Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Молим Вас, Господине, хтео бих још

Datum: 16/07/2017


 

 

Србија, век двадесет и први

 

Ви који сте ишли у школу пре силних реформи школског система сећате се реченице коју је Оливер Твист изговорио у сиротишту. Стао је пред Господина и затражио још каше, јер је био гладан. Због толике дрскости, због нечувеног инцидента, морао је бити кажњен.

Роман је Чарлс Дикенс написао у 19. веку, свака асоцијација је намерна.

 

 

радник: Молим Вас, Господине, хтео бих још...

Господин: Шта!
радник: Плаћен сам 2,25 долара по сату...

Господин: То ти је мало?
радник: Али мој колега у Мађарској има 6 долара по сату, у Чешкој 9,85, за исти посао...

Господин: Како се усуђујеш! 

радник: Од моје државе добијате субвенције, уговори су тајни и сигурно повољни за вас, мислио сам ако бисте били племенити...

Господин: Ни говора, ни преговора, ни макац!

 

 

Господини инвеститори

 

Ко има времена да се бави радницима кад је најављено да ће се убрзати трка ка поглављима, постизање мира и стабилности је евидентно, стижу дани сигурно најављеног „први пут у историји досегнутог“стандарда.

 

Нико. Можда само „инвеститори“ који сматрају да радници имају превелика права и да у колонији, као послодавци, нису дужни да се баве својом одговорношћу, јер овде су дошли пошто су мољени и мамљени разним погодностима, па су најзад поклекли пред обећањима да нигде неће имати тако јефтину а добру радну снагу.

 

Да објаснимо најпре ко у кога инвестира. Сиромашни грађани из свога буџета инвестирају у моћне стране корпорације да би онда корпорације део тог поклона инвестирале у мизерне плате срећнијег дела те сиротиње, који се некако домогао раднога места.

 

Дакле, не стиже никакав велики новац са стране, него се он црпи одавде, експлоатише се обесправљена радничка класа и национални ресурси, профит се износи из земље, а ако се неко побуни, страни инвеститори спакују своје монтажне фабрике и преселе их у неку другу, послушнију, колонију.

 

 

Није им довољно то што добијају високе субвенције за свако радно место, што се зарад њихове лагодности ставља катанац на домаће фирмице које би им могле штрбнути делић тржишта, што им се бесплатно даје инфраструктура, земљиште, објекти, погони.

 

 

Они имају џентлменски манир да поклоне неколико аутомобила тржишној инспекцији, која у тим аутомобилима може да се возика свуда осим у њиховој близини.

 

 

Радна снага – како то чудно звучи

 

Ако вас занима како је иза фабричких капија, то питајте шапатом, у поверењу, и никако немојте после тога да кажете име онога који вам је рекао да је другачије него на јавном медијском сервису. Немојте да поменете ни имена „инвеститора“ ни њихове директоре, јер сте онда већ рекли сувише. Кажите само имена градова, ако баш морате, на пример Врање, Лесковац, Смедеревска Паланка, Крагујевац...

 

Опасно је да се чује да није све у најбољем реду. Сетите се само како су помпезна била отварања, па каква су била обећања, па колико је људи аплаудирало, па шта су говорили за информативне емисије. Ако сада наљутите тога и тога, неће доћи тај и тај.

 

 

А осим тога, закон је то дозволио. Који закон? Закон о раду, донет на брзину, без јавне расправе, да би се испуниле препоруке ЕУ. Шта тамо пише? Пише да радници имају право на рад, али не и на радничка права. Основане су агенције које издају раднике на лизинг. Шта то значи? Значи да послодавац не мора да запосли радника и да му да одговарајуће услове за рад, синдикално организовање, плаћене доприносе, годишњи одмор, примерену плату, и сл. Уместо тога изнајми од агенције радну снагу, са којом не потписује никакав уговор, па може да поставља свакакве услове и даје отказе кад год хоће. Једноставно врати радника агенцији. Некада је био популаран rent-a-car, а сада

rent-a-man, или rent-a-slave.

 

Само мало, зашто се нису бунили синдикати, да ли су они учествовали у креирању таквог закона? И јесу и нису. Формално је ту био представник синдиката, али онај за кога ниједан српски радник не зна зашто га тај представља, ни ко му је дао такво поверење. Тај се бави прављењем хотела, у име синдиката, прима добре апанаже, у име синдиката, има службени аутомобил и возача, у име синдиката, и што је најгоре, преговара у име синдиката. Не сналази се у телевизијским емисијама, али се сналази у преговорима.

 

 

Радници су остављени на милост и немилост времена, испод минимума достојанства, без могућности да плате дажбине и купе намирнице, под стресом због нагомиланих обавеза. Неки покушавају, а неки успевају да прекрате себи муке, убијајући се на радном месту. Други моле да им се омогуће пристојни услови за рад и било какве повишице. Са њима послодавци не желе да разговарају. Онда они користе законску могућност да штрајкују, али само на радном месту, такав је закон. Када им се заврши смена, прошетају се улицама и затрже од јавности да им помогне. У јавности се затим преносе поруке политичара на власти да ти штрајкачи нарушавају углед државе и привредни амбијент, па чак својим поступцима терају будуће инвеститоре и изазивају кризу на дуге рокове. Ако си гладан, не смеш да кажеш да си гладан, да не нарушиш расположење оних због којих си гладан. Радна снага се претворила у радничку глад и исцрпљеност.

 

 

И још нешто. Не дешава се толико насиља и трагичних инцидената само од себе, већ зато што у већини случајева људима од дугога трпљења и хроничног стреса на крају падне мрак на очи, па изгубе моћ расуђивања и ураде оно што не би ни у лудилу да их немаштина није гурнула преко ивице разума.

 

 

 

 

Поглед на север

 

Шта је решење? Тренутно решење и лаки начини нису никакви одговори. Треба се угледати на државе које су се избориле са транзиционим тешкоћама и сачувале стандард. Пре свега на Мађарску, која је протерала ММФ из своје политике, све кредите грађана у францима и еврима пребацила у домаћу валуту, иако је већ члан ЕУ забранила продају земљишта странцима, води јасну политику према мигрантима, уме да стави своје интересе изнад политике бриселске бирократије, доноси законе који служе грађанима, пуни буџет додатно опорезујући стране банке, а не повећавајући намете сопственом становништву, код њих следеће године Мерцедес прави још једну фабрику и улаже више од милијарде евра, али ће радници бити третирани како цивилизацијски ступањ налаже.

 

 

 

П.С. У једном српском граду звучног имена нема оваквих проблема, ту није дошао ниједан горе поменути инвеститор, па се услед такве неприлике онда свечано отварају кинеске продавнице и жели се добродошлица кинеским „инвеститорима“, а о правима и платама запослених није умесно говорити, далеко су и од оних са почетка текста. Ако бисте писали о њима, то би стигло до амбасаде и отерали бисте будуће улагаче и наљутили оне који говоре како нам је добро, јер не може боље од овога. 

 

 

 

 

 

Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.