Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Magazin

Psihologija

Životne krize: Skrenite dobro na životnim raskrsnicama

Zanemarivanjem velikih životnih prekretnica sebi stvaramo čitavo obilje manjih, trajnih kriza. Tamo gde nije jasno povučena crta, u mehanizam života zapada pesak. Mehanizam počinje da zaribava, a i manji povodi narastaju u poprilične krize. Umesto da se krizni potencijal usredsređeno savlada na određenim prekretnicama, sebi kolektivno stvaramo kriznu svakodnevicu. O tome je pisao Ridiger Dalke u knjizi koja je nedavno objavljena i na srpskom, Životne krize kao prilike za razvoj (u izdanju Lagune)
Priredila Zorica Marković
Datum: 17/07/2017

Životne krize: Skrenite dobro na životnim raskrsnicama

Foto Profimedia

Što bolje izlazimo na kraj s tehničkim problemima, izgleda da sve više gubimo sposobnost da izađemo na kraj s prirodnim pojavama. Naročito teško nosimo se sa životnim prekretnicama, s prelaskom iz jedne životne faze u drugu. Jurimo kroz život, gde god je moguće štedimo vreme, ali ipak više nemamo vremena da se posvetimo suštinski važnim stanicama na putu sopstvenog razvoja.

Dok su za prelazak iz lovačkog u poljoprivredno društvo bile potrebne hiljade godina, prelazak u industrijsko društvo odvijao se veoma brzo, tokom jednog veka. A ipak se industrijska revolucija odvijala sporo u poređenju s prelaskom u informatičko društvo, koji se dogodio toliko brzo da mnogi nisu uspeli čak ni da ga registruju i uklope u društveni kontekst. Naredni prelazak, u društvo svesnosti, odvija se tako ogromnom brzinom i tako neprimetno - da ga svesno opažaju samo malobrojni.

Prekretnice između faza u životu pojedinca - začeće, rođenje, pubertet, odvajanje od roditeljskog doma, stupanje u brak, kriza srednjih godina - predstavljaju nešto što sve manje ljudi potpuno svesno doživljava. Prilikom rođenja, niko nema "pravu" svest. Pubertet se manje ili više prenebregava. Stariji se nadaju da ih ta mladalačka kriza neće mnogo uznemiriti i da od njih neće tražiti velike napore. Konačno odvajanje od roditelja na kraju mladalačkog doba često izostaje, ili se pak nastoji da se iz pragmatičnih i drugih razloga ono što više odloži. Brak se sve više izbegava, u korist navodno ugodnijeg samačkog života, ili se pretvara u nastavak problematičnog odnosa s majkom odnosno ocem. Profesija se od poziva svela na običan posao, u kojem sve veći broj ljudi nalazi sve manje zadovoljstva, pa između ostalog i stoga često menjaju radno mesto.

I kao da s tim velikim, klasičnim životnim krizama nemamo već dovoljno teškoća, stalno im se pridružuju novi izazovi. Ni njih uglavnom ne uspevamo da rešimo, bar ne na zadovoljavajući način, a oni, pritom, svoje korene vuku upravo iz neuspešno razrešenih velikih kriza. Gotovo da bi se moglo reći da zanemarivanjem velikih životnih prekretnica sebi stvaramo čitavo obilje manjih, trajnih kriza. Tamo gde nije jasno povučena crta, u mehanizam života zapada pesak. Mehanizam počinje da zaribava, a i manji povodi narastaju u poprilične krize. Umesto da se krizni potencijal usredsređeno savlada na određenim prekretnicama, sebi kolektivno stvaramo kriznu svakodnevicu.

Tamo gde su druge generacije očigledno bile raspoložene za slavlje, mi se naprosto osećamo bedno. Sindrom praznog gnezda je iznenađujuća pojava na koju se mnogi žale, dok bi duševno zdravi ljudi u njoj zapravo videli veoma poželjnu situaciju, u kojoj su mladima narasla krila i oni postali slobodni za samostalan životni let, dok bi stariji ponovo bili slobodni da lete kud žele. Mnogi "stari", međutim, u današnje vreme očigledno više ne umeju da lete, ili za to više nemaju volje. Ostaju da čuče u praznom gnezdu, pokušavajući da preokrenu tok vremena i da svoje "mlade" domame nazad. Ili pak, tamo gde im to ne polazi za rukom, postaju depresivni.

U današnje vreme, međutim, često se kao kriza i uz patnju proživljava i suprotna situacija, koju oličavaju takozvane krize izazova. Može da ih pokrene, recimo, preseljenje u novu sredinu ili promena radnog mesta. U osnovi uvek se radi o tome da nećemo da pustimo ono staro i poznato, pa stoga ne možemo ni da prihvatimo novo. Obrazac ovih kriza proizilazi iz velikih životnih kriza. Bilo da se čvrsto drži starog posla ili neke stare teme, recimo brige o porodici i njenom materijalnom obezbeđivanju - čovek nije slobodan i otvoren za ono novo što mu predstoji. Koliko god da je stari obrazac možda dobro funkcionisao u prošlosti, u novoj situaciji je neprimeren i samo donosi patnju.

Očigledno je da smo počeli da se razvijamo toliko brzo da to više ni sami ne možemo istinski da pratimo. Za životne prekretnice nam, osim toga, nedostaje i bezbedna mreža rituala kojoj bismo s poverenjem mogli da se prepustimo. Odatle proizilaze veliki problemi u svim mogućim ravnima ličnog i društvenog života.

Grčka reč crisis osim značenja kriza znači i: odluka, unutrašnji sukob, protivurečnost, razdvajanje, podela, sud, izbor i proba. Ako krizu ograničimo na njen negativni aspekt, kao što se to čini u uobičajenoj upotrebi, pogled nam ostaje ograničen. U medicini nam je, međutim, poznat pojam "krize isceljenja", a kao kriza uopšte se označavaju i presudni trenuci u toku bolesti. Ako je ishod pozitivan, od tog trenutka kreće se u pravcu ozdravljenja, pa je kriza tada prekretnica ka poboljšanju. Ako pod tim pojmom podrazumevamo i "odluku", kao što je to slučaj u starogrčkom, imamo i svojevrstan ključ za suštinu svih kriza.

Definicija Karla Jaspersa takođe ide u tom pravcu: "Tokom razvoja kriza znači trenutak u kojem celina podleže preokretu iz kojeg će čovek izaći preobražen, bilo s novim početkom neke odluke, bilo zahvaćen propadanjem." On dodaje: "Životna priča se tokom vremena ne odvija ravnomerno, već je njeno vreme kvalitativno razuđeno, razvoj doživljaja dovodi do vrhunca na kojem mora da se donese odluka. Samo ako se opire razvoju, čovek će uzalud pokušavati da se zadrži na vrhuncu koji zahteva odluku, a da tu odluku ipak ne donese. Tada će o njemu odlučiti praktični dalji tok života. Kriza ima svoje vreme; ne može e preduprediti, niti se može preskočiti. Mora da sazri, kao i sve u životu. Ne mora da nam se ukaže kao katastrofa već može da se odvija i tiho, spolja neupadljivo, ali uvek je presudna."

Svaka kriza nas u najmanju ruku suočava s mogućnošću izbora da je svesno prihvatimo, ili da se od nje branimo koliko nam snaga dopušta. Tu već odlučujemo hoće li ona za nas postati opasnost ili prilika. Stara kineska misao, koja se vrti oko polarnosti jina i janga, u stanju je da vidi jedinstvo iza tih dveju suprotnih mogućnosti. Neprestano se odlučujemo između svesnog suočavanja sa svojim tegobama i njihovog odlaganja i kasnijeg obrađivanja, tada pod okolnostima koje su teže jer su postale zagonetne. Iako tu odluku svesno više uopšte ne opažamo - jer već iz navike biramo navodno lakši put potiskivanja - ipak je uvek donosimo.

 

Ukupno komentara: 0


Sva polja su obavezna.