Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Aerodrom Niš i druge tuge

Kada sam, na samom početku devedesetih, poletao sa niškog aerodroma, idući prema Tivtu, (što je tada bilo negde prema kući) može biti da me je pokojni Momo Kapor zamajavao nekim interesantim počecima romana koje je on na desetine znao napamet. Da me smiri. Da ućutim. Jer sam se aviona, kao crnog đavola, sa toliko malo godina plašio. Možda su tog Kapora u avionu izmislili moji roditelji, da bi mi neka kasnija putovanja kroz literaturu učinili smislenijim. Ko zna. Legenda kaže da je tako bilo. Momo i ja u istom avionu. Leteli iz Niša. Sleteli u Boku kotorsku. Momo otišao svojim putem. Posle smo se još samo jednom sreli. U Aleji zaslužnih građana. Bio je koji metar ispod mene. Imao sam dvadeset i dve. Ispričao sam mu da sam tih dana pobedio strah od letenja. Nisam mu priznao da još uvek imam strah od ljudi. Glupih ljudi.

 

Sećam se dana kada sam se usidrio u Nišu. Među znatiželjnu decu, što su se smejala zbog mog dijalekta, uvela me je sekretarica škole “Branko MIljković”. Nekoliko sedmica kasnije, učiteljica je na času likovnog rekla: - Deco, danas crtamo tri pesnice -

Gledajući šaku kojom sam stezao olovku što je po papiru bloka broj pet šarala nespretno linije, probao sam da nacrtam tri stegnute pesnice. Nekoliko godina pre nego što je jedna druga pesnica odvela one što će godinama kasnije opet da dođu. Al to je sad neka druga priča. Crtao sam te tri pesnice, nadmeno se diveći svojim briljantnim crtačkim bravurama. Učiteljica nije tako mislila. Rekla mi je da to uopšte ne liči na tri pesnice. Ja sam stezao svoje dečačke prste i bio uveren da učiteljica nije u pravu. To su bile baš dobre pesnice. Onda je nekoliko đaka donelo svoje crteže, istovetne i pod konac. - Šta li je ovo?- pomislio sam. Brutalističke i megalomanske pesnice. Samo što tada nisam izgovorio nijednu od ove dve reči jer ih nisam znao. - Ovako se crtaju tri pesnice- rekla je učiteljica. - Jesi ti uopšte ikada bio na Bubnju?- pitala me je. Tek sam se tada zbunio. Kakve bi uopšte veze imale pesnice sa bubnjevima. Kasnije sam shvatio da sva ta deca, koja su posle bila dobri drugovi, baš dobri, i Marko i Dušan i Jelena i Tanja, svi su oni crtali spomenik. Spomenik buntu. I otporu. I tada sam prvi put postao Nišlija.

 

Ne mogu da se setim da li sam drugi put postao Nišlija onda kada sam se u gorepomenutu Jelenu zaljubio, ili onda kada mi je potekla suza što su nam skratili drugo polugodište drugog razreda jer su po Nišu neki avioni koje smo još samo po zvuku razlikovali od onih naših, bacali grozne zabranjene bombe. Mrzeo sam te avione i voleo one naše što godinama neće poleteti iz Niša. Obožavao sam te usnule aeroplane, što su sanjali u hangarima, dok su niški slikari oslikavali ogromna platna crtajući kratere, da one gore zavaraju. Ovi su onda prestajali da tuku po kao razorenoj pisti. Ali su je ipak, na koncu, demolirali. Kada smo se jedne jeseni vratili u klupe, čitao sam Malog princa i zamišljao kako ni brodolomi, ni pokvareni radar nisu strašni ako je tu negde Jelena. Jelena se posle odvezla nekim drugim stazama, ali i to je neka druga priča.

 

Na pitanje -Šta želiš da budeš kad porasteš? - jednom sam u leksikonu napisao - Nikad. Za razliku od dece koja već sa desetak godina prestaju da budu piloti i balerine, ja sam svoj san o pilotiranju aviona napustio tek nege sa devetnaest. Shvatio sam da po nebu mogu da letim na idejama i snovima. I da mi je Mali princ uvek bio miliji od pilota koji ne ume da nacrta ovcu. To ne znači da sam prestao da volim “čelične ptice” i da zamišljam želju kada trag od mlaznjaka vidim na nebu. Spojim palac i kažiprst i teram nekog da svojim kažiprstom triput preseče krug.

 

Sad bi, nekako, po logici stvari trebalo spojiti Kapora, Malog princa, pesnice, Jelenu, avione i niški aerodrom. Pretpostavljam. Zapravo pitam se.

 

Umorio sam se od spiskova. Od odluka, ugovora, aneksa. Od subvencija, donacija. Od kvoruma, skupština, datuma. Sednica. Od suvoparnog rečnika. Građana. Građanki. Od akija, pravnih okvira, pregovaračkih poglavlja, pozicija.

Uželeo sam se ljubavi.

One prave, istinske, koju osetiš prvi put kad sa nekoliko godina shvatiš da život vredi živeti.

 

Kada u avionu koji leti iz grada u kom ćeš nešto kasnije upoznati neku Jelenu, koja ćete naučiti da nacrtaš bunt, jednom pobediš sebe, posle ti svaka pobeda dođe kao šala.

Posle ti ne treba Kapor da ti priča priče. Mada knjiga na letu uvek zna da pomogne. A mnogo više pomaže misao da ćeš kad obiđeš planetu, proletiš pored asteroida B612 i mahneš Malom princu, na kraju imati gde da se vratiš. Da ćeš, kada treći, možda i poslednji put postaješ Nišlija, sleteti tu, među svoje. Među one,koji poučeni tvojim iskustvom, ko od šale pobeđuju marionetske krpenjače.

Među one koji su odbranili bedeme tvog detinjstva. I one koji nisu uvek leteli samo ispod radara.

 

Razmišljam o tome koliko je planiranje četvrte flaše vina u kafani, u trenutku dok ispijam drugu, suvišno. Pa ustanovim svu suludost planiranja pete decenije života, dok i sa ove nepune tri, nisam siguran šta bih. Na kraju i u kafani i u životu, kad konobar pobroji slomljene čaše, prosute godine ili nagoreo stoljnjak, sve dođe na naplatu. A vremena ni snage za novu turu više nema. Gotovo. Fajront. Još platiš i ono što nisi popio. Tako je kako je. Onda bar proživi sa stavom.



Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.