Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Gaga Nikolić, uspomene jednog Beograda.

Foto-dokumentacija Borbe

Ne znam nekad, gde se to izgubio? U čijem oku se sakrio taj svet? Ta mirna luka iz Nevesinjske ulice na Čuburi? Ili jedan matori beli dud na ćošku Maksima Gorkog i Južnog bulevara? Dobro de, bulevara crvene armije, kako vam drago! Gde su to iščezli osmesi sa naših raskršća, mala užurbanost u ništa posebno i ono sasvim važno u koje se veruje i za koje se živi? Najposle i snene oči tvoje u sumrak, nakon predstave u Ateljeu 212, dok kraj šanka tražiš turu pića za sve prisutne, a bife krcat. Beograd je pobegao sa svih poznatih adresa u neki trenutak u večnom, bezgraničnom, neomeđenom. S kim popiti čašu gorkog, slatkog, ili pića koje reže uspomene na sitno, kao kockice ukusnog u ovom bezukusu? Kako ići jedino pravom? Kako, nego s tobom sakrivenim iza onog oblaka nad glavom, da sufler budeš!? Molim bifedžiju da natoči danas jedno sećanje, za sve!


Sećanje na Beograd... Prvo što dođe u glavu kada neko kaže ime ovog izgubljenog grada... Ne, nije Pobednik, ili Avala! Već ta četiri slova: Gaga. I onda dignem čašu, pa velim: Seti nas se, sećanje naše! Onako usput, kako najbolje umeš i znaš. Seti nas se u ovoj pustahiji bez daška vetra il` vazduha u grudima, na rubu univerzuma u kojoj smo zaboravljeni. Mahni nam bar kroz prozor kuće od mesečine žute, dok sijate iznad krovova gradskih mesec i tvoj smešak, dok nas nadgledate. Reci da si dobro, da ne brinemo. Uzdahni za nama izgubljenima kao šaka dečijih staklenih klikera u pesku,  u ovoj, karantinskog tipa prostoriji, gde su svi oboleli od samo tobom izlečivog virusa. Krišom, da niko ne vidi, na tren, il` tren više od toga, seti se da smo još uvek živi, al` samo u tebi.


Uzalud ta slana kap klizi niz obraz. Ipak smo mi truli bogataši, prepuni dana vetra u kosi, sunca na dlanovima, kiše naslušani u sitnom udaranju o biber crep, na malim trošnim kućama, kojih su bila puna dvorišta naša na Crvenom krstu, na okretnici 22l kod Beogradskog dramskog. Jutrima smo bre bogati, onim koja bude golubovi: gaćani, visokoletači, karudijani. Gde taksisti prevoze nakon duge noćne straže, glumicu i pesnika u legendu i sitna ogovaranja u „Jasminu“ , ne onom do Andrićevog spomenika, nego onom gore. Kako smo samo bogati mi prosjaci, koji smo zvezdu padalicu isprosili od neba da nam bude zrak, da nam sreću u život donese. Kako smo bezobrazno i bezosećajno bogati mi koji smo sedeli sa Draganom Nikolićem, poljubili ruku Mileni Dravić, koliko smo mi samo bogati. Nema tog zlata, a zaista ti kažem, nema ni tapija na carstva svetska, koja bi umela da nam ponude sebe za trampu. Nema cene!


Tako je lepo biti beograđanin, korake svoje trošiti na kaldrmi ovog grada u proleće rano, između tri visoke trešnje, na sred bulevara pokojnog Aleksandra Obrenovića, koga je ništila "Crna ruka" . U gradu gde spava umoran od bitaka, car Dušan, a pokrov mu crkva svetog Marka. Biti tu, gde su sanjali Zoran Radmilović, Duško Radović, gde je pevao Prele i gde se tukao, da ga ne vode u London, da mu ne kradu glas onaj hrapavi za uši neke bedne kraljice. Kome je bila potrebna kraljica veća od Mire Trailović? 


Toliko sreće i tuge, zašto bi iko ikada, igde drugo želeo da živi? Nema grada, ni uspomena, nema života, koji se nije desio ovde, jer koliko god licemerima to smešno i nepodnošljivo bilo, grad Gage Nikolića jeste svet, a sve to okolo je daleka provansa, u kojoj se ni pod kojim uslovima ne bi vredelo sakriti, kada te recimo jure da ti naplate ceh konobari iz "Kalenića" , il` "Večitog mladoženje" . Sasvim nevažna su sva druga mesta, jer ona ni ne umeju da priviju sebe na naše rane, ni da previju posekotinu bednu ne znaju, a kako tek da leče. 


Srećan je onaj koji se rodio ovde i živi ovde, jer je postao živ zauvek i pre večnog života, koji će doći u onom belom gradu iznad Dunava i Save, na raskršću svetova. Postojati u vreme, kad se rodio Lepi Gaga sa Crvenog Krsta, da nas uči disanju, hodanju, pevanju... Molim lepo, zna da peva Nikolić, nego vi niste naštimali uši! ...Dakle, da nas čuva od ružnih snova, i da i danas kad nije na času, svi mirno sedimo u klupi, jer profesor će kad tad da uđe na vrata, da zakorači u bife Ateljea 212, tu akademiju života, što je samo najbolje rađala. Čekamo, čas samo što nije počeo!

Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.