Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Kako je Petar Živković postao najmoćnija figura Kraljevine SHS

General Petar Živković i kralj Aleksandar I Karađorđević

Do dana današnjeg najveća misterija u vezi Petra Živkovića, jeste odnos sa kraljem Aleksandrom, njegova podrška i popustljivost bila je izvor moći za Živkovića.
Mnogi, pa i kraljev prvi ordonans Panta Draškić su navodili je po sredi ucena i da ga se zato kralj Aleksandar plaši i da tu nema nikakvog poštovanja, niti podrške za tog čoveka.
Danas se navode neka tri scenarija zbog kojih je general Živković državo Regenta, kasnije kralja Aleksandra u šaci. U svojim memoarima Panta Draškić je naveo dva potencijalna razloga i opisao ih: 
„Posle Đorđeve abdikacije dogodilo se da je dr Ninko Perić izabrao za svoju doktorsku tezu dokazivanje da ta abdikacija nije legalna. Nešto zbog toga, a nešto i zbog uticaja ljudi koji su počeli da se okupljaju oko Đorđa, Aleksandar je počeo da se pribojava za sigurnost svog prestolonasleđa. Kažu da je imao nameru i da Đorđa smakne, i u tom pogledu je uzeo za saradnika Petra Živkovića. Ja sam, međutim, čuo i za konkretnu verziju o pokušaju smaknuća Đorđa, s tim da to izvrši za vreme njegovog putovanja u inostranstvo. Petar je pomoću nekih svojih prijatelja počeo da organizuje komplot za ovu svrhu, ali su mu oni skrenuli pažnju da Aleksandar ne smakne njega, pa i njih ostale. Zato Petar ode u inostranstvo, kod Aleksandra, da mu traži garancije u tom pogledu. Kažu da mu je tom prilikom Aleksandar dao neku pismenu garanciju, koja ga je prema Petru doživotno obavezala.“
Dakle, eto jedne verzije o izvoru Petrovog uticaja na kralja Aleksandra. Inače plan da se ubije princ Đorđe bio je krajnje jednostavan. Sipali su otrov u flašu kisele vode koju bi ovaj popio prilikom ribarenja, na koje je često išao. Po toj verziji otrov je spremio dvorski lekar dr Svetozar Moačanin. Međutim atentat je sprečio Apis, on je dojavio kapetanu Stojanu Popoviću, ordonansu princa Đorđa, namere i naredio mu da razbije flašu sa kisolom vodom, što je ovaj i učinio.
Kao drugi razlog Panta Draškić iznosi sledeće: 
„Bilo je to sa proleća 1917. godine, kada se usled ratne situacije i događaja u Rusiji počelo sve više govoriti o zaključivanju mira pre vojničkog rešenja rata, i o raznim pokušajima separativnog mira. Prema toj verziji smo i mi bili preduzeli neke korake da dođemo u dodir sa predstavnicima neprijateljskih ratnih sila. Kažu da je misija bila poverena Stojanu Protiću, koji je u tom cilju otputovao u Ženevu. Tamo je došao u dodir sa princom Sikstom Burbonskim, ali su mu oni rekli da ne mogu sa njim pregovarati ako nema svojeručno punomoćje Regenta. Zbog toga je prestolonaslednik Aleksandar morao da napiše jedno pismo. Da bi to pismo imalo boljeg efekta kod predstavnika neprijateljskih dražava, on je u njemu vrlo oštro optuživao i osuđivao saveznike. Razume se, da bi takvom sadržinom naši saveznici, ako bi je doznali, bili jako nezadovoljni, uvređeni i ozlojeđeni. Ovo pismo je predatao Petru Živkoviću da ga on odnese u Ženevu i preda Protiću. Ali dogodilo se da je Amerika objavila rat centralnim silama odmah po odlasku Petrovom na put. Dakle, situacija se odjednom snažno okrenula u našu korist i misija Stojana Protića je postala nepotrebna, a opasno pismo trebalo je da ostane nepoznato svima, tj. da se uništi.“
Navodno se Petar Živković vratio u Beograd ali bez pisma. On je rekao da je pismo uništio ali se sumnjalo da ga je zadržao za sebe kako bi imao „keca iz rukava“. Negde u prilog ovoj tezi idu i kasniji događaji. Kada je nakon rata general Živković bio sve jači i jači, dogodilo se da mu je stan obijen. Izvršen je pretres i premetačina sa ciljem da se nađu dokumenti. Kada je petar saznao za obijanje stana, kažu da je rekao da su dokumenta koja oni traže sklonjena u sef neke strane banke, koja će iste objaviti u slučaju da se njemu nešto desi.
Treći potencijalni razlog je u vezi sa Solunskim procesom u kome je kao što smo već prethodno naveli veliko učešće imao i Petar Živković. Pretpostavke su da je on posedovao određenu dokumentaciju koja bi mogla da dovede ispravnost sudskog procesa u pitanje i tako kompromituje kralja Aleksandra.
Bilo kako bilo, svakako je Petar Živković aktivno pomagao kralju Aleksandru kada god je ovaj to od njega zahtevao i prema tome korist je bila obostrana. Kada je kralj Aleksandar rešio da zavede lični režim odlučio je da Petra Živkovića kao najpoverljiviju ličnost imenuje za predsednika vlade i ministra unutrašnjih dela. Očigledno je bilo da imenovanjem Petra Živkovića za predsednika vlade kralj Aleksandar jasno želi da podvuče i naglasi svoje direktno angažovanje i svoju kontrolu rada vlade.
Petar Živković se na mestu predsednika vlade ponašao vojnički, možda više nego u čitavoj svojoj vojničkoj karijeri. Ustajao je rano ujutru i dolazio u svoj kabinet. Imao je običaj da iznenada ode u neko ministarstvo ili drugu državnu instituciju i da bude izuzetno strog prema potčinjenima. Prema rečima Milana Stojadinovića, iako sklon intrigama, uvek je ostajao skriven u dubokoj pozadini trudeći se da se ni u kom pogledu ne ističe. Neopsredno po smeni sa mesta predsenika vlade, kraljevim ukazom od 4. aprila 1932. reaktiviran je i postavljen na svoj raniji položaj komandanta Kraljeve garde.
Ipak, ovo nije bio kraj političkog života i ambicija Petra Živkovića. Nakon atentata na kralja Aleksandra u Marselju, oktobra 1934. godine, on prelazi na dužnost ministra vojske i mornarice. Knez Pavle i pored toga što ga nije smatrao svojim pouzdanim saradnikom, u narednom periodu je sa njim blisko sarađivao. Razlozi za nastavak saradnje sa nepopularnim generalom su bili višestruki. U prvom redu dugovao mu je zahvalnost na podršci i intervenciji prilikom otvaranja i sprovođenja u delo testamenta kralja Aleksandra. Takođe, pribojavao se moguće intervencije moćnih vojnih krugova, za koje nije bio siguranda li su i u kojoj meri spreni da slede ambicije Petra Žikovića.
Može se reći da su u godinama koje slede nekako smanjili uticaj i moć Petra Živkovića i uspeli posle niza peripetija da ga konačno penzionišu 29. juna 1936. godine. Nakon odlaska u penziju, posvetio se politici. Ubrzo je postavljen za predsednika Glavnog odbora Jugoslovenske nacionalne stranke. Međutim, Živkovićeva ambicija da se preko angažovanja u vrhu jedne stranke vrati u orbitu političkog života nije dala očekivane rezultate.
Kada je počeo Drugi svetski rat on napušta zemlju i angažuje se u vladi mladog kralja Petra Drugog Karađorđevića u emigraciji. U vladi Miloša Trifunovića je bio ministar bez portfelja. Nakon toga je obavljao dužnost pomoćnika Vrhonog komandanta. Po završetku Drugog svetskog rata ostao je u emigraciji. Na procesu protiv Draže Mihailovića i on je u odsustvu osuđen na smrt streljanjem zbog pomaganja i podrške Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini.
Umro je u emigraciji. Bio je sahranjen na srpskom vojničkom groblju Tije u Parizu. Kasnije su njegovi posmrtni ostaci preneti na Novo groblje u Beogradu.
Ostalo je upamćeno da je Petar Živković bio jedan od najveštijih ljudi u dvorskim intrigama i spletkama, možda i u čitavoj srpskoj istoriji.
Osporavan i hvaljen, kuđen i slavljen, Petar Živković je ličnost koja je preusudno uticala na istoriju srpskog i jugoslovenskog društva prve polovine dvadesetog veka. Kao jedan od stubova vladavine kralja Aleksandra, čovek nemerljivog uticaja i moći, on je simbolizovao vladavinu kralja Aleksandra dajući joj poseban pečat i obeležje.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.