Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Dragi Amerikanci, molim vas ne dozvolite da vaša vlada bombarduje još jednu zemlju

Čizme američkih vojnika | © Matthew Huang, Unsplash

Dragi Amerikanci,

Znam da imate svoje probleme. Radite previše, potrebno vam je više novca. Kako ćete da platite porez? Gde ćete da se lečite kada budete bolesni i stari? Rat se uvek dešava negde daleko od vas. Uvek. I vi ne možete da uradite ništa po tom pitanju.

Uvek daleko.

Zamislite da se vozite prema fakultetu, da prelazite most u gradskom autobusu i čujete ovaj zvuk.

Bila je 1999. godina. Niko nije očekivao da će bombardovati Beograd. Bio je to naš Njujork. Rat se uvek dešavao nekim nerazvijenim zemljama koje su daleko, od kojih mnoge nismo mogli čak ni da lociramo na karti. Čak i kad je bio geografski blizu, činio se dalekim. Ovo je bila j*na Evropa! A onda se desilo.

Operacija „Plemeniti nakovanj“ [pogrešno kod nas prevedena kao „Milosrdni anđeo“]. Nema ničeg plemenitog u bombardovanju, to mogu da vam kažem.

Ništa mi se nije desilo fizički. Nisam bila ranjena, nije mi uništena kuća. Niko od članova moje porodice nije ubijen.

Ipak, godinama nakon toga sam imala nešto poput posttraumatskog stresnog poremećaja: bojala sam se nekih zvukova. Svaki put kada bi mi se neko približio s leđa i počeo da priča sa mnom, trgla bih se. Svako veče kada bih čula tihi zvuk voza 3 bloka od mene, setila bih se stelta 117 kako se približava obližnjoj lokaciji da bi pogodio metu. Zvučalo je potpuno isto.

Neki mladi piloti su sedeli u svojim kabinama i videli tlo ispod sebe na ekranu kao video-igricu na kompjuterskoj konzoli.

U ovim intervencijama suočavate se sa shvatanjem da im vaš život ništa ne znači. Svi bogati i uticajni, sve vaše kulturno nasleđe, sve poznate ličnosti, cela vaša porodica, sve ono što vi jeste ne znači ništa tim ljudima na TV-u koji daju izjave o neprijateljskim metama na pres-konferenciji daleko od vas.

I to traje jednu noć za drugom. Nikad nisu u pitanju samo vojne mete. To su škole, zgrade, pijace, stambene zgrade. Ljudi. 

A ljudi koje vaša vlada napada... To su momci od 20 godina, prinudno mobilisani ili koji (ironično) odlaze kao dobrovoljci da brane svoju zemlju i vraćaju se nekoliko dana ili nedelja nakon toga sa amputiranim udovima, ako ne i mrtvi.

Idu da se bore za više ciljeve kako bi neke puniše bile još bogatije. Vaši vojnici rade to isto.

U ovakvim intervencijama bacaju uranijumske bombe. Ljudi umiru od raka decenijama nakon toga. „Kolateralna šteta“ su ljudi, deca i bolnice koje su pogođene dok oni pokušavaju da unište vojne ciljeve.

Stanovništvo, infrastruktura, ekonomija targetirane zemlje uvek postaju siromašnije i gore. Toliko mnogo novca je potrebno nakon toga da se vratite na kolosek.

Konflikti uvek postoje godinama pre NATO-ove ili američke intervencije i niko ništa ne radi po tom pitanju.

Intervencije podrazumevaju uništenje.

Ljudi umiru ili su oštećeni zauvek.

Ratovi su uvek za novac i vlast.

Demokratija se ne širi nasiljem.

Vaši interesi nisu važniji od interesa ljudi koji žive na drugoj strani sveta.

Cela priča uvek podrazumeva više činjenica od onog što čujete u vestima.

Postoje neke stvari koje su važnije od marketinga na društvenim medijima. Molim vas, pokušajte da uvidite koliko bi vaš život izgledao drugačije da ste samo rođeni na drugom mestu u ovom svetu.



Članak je objavljen 13. aprila na američkoj platformi MEDIUM, možete ga videti ovde u originalu 

Maria Milojković, pisac onlajn sadržaja i prevodilac

Ovo je njen portfolio



Ukupno komentara: 2



Sva polja su obavezna.



neidealni
26.04.2018 - 16:47
me too
Ovo je vise nego dobro. Ovo je D.O.B.R.O. Valjda ce doci i do ociju onoga oklimatanog bjeloglavog zlocinca zvanog klinton.
Maria Milojković
06.05.2018 - 15:21
Hvala
Hvala, @neidealni. Pisala sam o sopstevnom iskustvu na platformi sa preko 80 miliona korisnika. Iako nije završio u nekoj od Medium-ovih publikacija, čitaju ga i stranci (259 njih do sad). Činjenica je da smo mi njima neka tamo Banana republika i da oni prebrzo žive da bi se bavili svetom (i šta im mediji pričaju), a ne Amerikom. Prosečan čitalac tamo u glavnom nije svestan sveta van Amerike - kako se živi u drugim zemljama i da je u redu da postoji i drugačiji sistem osim američkog. I teme kojima se bave su u glavnom drugačije. Ali, eto, pročitaše ga i neki Amerikanci.