Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Ljudi i neljudi

Ove nedelje Srbija je pokazala ono kakva može i treba da bude – solidarna, plemenita i složna. Onda kad je najteže – kad su poplave, zemljotresi i kada su (bolešću i nasiljem) ljudski, naročito dečiji životi ugroženi. Donacijama i sms porukama skupljen je brzo novac za operaciju Sofije Nikolić – male ratnice koja je za godinu dana preživela sedam operacija i dva prestanka rada srca. Kad tako malena prkosi bolesti i iznenađuje lekare i sudbinu, dovoljno je da ujedini Srbiju koja joj za pet dana skupila 120 hiljada evra. Ćerka je narodnog poslanika Dejana Nikolića za koga verovatno mnogi ne bi čuli da društvene mreže nisu eksplodirale u apelu da se za Sofiju prikupi pomoć.

Narodni poslanik Marijan Rističević je mnogo poznatiji – od parkiranja traktora ispred Skupštine do učešća u rijalitiju „ Farma“.  To može biti njegov stil i problem – do momenta kada optuži kolege poslanike da zloupotrebljavaju bolest deteta za političku kampanju demokrata. Jer poslanici su, ipak, ogledalo naroda.

Ovako nešto nije se dogodilo u modernoj istoriji parlamentarizma. Političari umeju da budu svakakvi i da ne biraju sredstva u političkoj borbi. Ali kada je u pitanju zaštita dece i žena od nasilja, a naročito bolest dece, često su veći i emotivniji nego što možemo da zamislimo.

Sećam se da sam uoči nekih predsedničkih izbora godine radila uporedne intervjue sa Aleksandrom Vučićem i Draganom Šutanovcem, kao najbližim saradnicima kandidata Tomislava Nikolića i Borisa Tadića. Između dva kruga glasanja, a prvi je dobio Toma, pritisak je toliko bio veliki, da su se intervjui pretvoririli u paralelna vređanja samouverenih perjanica, te sam predložila opkladu: onaj čiji kandidat izgubi, kupuje neophodni aparat za Sigurnu žensku kuću, ali da zajedno sa suparnikom lično, u pomiriteljskom duhu, odnese poklon. Dan nakon izbora prvi se, iako neraspoložen zbog poraza, samoinicijativno javio Vučić, poručujući da ne zaboravlja opkladu i obavezu, te moli da pitam Vesnu Stanojević koji aparat treba Sigurnoj ženskoj kući, kao i da vidim sa „onim“  da li hoće da idemo zajedno. Radosni Šutanovac je kazao da idemo zajedno sa „ovim“, ali pod uslovom da i on pokloni neki aparat ženama, bez obzira što je pobedio.

I tako su ljuti rivali, danas lideri svojih stranaka, na leđa i krkače, bez obezbeđenja i spoljnih momaka, uz uske stepenice uneli mašinu za pranje sudova i šporet. Beskrajno sam se zabavljala gledajući kako onako ogromni dele tovar štedeći jedan drugom kičmu. I nije mi bilo nimalo smešno kada sam na zidovima Sigurne kuće videla tekstove i lica unakaženih žena. Slušala sam dvojicu političara šta bi zakonski i ručno radili nasilnicima i u tom trenutku se osećala kao najsigurnija žena na svetu. Danas se ponekad plašim i televizora.

Znam koliko su još puta obojica, kao i mnogi njihovi stranački prijatelji, dali, učinili onima kojima je neophodna pomoć tražeći zauzvrat samo jedno: da se o tome ne piše.

Zato sam iznenađena da, u parlamentu Srbije i na Tviteru, 2016. ili neke prethodne bilo ko kome pominje decu. Naročito, bolesnu.

Baš kao što sam zgrožena kada portir Zavoda za transfuziju krvi otera sa parkinga dobrovoljnog davaoca trombocita za životno ugroženog mladića jer treba da stigne ketering za rukovodstvo povodom Kozme i Damjana. Toliko, da malo fali da opsujem svece. Da, jednom mladom čoveku nulte krvne grupe su hitno potrebni trombociti. 

Retko plemeniti davalac se vratio posle dva dana u Zavod, dao krv i zapitao da li je reč šefa nemedicinskog osoblja važnija od ljudskog života, davaoca i preporuke lekara. Jednom mladom Dušanu život je ugrožen i nadam se da će se novi davaoci javiti što jer trombocita nema.

Ima i gore od toga, a sve je iz ove nedelje. Kada u petak u sedam ujutru zazvoni telefon, obično nešto gori. Kad vidiš na telefonu: "Igor Jurić calling" prođe jeza. Znaš da ima nešto strašno da ispriča.

Od njega sam čula kroz kakve je strahote prolazila porodica dok su verovali da je Tijana živa i kako je prihvatila svaku pomoć. Kao i da su neki prevaranti kojima se posle Tijanine sahrane poverio da želi da osnuje fondaciju kao neku vrstu zadužbine registrovali sajtove sa domenima koji bi bili lako prepoznatljivi za internet prezentacije o nestalim, kidnapovanim licima.

Neki slični, prateći rad Tijanine fondacije koja sa minimumom sredstava radi sve za sigurniju budućnost dece i pokušava da uvede ambert alert u Srbiji, registrovali su skoro sve domene koji bi kvalitetno mogli da pokriju taj pojam. Takve stvari se ne rade više ni u surovom poslovnom svetu prilikom registrovanja kompanija i projekata.  A šta tek reći onome ko otkupi domen koji nosi poruku: „Ja sam Tijana“, a taj neko nije iz njene porodice i fondacije. Možda ga zapitati: Da li zaista želiš da budeš Tijana? Ili njeni roditelji?

Mnogo ljudi i neljudi u Srbiji u nedelji kada se obeležava Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad decom (19. novembar).

Nadam se da će među poslanicima prevladati dobrota i razum, i da će baš kao što su bili jedinstveni i svi 2013. godine glasali za usvajanje antipedofilskog zakona, apsolutno svi podržati izmene i unapređenje tog zakona i borbu za zaštitu dece od pedofilije i nasilnika.

I da će Sofijica sa početka teksta opet pobediti i jednog dana čitati koliko dobrih ljudi u Srbiji ima.

Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.