Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Magazin

Društvo

Razgovor o položaju transrodnih osoba u Srbiji: Da li je vidljivost bitna?

"Odgajile su me mama i tetka (mamina sestra), koje me mnogo vole, i mislim da što dublje zalazim u tranziciju da me sve više prihvataju i vole, jer je sve očiglednije da ovo zaista jeste ispravan izbor. Što se prijatelja tiče, ja se okružujem pametnim i razumnim ljudima"
Piše Sandra Jovićević
Datum: 15/12/2016

Razgovor o položaju transrodnih osoba u Srbiji: Da li je vidljivost bitna?

Sonja Sajzor je dvadesettrogodišnja, transrodna vizuelna umetnica koja putem fotografije i onlajn izložbi dokumentuje svoju tranziciju i značaj društvenih mreža za vidljivost u javnosti. Ona razgovara o odrastanju u malom mestu, pritiscima za potiskivanjem svog identiteta i uklapanjem u sredinu i načinima na koje je sebe izgradila kao uspešnu i samouverenu osobu.

 

Rođena si u jednom selu pored Šapca. Kako je izgledalo tvoje odrastanje u maloj sredini?

U osnovnoj školi u svom selu sam bila jako feminizirana kao dečak i zbog toga su me svakodnevno maltretirali. Kada sam upisala gimnaziju u Šapcu, otišla sam među nove ljude i pokušala sam za početak da se ponašam kao muževni strejt dečak, da me ne bi i tamo maltretirali, ali je to trajalo samo prvo polugodište. Nakon toga sam odustala jer je bilo jako stresno konstantno glumiti, i maltretiranje se nastavilo. Sve dok nisam završila srednju i pobegla u Beograd.

 

U kom momentu ti je bilo jasno da se ne uklapaš u kalup "normalnosti" i kako si reagovala na neodobravanje okoline?

Odrasla sam kao jedino dete u porodici i celom komšiluku, i u suštini nisam imala prijatelje. Bila sam zatvorena u svom mehuru u kojem je bilo okej isprobavati maminu odeću i igrati se Barbikama. Sećam se da sam se jednom igrala sa Barbikom u dvorištu u periodu kada su se deca vraćala iz škole i da je prolazila kolona dece koja su odjednom počela da upiru prstom u mene i da se smeju. Bila sam zbunjena i nije mi bilo jasno šta se dešava. Mislim da je to bio prvi trenutak kada sam shvatila da se ono što ja radim smatra neprihvatljivim. Tokom većine detinjstva sam se trudila maksimalno da sakrijem sve to što jesam, kako bih izbegla nasilje.

 

Kakva je bila reakcija porodice i prijatelja?

Na to što sam trans? Nisam imala nikakvih problema. Odgajile su me mama i tetka (mamina sestra), koje me mnogo vole, i mislim da što dublje zalazim u tranziciju da me sve više prihvataju i vole, jer je sve očiglednije da ovo zaista jeste ispravan izbor. Što se prijatelja tiče, ja se okružujem pametnim i razumnim ljudima, i nikada nije ni dovedeno u pitanje da li me oni ''prihvataju'' ili ne. Zapravo, raduju se mojoj tranziciji. Jednostavno taj osećaj kada primećuješ da je osoba do koje ti je stalo po prvi put konačno ono što istinski jeste.

 

Na koji način se boriti sa nasilničkim ponašanjem vršnjaka i odraslih u sredini u kojoj živiš?

Zaista ne znam. Ja sam bila konstantno maltretirana, ali se nisam nikada žalila, jer je mene bilo sramota što mi se to dešava. Ja sam se trudila da sakrijem to sve. Mada, moji profesori su saznali više puta za neke stvari koje su se desile i tretirali su mene kao ''problematičnu'', iako sam ja bila ta koju su maltretirali. Smatrali su da sam problematična jer sam ''sama kriva što pokušavam da skrenem pažnju''. Saznali su više puta da deca nameravaju da se okupe nakon škole da me tuku, da su stvari pisane po fejsbuku, pa su tu deljeni ukori, policija je bila uključena itd. Ja sam bila velike sreće da sam imala razrednu koja se zalagala za mene. Iako je mene bilo sramota što neko mora da se zalaže za mene. Ja sam se pravila da ne znam šta se dešava. Ja sam se krila ispod kapuljače i kačketa, jurila biciklom svuda (jer sam se tako osećala sigurnije - ne mogu da me prate, ne mogu da me uhvate), ćutala i strpljivo čekala da se odselim u Beograd.

 

Da li si imala ikakvu podršku u svom formativnom periodu?

Kao što rekoh, imala sam razrednu koja se zalagala za mene i nije dozvoljavala da mi iko preti. Međutim, sa 18 godina sam se ispisala iz škole (ne završivši treću godinu) i pobegla prvi put u Beograd. A kada sam se vratila (jer nisam uspela da se snađem u Beogradu, niti da nađem posao sa osnovnom školom) morala sam ponovo da upišem treću godinu i ponovim je. A tada mi je došla druga razredna koja je bila jako homofobična i koja se trudila svim snagama da me izbaci iz škole. Davala mi je užasne ocene, okrivljivala mene za sve što se desi u odeljenju i smanjivala meni ocenu iz vladanja za tuđe nestašluke.

 

Kada bi trebalo da izdvojiš jednu situaciju koja je za tebe bila najtraumatičnija po pitanju straha za ličnu bezbednost, koju bi opisala?

Nasilje na ulici je bilo nešto od čega sam mogla da pobegnem. Pogotovo jer sam uvek imala bicikl pored sebe. Međutim, živela sam u malom selu, svi su znali gde živim i prozor mi je bio okrenut ka ulici i udaljen jedan metar od neasfaltirane ulice. Najtraumatičnije je bilo kada su mi deca lupala prozore kamenjem, jer od toga nisam mogla da se pobegnem biciklom. Svakodnevno su mi gađali kamenjem prozor, što je opet takođe i trošak. Svetlo je uvek moralo biti iskljueno kako ''ne bih skretala pažnju''. Najgore mi je bilo kada mi kamen uleti u sobu dok spavam i trgne me iz sna. Jeziv osećaj.

 

Za razliku od većine transrodnih osoba koje se povuku u sebe i pokušaju da budu što neprimetnije, ti si odabrala drugačiji pristup i pokazala da je veća vidljivost i prihvatanje svog identiteta upravo preduslov za normalno življenje. Kako si gradila svoje samopouzdanje u trenucima kada ti je bilo najteže?

Ne slažem se da je vidljivost bitna. Zapravo, mislim da je to jedna od najvećih zabluda. Problem trans ljudi je što smo progonjeni. Kao npr homoseksualci ili Jevreji tokom Holokausta. Da li je problem Jevreja tokom Holokausta bio što su bili nevidljivi? Sistem je ustaljeno mišljenje većine, a naš sistem je problematičan jer je ustaljeno mišljenje većine da je mržnja jedna potpuno okej stvar.

Ne slažem se da sam ja vidljiva kao trans osoba. Možda i jesam. Ne znam. Mislim da sam ja vidljiva kao umetnica, DJ i eventualno osoba koja je popularna na društvenim mrežama, ali ne diskutujem ja toliko često trans tematiku u svom poslu. Umem da planem na fejsbuku kada se desi nešto loše, ali to radim zato što sam ja besna, ne zato što želim da budem vidljiva (i vidljivošću doprinesem). Mada opet, deljenje besa na fejsbuku jeste želja da bes bude viđen... Ko zna!

Samopouzdanje sam gradila tako što sam pokušavala da se maksimalno distanciram od sebe. Da razmišljam o svojim postupcima, svom radu, sebi generalno vrlo kritički, ali kao da to nisam ja, već neko prema kome sam neutralna. Koga nit mrzim nit volim. Pogledam svoj neki nastup, pročitam svoj neki intervju, ali kao da to nisam ja. I kada to uradim, ja lično mislim da ta riba kida. A onda dozvolim sebi da upijem činjenicu da to jesam ja, da sam baš ja ta riba što kida. Da sam ja ta koja je dala taj intervju i stvorila to umetničko delo. I onda se osećam super što sam baš ja te sreće da budem ona. Mada, ja imam skoro 24 godine, prisutna sam skoro 8 godina na sceni, mislim da sam sada već svesna sebe, stvari koje sam postigla, svog prisustva na sceni. Svesna sam da sam ja osoba koja dobija stvari koje želi. Želela sam da se odselim u Beograd - učinila sam to. Želela sam da nađem stan za 150e u centru - našla sam ga. Želela sam da radim u Dragstoru - dobila sam posao. Želela sam da jednog dana i ja sama pokrenem svoje žurke - uradila sam to. Kada sam prvobitno pravila žurkice u jednom malom klubu koji prima 100 ljudi, maštala sam da jednog dana pravim žurke u KC Gradu i Dragstoru - popunjavam oba na mesečnom nivou. Htela sam da nastupam sa Idom Prester na Egzitu - pitala je i žena mi dozvolila. Htela sam da o meni piše Dazed and confused magazin - potegla bukvalno sve veze koje sam imala i sredila sebi intervju, itd. U ovom momentu mi više nije potrebno da mantram, kul si, kul si, kidaš, kidaš, jer sam sada svesna da sam ja osoba koja dobija ono što želi. Jer krvavo radim za njih. I zaslužujem ih.

 

Kakav savet bi dala ljudima koji se trenutno nalaze u sličnoj situaciji u kojoj si ti bila pre nekoliko godina što se tiče izlaska iz začaranog kruga potiskivanja dela svog identiteta radi uklapanja u sredinu?

Jako je bitno da opipate da li vam je egzistencija ugrožena. Da li bi vaši roditelji, ukoliko vas oni izdržavaju, ili vaš poslodavac, ukoliko zavisite od zaposlenja kod njega, bili okej sa tim što jeste. Ukoliko roditelji nisu okej, potrudite se da nađete posao i da zaradite dovoljno novca da možete da se izdržavate, pre nego što im kažete, tj da nađete drugi posao gde bi ljudi bili liberalniji prema vama, pre nego što date otkaz na starom na kojem bi vas možda maltretirali ili otpustili ukoliko saznaju.

 

Kada uporediš život u Šapcu i život u Beogradu, koliko smatraš da je život u prestonici drugačiji u odnosu na manju sredinu?

Mislim da generalno svuda postoji isti procenat ljudi koji su "seljaci" i koji su normalni. Samo je tih 1 odsto u Šapcu 50 ljudi, a u Beogradu 5.000 ljudi, pa imam više opcija.

 

Često naglašavaš da nije presudno imati profesionalnu opremu da bi se bavio fotografijom i umetnošću uopšte. Kakav ti je stav po pitanju DIY umetnosti i da li smatraš da svako može i treba da se bavi njome?

Mislim da je uvek bolje probati i doživeti da ti se ljudi smeju, nego ne probati i dozvoliti da ideja istruli. I meni su se ljudi smejali u početku. Ali ne mogu da se smeju upornosti. Progres je neminovan. Progresu se zaista treba opirati vrlo jako, pa da se ne desi.

 

Intervju urađen u sklopu projekta Moj Nedeljnik - čitoaci reporteri, povodom teksta o položaju transrodnih osoba objavljenog na ovoj platformi.

*Projekat sufinansiran iz budžeta Republike Srbije - Ministarstva kulture i informisanja.

Napomena: Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.