Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Magazin

Psihologija

Zbog čega se ljudi najviše kaju?

Kajanja ne biraju ni pol, ni godine, ni rasu, mada je poslednje istraživanje pokazalo da su najrelevantnija ona posle pedesete. Ono za čim žalimo kad prođu svi važni vozovi, a još ima dovoljnog na stazi pred nama
Piše Zorica Marković
Datum: 19/05/2017

Zbog čega se ljudi najviše kaju?

Foto: Profimedia

Ako uzmeš kajaćeš se, ako ne uzmeš, kajaćeš se. Zbog čega biste se više u životu kajali? Kažu da se na kraju života uvek kajemo zbog propuštenog. Nije svaki voz bio za uskakanje, ali taj jedan ili eventualno dva... a neke smo mogli i da propustimo i sačekamo svoj red vožnje, pa makar bio i spor, možda bi saputnici bili zanimljiviji. Nestrpljenje, strahovi, lične nedoumice, data obećanja, moral.. sve to može da vam odredi kako ćete reagovati i hoćete li se "kešati" o tramvaj zvani život.

Okej je kajati se jer ste prethodne noći opet popili više nego što ste smeli i čvrsto "dvanaestica" koje sad skupljaju prašinu u cipelarniku, skupo otplaćenih kreditnom. Što ste slatko dali otkaz šefu zlostavljaču, pa sad visite na Infostudu. Što niste razbili nos nekome ko vas je maltretirao. Govor koji održite u pijanom stanju je onaj koji će se najduže pamtiti. Shits happen. Kad ljudima saopšte da će umreti, ono što stavljaju na listu kajanja nikada nema veze sa kancelarijom. Niti sa time šta su rekli ili nisu rekli u društvu. Sa cipelama, kravatama, skupim satovima ili time šta su postigli u karijeri. Za tim žale sredovečni ljudi, a oni koji su odvozali svoj krug, žude za nekim drugim stvarima. Slično razmišljaju i ljudi koje popušta ta čuvena kriza srednjih godina, o kojoj smo tako detaljno raspredali u prethodnom broju.

 

Kajanja ne biraju ni pol, ni godine, ni rasu, mada je poslednje istraživanje pokazalo da su najrelevantnija ona posle pedesete. Ono za čim žalimo kad prođu svi važni vozovi, a još ima dovoljnog na stazi pred nama. Putovati, putovati, putovati... to je prva stavka na listi koju bi jedan pedesetogodišnjak poslao sebi vremenskom mašinom u prošlost da je prokletinja u upotrebi, i rezultat poslednjeg istraživanja britanskih naučnika među starijima od pedesete. Druga na listi je štedi budalo, trebaće ti kad ti država kaže srećan si što imaš redovnu penziju, ali umanjenu za osam posto. Radio si ceo život sanjajući da ćeš putovati kao matori Ameri kruzerima. Ali u ovoj zemlji a bez sedmice na lotou? Zato putuj, ionako ćeš uvek živeti na kreditnoj kartici ili od prvog do prvog. Treće, ali i najteže kajanje, kajanje je kad delite život sa nekim ko nije pravi. Možete i bez toga ako niste videli Afriku, Australiju ili Havaje, mada oni talasi... ali, ko može bez ljubavi? Kad pogledate u postelju pored i pitate se da li ste mogli bolje da izaberete pored koga ćete se buditi. Ko će vas više voleti, više zasmejavati, više maziti, više činiti srećnim, više... sve više. I obrnuto. Kako znate ko je pravi i kad i postoji li jedan/na pravi?

Čovek nije star sve dok njegova kajanja ne zauzmu mesta snovima. Ima i ono da su kajanja samo za budale. Fantastični Vudi Alen je rekao da ima samo jedno žaljenje, a to je što nije neko drugi. I nije to da ćete otići na ispovest Bogu i da će se nešto ispraviti. Teže je kad vaše srce treba da vam oprosti. Pa makar zbog one male iz srednje kojoj niste rekli da je volite kad je trebalo. Ili one koju ste ostavili jer ste želeli više od života.

Stvari zbog kojih se kajemo u stvari nam otkrivaju šta je to što najviše vrednujemo u životu. I svodi se na ono što nas čini srećnim, a izgleda da nam ljubav i uživanje najviše nedostaju, ili nam ih nikad nije dovoljno. Upravo je sasvim očekivano da se na vrhu liste nađe ljubav, s obzirom da je jedna od osnovnih ljudskih potreba da volimo i budemo voljeni, to za Nedeljnik kaže klinički psiholog Sanja Dutina.

"Svi težimo da vodimo srećan i ispunjen život, a ako ljubav posmatramo kao ono što najviše daje smisao i značenje životu, jasno je zašto nam toliko teško pada neuspeh na tom polju. U srednjim godinama kada psihološki vreme ne percipiramo više kao kratku prošlost a dugu budućnost, povećava se želja za ljubavlju i intimnošću ove vrste, posebno ako nam upravo to nedostaje".

Nemoguće je predvideti gde ćete pogrešiti i kad ste propustili skretanje za Albukerki. Posebno možda ne u vezivanju za nekog koga kasnije okarakterišemo kao "pogrešan".

"Nekada su izvor iluzije ili zablude o romantičnoj ljubavi, pogrešna ili neispunjena očekivanja. Takođe, osobine ličnosti nisu fiksne, partneri tokom vremena mogu da se menjaju, pa u jednom trenutku shvatimo da nam brak, koji je u početku bio dobar, više ne odgovara. Okidač može biti i odlazak u penziju i ono što nazivamo sindromom praznog gnezda - kada deca napuštaju kuću. Tada smo više usmereni na svog partnera, okrenuti smo jedno drugom, i desi se da otkrijemo da su se naša interesovanja, stavovi, potrebe i želje razvili u potpuno suprotnom smeru. Sve to može umanjiti zadovoljstvo brakom".

Karijera i porodica su ono što nam definiše život. Ako se kajete makar zbog jednog, onda je moguće da niste srećni. Da sam bar bio pilot a ne činovnik.. ili što nisam upisao akademiju umesto pravo... propušteni talenti zauzimaju značajno mesto na listi ispitanika. Ali, na "bucket listi" uvek je žal zbog nedovoljnog vremena sa porodicom, decom, prijateljima, čak i razgovora sa bakom i dekom. Možda baš pamtite njihove reči i njihova žaljenja.

"Prirodno je da nam se prioriteti s godinama menjaju", kaže Sanja Dutina. "U mladosti internalizujemo poruke da sreća leži u uspehu, dostizanju ciljeva, bogatstvu, moći, slavi. Posvećeni smo poslu i karijeri, jurimo za materijalnim, zanemarujemo porodicu i prijatelje. Zaboravljamo da je jedan od najvećih životnih izazova pa i zadovoljstva upravo pronaći ravnotežu između različitih životnih domena. Upravo zato kasnije i žalimo što nismo dovoljno vremena proveli sa porodicom i što smo previše bili posvećeni poslu. Sa druge strane, ljudi koji su više vremena proveli posvećeni interpersonalnim odnosima, obično se žale što profesionalno nisu više postigli. Kako god okrenemo, izgleda da se uvek zbog nečega kajemo".

Krizu srednjih godina prati misao da je pred nama poslednja šansa da nešto promenimo, a svakako nije kasno, kaže naša sagovornica. Upravo su to godine kada je prirodno procenjivati sopstveni život i razmišljati o neostvarenim ciljevima.

 

"Svaki aspekt života je pod znakom pitanja i ponekad nas iznenadi ono što otkrijemo, kada se suočimo sa nezadovoljstvom i potisnutim strahovima koji odjednom isplivaju. Svesni smo da imamo sve manje vremena i prilika da ispravimo greške, i u toj panici se dešava da donesemo neke krupne odluke, kao što je i razvod, za koje verujemo da će nas učiniti srećnijima".

Kajaćeš se ako uzmeš, kajaćeš se ako ne uzmeš... Nekako nas najviše proganja upravo ono što znamo da smo mogli ili i dalje možemo, a nismo uradili. Prilike koje nismo iskoristili, osećanja koja nismo podelili. Nešto od toga smo želeli a nismo uspeli da ostvarimo, jer se nismo usudili, ističe Sanja Dutina.

"Ako nešto nismo uradili, lakše je prepustili se fantaziranju o tome koliko je život sada mogao biti bolji 'samo da smo...' Zamišljamo brojne ishode na osnovu kojih kreiramo drugačiju sadašnjost i budućnost. Koliko je lakše ljudima da se sete zbog čega su nešto uradili, toliko im je teže da shvate zbog čega su odustali. Posledice određenih akcija ne moramo uvek da trpimo, recimo, kada smo nezadovoljni brakom, uvek imamo opciju da se razvedemo. Ali čovek koji smatra da je propustio svoju pravu ljubav teško sebi može da objasni zašto se odlučio baš na taj izbor".

Ima li išta teže od kajanja, krivice za sopstveni život? Jedan stric svom malom nećaku poručio je: "Kad budeš umirao, kajaćeš se samo što nisi imao više žena". Hoće li to dečaku odrediti život? Možda. Hoće li se kajati ako posluša, ili ako ne posluša? Možda.

"Iako nas popularna self-help literatura bombarduje motivacionim porukama i uči suprotno, suština je u tome da je veoma teško postići da živimo život bez ikakvih grešaka i kajanja", ističe Sanja. "Upravo zato što je prepun izbora, nad kojima nemamo uvek kontrolu. Neminovno je da neke doživljavamo kao prave, neke kao pogrešne. Teško je objektivno utvrditi da li su zaista takvi. Da bismo prihvatili život i bili zadovoljni, potrebno je da se pomirimo i prihvatimo i svoju prošlost". Pa makar bili i Vudi Alen.

 

Šta kaže najveće američko istraživanje

Zbog čega ljudi najviše žale


23 odsto - nisam putovao više po svetu

19 odsto - nisam štedeo za starost

18 odsto - venčao sam se s pogrešnom osobom

17 odsto - nisam rekao svojim roditeljima koliko su mi značili

16 odsto - pogrešan izbor karijere

16 odsto - previše vremena sam posvetio poslu

15 odsto - nisam više vremena proveo sa decom

15 odsto - nisam naučio da sviram nijedan instrument

15 odsto - nisam više pričao sa bakama i dekama o njihovom životu

 

 

Ukupno komentara: 0


Sva polja su obavezna.