Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Đinđić - Osveta mentalitetskih aveti


Srbi su od starih Grka mnogo bolje od Aristotela, Platona, grčkih tragičara i demokratije usvojili dva društveno-politička koncepta sa dugoročno štetnim posledicama. Mislim da je pokojni premijer Srbije Zoran Đinđić bio njihova najveća žrtva.


Prvi je teorija zavere. Prema Karlu Poperu, Homer je zamislio moć grčkih bogova na takav način da sve što bi se desilo na bojnom poprištu pod Trojom bilo je samo odraz različitih zavera sa Olimpa.  Vera u homerske bogove čija konspiracija objašnjava istoriju Trojanskog rata je iščezla, ali je sam koncept teorije zavere, kao tipičan primer sekularizacije religioznog sujeverja, preživeo. Srbi su šampioni u teorijama zavere. Njih kod Srba, pored prirodne ljudske sklonosti ka konspirativnom obliku mišljenja, dodatno pothranjuju i prosečno poražavajuće humanističko obrazovanje i odsustvo kritičkog mišljenja.


Drugi mit koji su Srbi preuzeli od Grka je melanholično-pesimistički mit o Zlatnom dobu. Grci su i u svojim najslavnijim vremenima bili zarobljeni u prošlosti i osećali su čežnjivu nostalgiju za izgubljenom veličinom koja se mogla naći u zlatnom dobu. Čak i u Periklovoj Atini sredinom 5. veka pre n.e., u periodu koji iz udžbenika znamo kao „zlatno doba Grčke“, Atinjani su gledali unazad i generaciju koja je pomogla da se odbiju napadi Persijanaca smatrali su najvećom u istoriji Atine.


Aristofan u „Vitezovima“ daje satiričnu sliku savremene politike u kojoj mrzovoljni, polugluvi starac Demos personifikuje Atinjane. Do kraja komada on se preobražava i podmlađuje u slavi iz vremena Aristida i Miltijada, dvojice generala iz Persijskih ratova. U drugom komadu pisca Eupolisa, neku deceniju posle Aristofanovih „Vitezova“, Miltijad, Aristid, Solon i Perikle vaskrsavaju i vraćaju se u dekadentnu Atinu. Atinska nostalgija za slavnom prošlošću pojačava se u 4. veku pre n.e. pred napadima Makdeonaca, a Demosten smatra da je nepravedno da se poredi sa legendarnim atinskim govornicima iz prošlosti, jer je i on samo deo sveukupnog propadanja, pa i propadanja retoričke veštine.


Srbi će uskoro pod Vučićem na period posle 5. oktobra 2000. gledati kao na kratkotrajno demokratsko odstupanje sa ustaljenog kursa autoritarnih političkih vođa. Iz perspektive te demokratije sa kolonjalnim predznakom, era pod Miloševićem činila se kao poslednje doba kakve-takve državne suverenosti. U vreme rata i sankcija pod Miloševićem, sa nostalgijom se gledalo na Titove sedamdesete i njegovo veličanstvo crveni pasoš.


Krajem šezdesetih i u sedamdesetima se opet smatralo da je Đilasova „nova klasa“ izneverila herojske ideale partizanske borbe iz rata. U Drugom svetskom ratu osvrtalo se na godine međuratnog mira. U međuratnom periodu mnogi su smatrali da je anacionalna politika jugoslovenskog integralizma izdala žrtve junaka iz Prvog svetskog rata, a u ratu i posle njega je narastao mit o zlatnom dobu srpske demokratije pod kraljem Petrom I Karađorđevićem, itd. Uvek su određeni delovi prošlosti materijalno, moralno i/ili duhovno bili superironiji u odnosu na sadašnjost. To je mentalitetska konstanta modelovana po naslovu Lenjinovog spisa „Korak napred, dva koraka nazad“.


Đinđićev pogled na srpsku društveno-političku stvarnost bio je sušta suprotnost u odnosu na ove dve mitologeme. Đinđićev racionalni, strogo pragmatični pristup politici nikako nije išao u susret omiljenom srpskom predubeđenju da su strani činioci glavni uzrok nacionalne krize i stradanja i da neko sa strane vuče sve konce unutrašnje politike, poput Homerovih bogova sa Olimpa. Njegova dijagnoza bila je brutalno samokritička. On je nacionalni i ekonomski sunovrat Srbije pripisivao isključivo endogenim faktorima, pogubnom sticaju pogrešnih izbora i odluka na planu unutrašnje politike. Zbog toga, ni kada je bio najpopularniji sa Demokratskom strankom, nije prelazio više od 12-13% glasova biračkog tela.


Đinđić je kao političar takođe bio pragmatični optimista kome nije bilo svojstveno da gleda unazad. U jednom od svojih čuvenih govora (koji se na Youtubu može naći pod imenom „Pouke iz istorije“) Đinđić je odlučno odbacio melanholični mit o dekadentnoj sadašnjosti, kojoj je prethodila slavna prošlost, a po kojoj mnogi Srbi i dalje beznadežno lutaju:


„To što nije idealno, pa kad je bilo idealno? U vreme Titovo kada smo dobijali kredite zbog istok, zapad - pa smo dobijali kredite koje nismo zaslužili i koje mi sad treba da vraćamo?! Tad je bilo idealno? Nije ni tad bilo! Je l’ bilo idealno u Jugoslaviji kralja Aleksandra? Kad smo se sa Hrvatima i Slovencima tukli u Skupštini? Nije politike bilo u ovoj zemlji. Nije ni tad bilo dobro! Pa je l’ pre toga bilo idealno kada smo bili u Prvom svetskom ratu? Nije! Je li pre tad bilo idealno kada je bila aneksiona kriza sa Austro-Ugarskom? Nije! Je li pre toga bilo idealno kada su se na dvoru tukli Obrenovići i ubijali? Nije!

Nemojte sada da idealizujemo pa da kažemo sada je loše, a ima vremena kada je bilo dobro. Mi smo krenuli na putu poboljšanja, a nikada nam nije bilo dobro u istoriji“.


To su logika i pristup potpuno suprotni regresiji i svođenju savremene političke stvarnosti na blede odbleske slavnih dana naše prošlosti. Đinđić ne samo da je Srbima u oči govorio da su svojim izborima sami odgovorni za svoju katastrofu i da nikakva međunarodna zavera ne stoji iza nje, nego im je, na račun neizvesne budućnosti, u lice bacio i njihove postojane zablude o idealizovanoj prošlosti.


To je ipak bilo previše i Srbi mu to nisu mogli oprostiti.

 

 

Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.