Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Magazin

Psihologija

Zašto su intervjui za posao beskorisni

Dobar primer je kada se u Teksasu dogodilo da je 50 studenata koji su odbijeni nakon intervjua ipak primljeno naknadno. Tim istraživača kasnije je ustanovio da su ovi studenti pokazali jednako uspeha kao i oni koji su prošli intervju, kako u smislu akademskih i praktičnih performansi, tako i u smislu počasti sa kojima su diplomirali. Drugim rečima, sud intervjuera nije značio ništa.
Džejson Dejna / NYT
Datum: 20/04/2017

Zašto su intervjui za posao beskorisni

Foto: Profimedia

Moja prijateljica jednom je doživela krajnje interesantno iskustvo na intervjuu za posao. Od uzbuđenja je stigla pet minuta ranije, a recepcionerka ju je odmah uvela na razgovor. Nakon intervjua ponudili su joj posao.

Žena iz tima koji je sa njom tada obavio razgovor kasnije joj je rekla kako je impresioniralo što je moja prijateljica ostala tako staložena iako je na razgovor za posao zakasnila 25 minuta. Kako se ispostavilo, prijateljici je rečeno pogrešno vreme razgovora; ostala je staložena zato što nije ni znala da je zakasnila.

Ona nije tip osobe koja bi ostala smirena da je znala da kasni, ali intervjueri su stekli potpuno drugačiji zaključak. Naravno, mogli su zaključe i da je njena smirenost odraz neozbiljnosti, što takođe nije njena osobina. Kakogod, pogrešno bi ocenili njene buduće performanse na poslu akonto ponašanja na intervjuu.

Ovaj problem je veoma učestao. Poslodavci vole da, u pokušaju da "upoznaju" kandidata za posao, koriste nestruktuirane intervjue slobodne forme. Međutim, oni tako, kao u slučaju moje prijateljice, formiraju snažne, a neopravdane utiske o kandidatima, često otkrivajući tako više o sebi nego onima koje intervjuišu.

Ljudi koji se bave poslovnom psihologijom razumeju to. Dobar primer je kada se 1979. godine na Medicinskoj školi Univerziteta u Teksasu dogodilo da je 50 studenata koji su odbijeni nakon intervjua ipak primljeno naknadno. Tim istraživača kasnije je ustanovio da su ovi studenti pokazali jednako uspeha kao i oni koji su prošli intervju, kako u smislu akademskih i praktičnih performansi, tako i u smislu počasti sa kojima su diplomirali. Drugim rečima, sud intervjuera nije značio ništa.

Istraživanje koje smo sproveli moje kolege i ja pokazuje da je problem sa intervjuima za posao mnogo gori od toga što su oni irelevantni: mogu da nanesu veliku štetu tako što se u njima često zanemaruju neke mnogo važnije informacije o kanidatima.

U jednom eksperimentu, jednoj grupi studenata dali smo zadatak da intervjuiše drugu grupu studenata, a da onda pokuša da predvidi njihove prosečne ocene u narednom semestru. Procenu je trebalo da izvrše na osnovu intervjua, rasporeda časova i ranijih predviđanja akademskog uspeha. Isto je trebalo da učine i sa drugom grupom studenata sa kojom se nisu susreli, odnosno nisu obavili intervju.

Na kraju je ispalo da su mnogo tačnije predvideli uspeh onih studenata sa kojima nisu obavljali intervju. To znači da su intervjui bili kontraproduktivni.

Postaje još gore. Bez znanja onih koji je trebalo da vode intervju, nekima od kandidata rekli smo da na neka pitanja odgovore nasumično. Iako je intervjuerima bilo dozvoljeno da postave koja god pitanja žele, nekolicina je dobila instrukcije da pitanja oblikuje tako da se na njim može odgovoriti sa da ili ne. Polovina kandidata odgovarala je iskreno, a druga polovina nasumično.

Ono što je upečatljivo je da nijedan od intervjuera nije primetio da kandidat odgovara nasumično. Još upečatljivije, ocenili su da su bolje "upoznali" kandidate koji su odgovarali nasumično, nego one koji su bili iskreni.

Ključna psihološka stvar ovde je da ljudi uopšte nemaju problem da bilo kakvu informaciju pretvore u koherentni narativ. To se naročito odnosi na slučajeve poput onog moje prijateljice kada je informacija pogrešna. I istinito je, kao u našim eksperimentima, kada su informacije nasumične.

A u našem eksperimentu dogodio se i "final twist". Objasnili smo šta smo uradili i do kakvih smo zaključaka došli drugoj grupi studenata. Onda smo ih zamolili da rangiraju informacije koje bi želeli da imaju pri pokušaju da predvide akademski uspeh: iskrene intervjue, nasumične, ili da se intervju ni ne obavi. Većina njih na poslednje mesto stavila je "bez intervjua". Drugim rečima, radije bi predviđanja bazirali na intervjuu za koji znaju da je nasumičan, nego samo na bekgraund informacijama.

Ljudi su toliko samouvereni u svoju sposobnost da proberu važne, relevantne informacije iz razgovora lice u lice, da misle da je to moguće izvesti čak i kada znaju da sagovornik nije iskren. Ali greše.

Šta učiniti? Jedna mogućnost je struktuirati intervjue tako da svi kandidati dobiju ista pitanja, što predstavlja proceduru koja je mnogo pouzdanija od intervjua slobodne forme. Pomoću struktuiranih intervjua mnogo je verovatnije predvideti poslovni učinak. Takođe, pomoću intervjua se mogu ispitati veštine koje su relevantne za posao, umesto što se intervju koristi za ćaskanje ili postavljanje ličnih pitanja.

Ali stvarnost je da nestruktuirani intervjui neće prestati da se koriste u skorije vreme. Dotad, trebalo bi da budemo skromniji kada mislimo da će naši utisci obezbediti pouzdan pokazatelj budućih performansi nekog kandidata.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.