Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Животна драма Кнеза Павла Карађорђевића

Кнез Павле у Италији 1960 године. Тако близу отаџбине а тако далеко...

 

После потписивања Тројног пакта 25. марта 1941. и пуча од 27. Марта 1941. уследила је оставка тројице намесника, кнеза Павла Карађорђевића, др Иве Перовића и др Раденка Станковића.

Даљу судбину главног намесника Кнеза Павла кројила је Енглеска и она би се лако могла преточити у филм са невероватним заплетима који ни највећи холивудски драматурзи не би могли предвидети...

Енглези уз доста муке решавају да петочлану породицу Кнеза Павла интернирају у далеку Кенију.

У складу са упутствима добијеним од британске владe, управа у Кенији је требало да се придржава следећих услова у вези са Карађорђевићима: статус кнеза Павла и кнегиње Олге је једнак статусу политичких затвореника, којима је дозвољена слобода нормалних посетилаца колоније; степен надзора који је предложио гувернер Кеније Мур је прихваћен тј. изабран је административни официр у пензији да се стара о њима (мајор Шарп); контакт гувернера са кнезом Павлом и његовом женом треба да буде чисто формалан и они не смеју бити примани у гувернерову резиденцију; кнезу Павлу и његовој породици дозвољена је слобода кретања и дружење са обичном јавности; у локалној штампи не сме се помињати њихово присуство; њихова деца могу похађати енглеску школу. Форин офис није види разлог зашто би се плаћали животни трошкови и забаве кнеза Павла и његове породице, под претпоставком да он има довољно средстава да то финансира; стога ће британска влада плаћати само закуп куће, што треба да потенцира чињеницу да је то у извесном смислу затвор

У Кенији поред свих наведених ограничења Кнез Павле има и проблем са финансијама. Београд је морао да напусти за мање од четири сата уз пратњу страже, није успео да среди своје финансије. Најбитнија је била жива глава. Тако се он из Кеније преко свог заступника у Лондону жали да је у тешкој финансијској ситуацији, мајор Шарп (њихов чувар у Кенији)је послао извештај о кнежевом финансијском положају ради разматрања у британској влади. У свом домаћинству издржавао је осам Европљана, трошио је 180 фунти месечно и још 166 фунти за приватне трошкове месечно, односно 4.152 фунти годишње. Насупрот томе су били приходи од свега 3.357 фунти годишње.

 

У писмима војводи од Кента једна од главних тема била је његова финансијска нестабилност:

 

„Ми не тражимо ништа ни од кога само желимо да будемо третирани као људска бића и да нам дозволе да живимо негде где наши расходи неће бити велики.“

 

О финансијском стању Кнеза Павла и његове породице разматра и југословенска влада у емиграцији. На седници финансијског одбора 29. априла 1942. изнет је акт министра Двора од 24. априла, којим је краљ Петар II одредио да се кнезу Павлу исплаћује на терет слободног дела његове цивилне листе апанажа у износу од 500 фунти месечно почев од 1. априла 1941. Да би се омогућило да плати ову накнаду без сопственог губитка, краљ Петар II је требало да повећа своју цивилну листу.

Кнез Павле је био обавештен да ће му југословенско посланство ускоро уплатити 6500 фунти, а затим слати месечно по 500 фунти.

 

Какав је иначе био однос југословенске владе према кнезу Павлу током емигрантских дана? Од укупно 218 седница колико је одржао Министарски савет Краљевине Југославије у емиграцији, кнез Павле је био предмет расправе на десетак. Стиче се утисак да влада и министри у ратним годинама од мноштва обавеза, проблема, међусобних несугласица нису имали времена да се баве личношћу кнеза Павла.

 

Увидом у архивску грађу, међутим, стиче се другачија слика. Влада је страховала од утицаја кнеза Павла – могуће због његових добрих веза са британским краљевским двором, мада је тих година кнез лоше стајао код британског државног врха, тако да би сваки покушај да утиче на њих био безуспешан.

 

После 25 месеци боравка у Кенији, 11. јуна 1943. кнез Павле и кнегиња Олга су се преко белгијског Конга упутили у Јужну Африку.

 

Кнезу Павлу је коначно враћена слобода 1. јуна 1946, после чега је морао да се обавеже високом комесару у Унији да ће се уздржати од свих политичких активности у тој земљи. Током две године колико је још провео на афричком континенту живео је мирно, као обичан грађанин и плаћао закуп куће 100 фунти месечно.

 

Почетком 1947. британски краљ Џорџ VI и краљица Елизабета су за време званичне посете Јужној Африци, успели су да издејствују сусрет са кнезом Павлом и кнегињом Олгом.Исте године представник Папе,за време своје посете Јужној Африци, сусрео се са кнезом Павлом и захвалио му се за пријатељство које је показао према Римокатоличкој цркви током периода намесништва.

 

Коначно, октобра 1948. кнез Павле је са породицом стигао у Женеву.

Преко Драгише Цветковића чуо је да француска влада нема ништа против његовог доласка, тако да је почетком 1949. више пута долазио у Париз, док се коначно није преселио у град светлости.

 

 

Кнез Павле је имао огромну срећу у читавој несрећи да једна Ел Грекова слика коју је Кнез купио за свој музеј након турнеје по Европи остане у Лондону 1938 године пред сам почетак Другог светског рата.

По доласку у Париз Кнез Павле је продао „Лаокон“ како се звала та слика за 40.000 долара и од те суме је успео да купи кућу у Паризу.

Данас се та слика налази у Вашингтонској националној галерији и процењује на чак 100 милиона долара.

Док је кућу Кнеза Павла много након његове смрти купио Филип Цептер.

Веома је интересантна чињеница да је приликом повлачења из Краљевине Југославије, на једној од успутних „станица“, југословенска влада донела Указ о измени Устава тј. члана 38.50 Указом од 17. маја 1941, донетим у Јерусалиму, кнез Павле и његова породица били су искључени из Краљевског дома.

Поред потписа министара који су присуствовали тој седници Министарског савета, налазио се и потпис краља Петра II, који је био присутан приликом доношења Указа. Краљ Петар II је новим Указом из 1948. поништио претходни јерусалимски. Његова предаја кнезу Павлу ишла је преко Драгише Цветковића.

Кнез Павле Карађорђевић је умро 14. септембра 1976. у америчкој болници у Неију крај Париза. Сахрањен је на гробљу у Лозани, у Швајцарској, одакле је ексхумиран 28. септембра 2012. да би био сахрањен на Опленцу.

Посмртни остаци кнеза Павла, кнегиње Олге и њиховог сина кнеза Николе пренети су у Саборну цркву у Београду 4. октобра 2012. око 18 сати, где су остали до 5. октобра у 17. сати када су кренули пут Опленца где су сахрањени 6. октобра 2012. уз највише државне почасти. 

 

 

Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.