Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Недеља у родној кући војводе Степе

Datum: 15/05/2017

Алекса Владичић домаћин родне куће војводе Степе Степановић

 У месту Кумодраж, у општини Вождовац, на само десетак километара од центра Београда налази се кућа у којој је рођен и где је провео своје детињство чувени српски војсковођа војвода Степа Степановић. Пре три године кућа и комплетно домаћинство реконструисани су, па је било за очекивати да је ово идеално место да породица проведе пар сати недељног поподнева...

Пут до родне куће војводе Степе сасвим је солидан и путоказима обележен, вероватно ће вам уске улице када стигнете у Кумодраж створити малу нелагоду али то је врло кратак део пута, без бриге...

Немојте много поранити, кућа се отвара у 11 сати, а ако дођете раније остаћете испред закључане капије. Срећом, ми смо дошли мало раније, па смо после 15 минута облетања око куће и стрепње да можда нећемо ни имати прилику да уђемо, одахнули јер се појавио Алекса Владичић, са шајкачом на глави и кључевима у руци.

Иако се видимо први пут срдачно се поздрављамо. Представљам се и одмах га питам да ли можемо мало да поразговарамо и да бих ако се слаже ту нашу причу објавио. Исто онако како смо се срдачно поздравили прихвата разговор. Откључава капију и улазимо у прву кућицу поред улаза. Претпостављам да је то његова канцеларија. Док седам на кревет са малом задршком јер нисам сигуран да ли је експонат или део намештаја канцеларије мој домаћин објашњава своју функцију.

-          Видите ја нисам кустос нити туристички водич. Ја сам овде домаћин куће и рецимо портир, али кад дође народ а посебно деца ја им кажем шта знам о војводи Степи. Плата ми је око 20.000 динара и нисам пријављен, а остало ми је још три године до пензије. Не знам, можда баш зато преносим причу овде о овом великом човеку, апелујем на младе, саветујем да није часно живети ако изгубимо понос и обрукамо наше старе, који су живели под много тежим условима а опет спасавали Србију и светосавље – кроз осмех говори Алекса.

Кажем му да је слична прича и у Струганику, родној кући војводе Живојина Мишића. Слежем раменима, одмахујем главом... шта да му кажем?

Да сам изненађен, нисам. Да је у реду, није. Да ће бити боље... не знам.

Зато мењам тему. Лакше и мени и њему. Питам га долазе ли људи?

-          Долазе, али није то ни прилижно оном броју колико би требало и колико је заслужио славни војсковођа.

Питам га шта мисли, зашто је тако?

-          Црни облак се надвио над Србијом – почиње епски Алекса а наставља филозофски – у Србији тријумфује вулгарност, естрада и површност. Култура, књижевност и озбиљна уметност су маргинализоване, јер данас је важније обавестити народ о љубавним авантурама старлета и естрадних звезда него саопштити културна дешавања из ближе и даље прошлости српског народа.

И поред интересантног разговора којим се упознајем са нашим домаћином нестрпљив сам да наставимо обилазак и видим где је војвода Степа рођен, где је одрастао... замолио сам Алексу да кренемо у обилазак – и он као да је једва дочекао да дођемо до онога где се сналази најбоље. Пита ме да ли сам знао да је Степа отишао у војну школу тако што су три брата извлачили штапић и он на том извлачењу победио?

Одговарам негативно. Није ми био познат овај податак, иако сам пре извесног времена писао причу о војводи Степи и поприлично добро се упознао са његовим животом. Ипак констатујем да није победио Степа већ Србија. Алекса се прећутно слаже са мном – видим то јер са смешком потврдно клима главом. Прави тренутак да га питам зашто на табли испред куће пише да је Степа Степановић био српски и југословенски војвода када то историјски није тачно. Осмех му нестаје са лица, готово љуто каже да је и сам постављао то питање али до данас од надлежних није добио одговор.


Улазимо коначно у централну кућу ону у којој је живео војвода Степа Степановић. Када смо ушли у прву просторију запазили смо бисту Степе Степановића а паралелно са зидовима постављени су панои на којима се налазе фотографије и документа у вези са војводу Степу, у другој просторији се такође налазе панои са фотографијама. Није оно што сам очекивао да ће ме дочекати у спомен кући, међутим у последњој, трећој просторији долазимо до очекиваног аутентичног амбијента и осећаја да је Степа живео у овој кући. У једном ћошку се налази огњиште са казаном и посудама за припремање хране, ту су наћве за мешење хлеба и један изузетно велики сандук. Управо тај сандук је једини предмет који је припадао војводи Степи Степановићу. Остали предмети се чувају у његовој кући у Чачку и у Војном музеју у Београду.

Након што смо погледали фотографије и документа на паноима обилазимо кућу са спољне стране и први пут сам изненађен – непријатно. Фасада је у изузетно лошем стању. Питам свог водича о чему се ради зар није кућа реновирана пре пар година.

-          Пре три године – додаје Алекса.

Нешто ми говори да овде постоји већи проблем од фасаде која је почела да отпада. Замолио сам Алексу да погледамо подрум и тамо проналазим оно чега сам се и плашио. Са својим скромним знањем (које сам стекао покушавајући да кућу Милунке Савић претворим у музеј) знам да је највећи проблем код старих кућа влага. Зато се пре сваке реконструкције и реновирање старих кућа ради дренажа и санација влаге. Делим своје мишљење са Алексом који овај пут гласно потврђује мој страх и онда ме одводи поново у кућу те ми показује да и из оџака огњиште отпадају делови зида.      

Полазимо поново напоље али што би народ рекао сад су већ „очи веће“ видим да панои са фотографијама нису причвршћени већ само наслоњени на зид, упозоравам Алексу да би неки од паноа могао пасти на неко дете јер нису причвршћени правилно. Слеже раменима.


Излазимо напоље и шетамо двориштом којим је некада шетао војвода Степа Степановић. Лепо је време. Питам Алексу да ли зна где је то место у близини куће где је Степу као дете скоро убио бик када му је рогом распорио стомак. Он ми показује на једну узбрдицу на којој су данас изграђене зграде – мисли да је ту било. Одмах ми враћа питањем да ли знам како су га као бебу дојиле Циганке и да је до краја живота био фасциниран Ромима, па наставља причом како је вратио пензију јер је рекао да је превелика за сиромашну државу. Почињемо „борбу“ анегдотама и легендама о великом војсковођи. Син ме гледа широко раширених очију са осмехом који не скида са лица, видим да је прича допрла до њега. Схватам у том тренутку да су деца и данас деца и да поред свих новотарија и технолошких чуда и даље могу да  препознају праве људске вредности и велика дела. Треба им само прићи на леп – другачији начин, одвести их на оваква и слична места где могу видети и осетити дух прошлих времена.

Крећемо кући и док нас Алекса Владичић испраћа до капије стежем му руку и кажем да није он ни домаћин ни портир. Гледа ме помало збуњено.

-          Ти си Алекса чувар родне куће војводе Степе Степановића. Као што је то чича Ђорђе на Зејтилнику. Што је он тамо то си ти овде у Кумодражу и драго ми је што смо провели недељу заједно...

Седамо у аутомобил и крећемо кући, а на пола пута седмогодишњи син ми каже:

-          Тата, па ја сам данас дирао сандук који је дирао и војвода Степа Степановић.

     

 

 

Ukupno komentara: 3



Sva polja su obavezna.



Dejan Milić
16.05.2017 - 14:54
O Stepi
Ako me dobro služi pamćenje, bik nije rasporio stomak vojvodi Stepi, nego vojvodi Mišiću. Inače, lep tekst
Milunka Savic
20.05.2017 - 19:59
Drzite volove za rogove !
Ako nekoga sluzi pamcenje, bilo bi dobro da zna i pamti cinjenice .Istorijski izvori kazu da je bik rogom rasporio stomak vojvodi Stepi Stepanovicu ,koji mu je,neposredno po povredjivanju , usila strina i to iglom ( koju je predhodno spalila ) i koncem koje je imala u kuci i potom ga odvela kod lekara i tako decaku spasila zivot.Mnogo godina nakon nesrecnog slucaja, vojvoda Stepa je komandovao vojsci kojoj su volovi vukli topove da drze volove za rogove, bojeci se da nekog od vojnika ne povredi vo .Inace, tekst je poucan i veoma zanimljiv .
Milunka Savic
21.05.2017 - 12:50
Drzite volove za rogove !
Ako nekoga sluzi pamcenje, bilo bi dobro da zna i pamti cinjenice .Istorijski izvori kazu da je bik rogom rasporio stomak vojvodi Stepi Stepanovicu ,koji mu je,neposredno po povredjivanju , usila strina i to iglom ( koju je predhodno spalila ) i koncem koje je imala u kuci i potom ga odvela kod lekara i tako decaku spasila zivot.Mnogo godina nakon nesrecnog slucaja, vojvoda Stepa je komandovao vojsci kojoj su volovi vukli topove da drze volove za rogove, bojeci se da nekog od vojnika ne povredi vo .Inace, tekst je poucan i veoma zanimljiv .