Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Сећање на Арчибалда Рајса

Др Арчибалд Рајс - колорисао Бојаџа

Радити и жртвовати се за своју земљу и свој народ, требало би да буде урођено по природи, и по осећању дужности, више или мање сваком човеку. Али радити и жртвовати се за један народ, као што је то чинио др Арчибалд Рајс, а не бити при томе везан за тај народ никаквим везама, које би биле из интереса, било да су оне политичике, националне или материјалне, већ се на против водити искључиво осећањем правде и права, такав рад завређује вечно памћење и поштовање једне нације.

Како се на данашњи дан 8. јула 1875. године, родио  Рудолф Арчибалд Рајс, нека овај скромни текст буде подсетник барем делу наше нације на можда највећег пријатеља српског народа.

Рудолф Арчибалд Рајс је био осмо по реду од десеторо деце велепоседника и агронома Фердинанда Рајса. Током свог детињства мали Арчибалд  је био често болешљив, па је породица решила да га након средње школе пошаље у Швајцарску.

Арчибалд Рајс наставља школовање на Универзитету у Лозани где студира хемију.

Стицањем доктората и избором за вишег асистента, а затим за доцента за фотографију и фотохемију Универзитета у Лозани, 1901, почиње његов брзи научни успон и блистава каријера.

Арчибалда Рајса посебно интересује примена научне фотографије у медицини и судству, те се може рећи да је он пионир научне криминалистике.

Када 1914. године избије Први светски рат , Рајс се затиче у Швајцарској. Пошто није био војни обвезник због урођене срчане мане, ослобођен је војне обавезе. Али, убрзо му стиже позив из Србије.

Српска влада позива доктора Арчибалда Рајса, као познатог научника и криминалистичког стручњака из неутралне земље да спроведе анкету и истражи и утврди кршење међународних конвенција и злочине окупатора.  

Др Арчибалд Рајс прихвата позив и са групом швајцарских лекара, добровољаца, Рајс стиже у Ниш, 27. септембра 1914, ратну престоницу Србије.

Разговор са председником Српске владе био је кратак. Пашић му је рекао да Србија треба једног искреног пријатеља који зна посматрати. „Отиђите на фронт, отворите очи и уши и онда кажите свету шта сте видели и чули“, било је све што му је рекао председник Српске владе.

Врло брзо Рајсови извештаји и чланци у листовима неутралних земаља и Француске имали су одличан пријем код читалаца и широк одјек у јавном мњењу, јер их је писао угледни научник и професор Универзитета из неутралне земље.

Његова крилатица „пред злочином нема неутралности“, изречена на Сорбони у Паризу у предавању о Србији у рату, брзо је постала позната у Европи.

Рајс је обишао читаву Србију, уздуж и попреко, и на сваком месту се уверио у сташно страдање српског народа. Затим је писао чланке који су изазвали снажан одјек у европској јавности, а њихово стално објављивање са увек новим подацима обезбедило је пресудан утицај за пробијање информативне блокаде Србије и продор истине у свет о страдању српског народа, односно – за ствар Србије и њених савезника, што је свакако једна од најзначајнијих Рајсових заслуга.

Рајс је са српском војском повлачио и преко Албаније, да би затим отпутовао у Швајцарску да обавести свет шта се збива у Србији, али и да делује још на једном пољу. Док се на Крфу и у Африци српска војска опоравља, а на европским ратиштима воде битке, Рајс ради на пријему избеглица.

Мало је познато да Рајс оснива хуманитарни фонд који ће пуне три године издржавати на стотине дечака и младића. Хонораре за своје чланке од листова усмерава српском посланству у Паризу за француско-српско сиротиште. За помоћ српској деци даје огромну суму за оно време – 15.000 франака.

Када опорављена и реорганизована српска војска стигне у Солун преко Крфа, стиже и Арчибалд Рајс. Сада је добровољац у српској војсци, како се интимно осећао још раније у Србији, када је заволео наше људе и војнике и сељаке. Настављајући своју започету улогу и на Солунском фронту, неуморно је обилазио српске трупе, одлазио на најопаснија и најинтересантнија места, а онда и одатле слао писма и извештаје у којима је сву пажњу усмерио на српског човека, војника и његово понашање у борби и ван ње.

Због свог ангажовања на страни Србије и савезника, Рајс је не само у противничким земљама него и у самој Швајцарској навукао на себе праву олују претњи, напада и интрига.

Када се завршио Први светски рат, Арчибалд Рајс је остао у Србији. Поред обавезе да уобличи резултате своје анкете о злочинима окупатора у Србији и званичне извештаје за предстојеће мировне конференције, Рајс је желео да буде сведок и учесник изградње новог живота у разореној Србији.

Арчибалд Рајс у Министарству иностраних послова ради на документацији за међународни суд у Хагу. Саставља листу злочинаца у којем поименце наводи 2.000 Бугара, 800 припадника аустроугарских окупатора и неколико Немаца, међу њима и двојицу најодговорнијих генерала Макензена који је командовао одлучујућим операцијама Централних сила на руском, српском и румунском фронту, и Макса фон Галњица, такође немачког генерала, најважнијег команданта на француском фронту, а од 1915. и на српском.

У Народној банци налази посао хонорарног саветника за кривотворене новчанице, а као хонорарни начелник у Министарству иностраних послова оснива технички сервис и полицијску школу. Међутим, суочен са неразумевањем и изложен многим неспоразумима и интригама, подноси оставку на ту дужност. И кад се очекивао његов повратак у Швајцарску, Рајс остаје у Београду, у коме је подигао кућу.

Рајс у Топчидеру пише Ратне мемоаре, једну књигу као сведочанство о једном узбурканом времену у Србији, виђеном са европске осматрачнице једног истакнутог научника, професора универзитета и талентованог публицисте. У предговору у књизи избија Рајсова разочараност стањем у Србији:

„Да ли је послератна стварност освештала жеље палих. Као искрени пријатељ земље приморан сам да у то посумњам. Егоизам који је смртна болест за један народ, обузео је духове“.

Осведочени пријатељ Срба оставио је у рукопису свој политички тестамент под насловом „Чујте Срби“, чије су поруке актуелне и данас.

Арчибалд Рајс је у рату чврсто формирао мишљење о доброти, честитости и хуманости српског човека и то је вртоглаво почело да се круни након ратова, засипајући га плаштом песимизма у погледу будућности његове вољене Србије.

Смрт Арчибалда Рајса, 8. августа 1929. године, била је, иако је био срчани болесник, врло неочекивана. После вербалног сукоба са бившим министром Капетановићем, који је рат провео у иностранству и постао ратни профитер, Рајс је пао – убијен речима које није могао да преболи.

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.