Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Senke nad generalom Petrom Živkovićem

General Petar Živković

Serija „Senke nad Balkanom“ aktuelizovala je međuratni period u Kraljevini SHS (Jugoslaviji) kao i mnoge ličnosti iz tog perioda. Svakako jedna od najintrigantnijih i najiteresantnijih je ličnost generala Petra Živkovića. Podstakla je ova serija mnoge rasprave, predavanja i tekstove o ovom nesvakidašnjem čoveku koji je (pre)dugo bio zaboravljen. Zbog tog kolektivnog zaborava, danas je prvo, a često i jedino pitanje, ko je Petar Živković?
Preskočiću biografske podatke, jer su one manje važne u ovom tekstu. Ustvari, Petar Živović kakvog ga javnost danas poznaje rođen je u noći Majskog prevrata, kada je istupio iz uloge vojnika i prešao u sferu politike. Njegova uloga u atentatu na kralja Aleksandru i kraljicu Dragu Obrenović bio je da u 2 sata nakon ponoći otključa kapiju na koju će ući zaverenici. On je svoju dužnost ispunio, mada poprilično trapavo (kasnije upao i u otvoreni bazen sa vodom) pa je zbog svoje uloge dobio nadimak „Pera kapija“. Odmah po okončanju prevrata i izbora Petra Karađorđevića za kralja, Petar Živković je zajedno sa Antonijem Antićem upućen u Beč da sačeka i doprati do Beograda prestolonaslednika Đorđa i princa Aleksandra. Antić je stavljen na raspolaganje prestolonasledniku Đorđu, a Živković princu Aleksandru. Bio je to početak prijateljastva između Aleksandra i Petra Živkovića. Kako se prijateljstvo između njih dvojice razvijalo, tako je sve češće ulazio u sukob sa prestolonaslednikom Đorđem. Zategnutost u tim odnosima je došla do toga da je prestolonaslednik Đorđe zatražio od komandanta Garde sa se Petar Živković premesti na drugi položaj.
Koliko je Petar Živković bio sposoban, možda najbolje govori i ovaj primer. On je iskoristio želju da ga se prestolonaslednik Đorđe reši iz Garde, pa se prijavio na stručno usavršavanje u inostranstvo. Odmah mu je molba odobrena i on je otputovao u Francusku septembra 1907. godine. U Srbiju se vratio godinu dana kasnije na staru dužnost u Kraljevoj gardi. 

General Petar Živković
General Petar Živković

Od samog početka oficirske karijere moglo se zaključiti da je gladan moći i uticaja, želeo je više i na tom putu nije prezao ni od koga.
Ipak, januara 1912. godine, odmah nakon što je dobio čin majora, Petra Živkovića premeštaju na novu dužnost, u komandu Negotinskog vojnog okruga. Na tom položaju nije ostao duže vreme i nović prolećnim rasporedom premešten je na mesto ađutanta u komandi Timočke divizije oblasti u Zaječaru. Tu ga zatiče početak balkanskih ratova. Ratnim rasporedom je bio određen za komandanta konjičkog puka Timočke divizije. Komandujući tim pukom, učestvovao je u opsadi Jedrena. I tada je prvi put protiv njega pokrenut postupak da je homoseksualac. Njegova krivica po tom pitanju nije dokazana. On je govorio da ga je branio lično general Stepa Stepanović, dok su drugi pričali da je sam Apisa po okončanju balkanskih ratova uništio taj sudski predmet. Taj slučaj je bio povod da se o takvim sklonostima Petra Živkovića često piše i govori. Jedan od njegovih najbližih prijatelja u to vreme Antonije Antić tvrdio je da je Živković imao običaj da se ljubi sa muškarcima kad se napije i da niko od njegovih drugova, pa ni Antić, nije znao da je on ikada imao odnos sa ženom.
Tokom Prvog svetskog rata, sada već potpukovnik Živković, komandovao je Četvrtim konjičkim pukom. Na čelu tog puka je učestvovao u Kolubarskoj bici, oslobađanju Beograda a zatim u nizu borbi na jugu Srbije. U oktobru 1915. unapređen je u čin pukovnika. Na čelu Četvrtog puka ostao je i nakon reorganizacije na Krfu, sve do avgusta 1916. godine. Pukovnik Živković 28. avgusta 1916. postaje prvi ađutant kralja Aleksandra i maršal dvora, na toj dužnosti ostaće do 01 januara 1917. godine, kada će biti imenovan na položaj komandanta Kraljeve garde.
Solunski proces je ponovo uveo Petra Živkovića u orbitu političkog dešavanja. U svojim memoarima on piše: „Imam da napomenem ovo, da nikakva udela u tom suđenju nisam imao. Niti sam pozivan kao svedok, niti optuživao, niti sudio. Mada su moji protivnici proturali vest kako sam i ja u tom prosecu imao udela, te zajedno sa regentom i Pašićem priredio taj proces i uticao na osudu krivaca.“
Mnogi dokazi pak govore da je Petar Živković sve vreme trajanja procesa bio u direktnoj vezi sa svedocima protiv optuženih, kojima je davao uputstva šta treba da govore pred sudom. Na drugoj strani, stalno je bio u kontaktu sa nadzornicima uhapšenih oficira, preko kojih je nakon svakog zasedanja suda dobijao informacije o tome šta su optuženi govorili.
Uporedo sa Solunskim procesom, vodio se još jedan proces protiv Petra Živkovića koji je bio optužen za homoseksualizam. Svedoci su redom iznosili niz gnusnih optužbi sa sočnim detaljima i opisima. Interesantno da je Petar Živković pratio svako iznošenje dokaza optužbe protiv njega, verovatno sa željom da pokoleba i uplaši neke od svedoka.
Kao i 1912. godine i ovaj put su optužbe odbačene kao neosnovane.
Nakon Prvog svetskog rata moć i uticaj Petra Živkovića su rapidno rasli. Ova moć u velikoj meri dolazila je iz činjenice da je bio pod kišobranom kralja Aleksandra, što mu je omogućilo da kadrira svoje ljude nakon što je otišao veliki broj starih srpskih oficira iz vojske u prvim posleratnim godinama.

Nastaviće se...

Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.