Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Magazin

Psihologija

Progovori, sliko: Zašto moj tinejdžer neće da priča sa mnom

Pitanje iz naslova najčešće je koje savremeni i osvešćeni roditelj postavlja stručnjaku. To pitanje je bezbroj puta čuo i doktor Džon Kolman, jedan od najuglednijih kliničkih psihologa Velike Britanije, sa internacionalnom reputacijom zbog svog dugogodišnjeg bavljenja tinejdžerima i njihovim porodicama. Profesor na Oksford Univerzitetu, i sam otac, vrlo uspešno se bavio istraživanjima koja je pretočio u nekoliko knjiga na temu adolescencije. Sada je, između dva gostovanja i svojih obaveza prema studentima i svojoj deci, specijalno za Nedeljnik analizirao šta je to zbog čega vaš tinejdžer govori jednim, a vi drugim jezikom, ili ne razgovarate uopšte
Razgovarala Zorica Marković
Datum: 24/05/2017

Progovori, sliko: Zašto moj tinejdžer neće da priča sa mnom

Foto: Profimedia

Na svetu nema teže stvari nego naterati tinejdžera da progovori. Lakše je otvoriti vilicu pit bulu u napadu nego trinaestogodišnjaku koji stoji natmuren pred vama i zamišlja kako će se odseliti kad napuni osamnaest. Tresak vrata koje vam ćerka tinejdžerka zalupi ispred nosa kad je pitate za kasne izlaske i njeno ćutanje traju duže nego semafor u Narodnog fronta.

Oni neće da pričaju s vama jer ste im dosadni i naporni, prosto rečeno. Jer ih gnjavite, ispitujete, isleđujete, popujete i držite sveću. Vi ste islednik koji postoji samo da bi ga sprečavao da živi i da diše. Kao da ni vi sami nikad niste bili tinejdžer, kradom pušili, pili, izlazili kroz prozor i ko zna šta još, prestanete da razumete šta znači biti tinejdžer - a tinejdžer nikako ne može da razume šta znači biti očajan roditelj, bez para, s obavezama, nervozan u krizi srednjih godina i menopauzi verovatno - o, očas posla se stvori taj generacijski jaz.

Kao da se ti dani zaborave kad prvi put obučete kravatu i izglancane cipele. Moderan rečnik zaboravi se s prvim sedim, počnete da gubite korak za novinama, i one odjednom postanu nešto čega se treba bojati, što nije bilo čak ni u vaše vreme i što će sasvim sigurno upropastiti vašu ćerku ili sina, a možda i oboje. Strepite nad kasnim dolascima, svaki zvuk sirene počne da vam okreće stomak i strepite da ćete ih izgubiti i pre nego što ih izvedete, shvatiti da ste odgojili kriminalca ili sponzorušu. I tako se stvaraju generacije budućih roditelja koje tek kad i sami postanu roditelji počnu da žale jer nisu bili bliži sa svojim roditeljima. Ali, nije njihova krivica. Ili bar ne sva. Lako je kriviti pubertetliju kojeg drmaju hormoni toliko da ne zna ni ko je, a ne svoje pokidane živce ili život koji je postao strejt, jer se moralo odrasti. Oni koji nisu odrasli, oni su, pak, opet ili previše strogi ili previše popustljivi prema svojoj deci, što je opet ekstrem koji je karakterističan za uplašenog roditelja.

Kažu da granice moraju da postoje, ali gde su granice i koje su realne? Je li granica nerastegljiva, pa gde je zacrtate, tu mora da ostane, ili se menja iz situacije u situaciju, ili na žalost zavisi od vašeg raspoloženja i odnosa sa besnim tinejdžerom? Nema roditelja koji nije rekao "samo mi je da prođe tvoj pubertet", kao da je ceo odnos roditelj/dete poremećen s tih nekoliko godina hormonskog divljanja.

Zbog čega moj tinejdžer neće da priča sa mnom, najčešće je pitanje koje savremeni i osvešćeni roditelj postavlja stručnjaku. To pitanje je bezbroj puta čuo i doktor Džon Kolman, jedan od najuglednijih kliničkih psihologa Velike Britanije, sa internacionalnom reputacijom zbog svog dugogodišnjeg bavljenja tinejdžerima i njihovim porodicama. Profesor na Oksford Univerzitetu, i sam otac, vrlo uspešno se bavio istraživanjima koja je pretočio u nekoliko knjiga na temu adolescencije. Njegova knjiga "Zbog čega moj tinejdžer neće da priča sa mnom" u izdanju Routledgea, još neprevedena kod nas, postala je bestseler odmah po objavljivanju, što govori koliko je to goruća tema.

Osim što školuje neke nove psihologe na Oksfordu, vodi i radionice za roditelje tinejdžera, takozvanu ugroženu vrstu. Specijalno za Nedeljnik, između dva gostovanja i svojih obaveza prema studentima i svojoj deci, analizirao je šta je to zbog čega vaš tinejdžer govori jednim, a vi drugim jezikom, ili ne razgovarate uopšte.

 

1. Zaboravili ste svoju mladost

 

Mislim da postoje tri razloga za nerazumevanje. Prvo, vrlo lako zaboravljamo našu mladost. Možda je za neke to bio loš period, i bolje je da ga zaborave. Ali, čak i oni koji su uživali u tinejdžerskim godinama vrlo brzo zaborave kako je to biti tinejdžer. Drugo, tinejdžeri koji danas odrastaju doživljavaju potpuno drugačija iskustva u poređenju sa periodom od pre 25 do 30 godina. To je potpuno drugačiji svet za mlade ljude, dok roditelji još prosuđuju stvari kroz svoja iskustva, a ne uzimaju u obzir koliko toga se promenilo. Pritisak na mladim ljudima potpuno je drugačiji danas.

Treće, u prirodi je adolescenata da osporavaju odrasle. Tinejdžeri se svađaju, zauzimaju suprotan stav, mogu da budu nepristojni i odmah odbacuju mišljenje odraslih. To je teško za odrasle, i vodi u osećanje da mlade generacije žele samo da izazivaju nevolju! Naravno, ovo nije tačno, i ulaziti u polemike predstavlja stvar odrastanja, i izgrađuje nečije lično mišljenje. Ali za odrasle je teško kada imaju decu koja im se uvek suprotstavljaju, i odbijaju da slušaju njihov "razuman" savet.

 

2. Prestanite da delite lekcije

 

Za mene, komunikacija je srce porodičnih odnosa. Postoji mnogo razloga zbog čega odrasli misle da je teško razgovarati sa tinejdžerima, ali ako na kraju ipak uspevaju u tome, to mnogo olakšava stvari. Zašto roditelji tako misle?

Oni misle da mlada osoba ne sluša.

Oni misle da mlada osoba nije zainteresovana.

Oni misle da mlada osoba više voli da razgovara sa prijateljima nego sa roditeljima.

U stvari, tinejdžeri žele da razgovaraju sa roditeljima, ali na način da se osećaju bezbednim. Oni žele da osete da ih roditelj sluša sa njihove tačke gledišta, pre nego da im deli lekcije. Tinejdžeri ne vole da ih preslišavaju!

Dobra komunikacija između roditelja i tinejdžera može da se dogodi, ali ona mora da se odvija u vreme kada tinejdžer oseća da je pravo, na način da oseti da se poštuju njegovi problemi mlade osobe.

Konačno, odrasli moraju da zapamte da je komunikacija veština i to ona koja mora da se nauči. Tinejdžeri uče kako da ukrštaju stavove, izražavaju teška osećanja, ali ne mogu to da učine sve odjednom. Potrebno je vreme, a odrasli mogu da pomognu mladima da nauče veštinu dobre komunikacije ako su osetljivi na njihove potrebe i spremni da slušaju.

 

3. Ne, niste ortaci

 

Milim da je pogrešno za roditelja da pokušava i da bude prijatelj sa svojim tinejdžerom. Tinejdžerima su potrebni njihovi roditelji i naravno da im je potrebna toplina, ljubav i podrška. Ali im je potrebna i jaka struktura, sa jasnim granicama. To je upravo način da se mlada osoba oseća bezbedno. Takođe su i jasne granice koje pomažu mladim osobama da prihvate strukturu i granice, tako da mogu da nauče da kontrolišu svoje ponašanje bez pomoći roditelja. Dobro je za roditelje da budu bliski sa svojim tinejdžerima, ali ne previše blizu da ne bi mogli da budu odlučni kad je to potrebno. Takođe, tinejdžerima je potrebno malo prostora kako bi zadržali neke stvari privatnima. Privatnost je važna za tinejdžere dok pokušavaju i shvataju ko su i kakva osoba žele da budu. Ako je mlada osoba previše vezana za svoje roditelje, biće joj teško da samostalno i bez previše uticaja roditelja shvati kako stvari funkcionišu.

 

4. Olabavite malo

 

Tinejdžerima su potrebni prostor i privatnost. Oni često kažu da će reći roditeljima šta se događa, ali onda to reše sami. Roditelji moraju da "olabave" malo i da ne pritiskaju mlade ljude da bi dobili više informacija. Roditelji takođe moraju da pokazuju malo poverenja u mlade ljude. Ako ne veruju tinejdžeru, kako će on ili ona išta naučiti? Nekad kažemo da je tinejdžer pripravnik odraslih. Oni ne rade uvek stvari kako treba. Prave greške, i to je način na koji mi ljudi učimo. Roditelji zato treba malo da veruju svom tinejdžeru i dozvole mu da odraste i razvije se, sve dok je u razumno bezbednom okruženju.

 

5. Nemate sve odgovore

 

Ne očekuju ljudi da ja kao psiholog znam sve odgovore. I ja uvek kažem da tu nema tajne. Niko od nas nema sve odgovore. U stvari, roditelji poznaju svoje tinejdžere bolje nego ijedan "ekspert". Sve što mi možemo da uradimo jeste da obezbedimo dovoljno dobrih informacija o razvoju adolescenata i naravno, sugerišemo različite načine kako da se izbore sa izazovima. Biti roditelj tinejdžera je teško. Može da bude zaista naporno, ali znanje o tome šta da očekujete definitivno pomaže. I takođe, mnogi roditelji osećaju da su im tinejdžeri misterija. Zato, objasniti razloge koji se kriju iza tinejdžerovog ponašanja je takođe značajna pomoć. Želimo da pomognemo roditeljima da postanu sigurni. Takođe želimo da shvate koliko su važni.

 

6. Ne postoji savršen roditelj

 

Ne postoji savršen roditelj, naravno. Ali znamo da će tinejdžeri učiniti najbolje ako roditelj usvoji određeni način roditeljstva. Ovo "dobar" stil zove se autoritativno roditeljstvo. Ne autoritarno roditeljstvo, koje podrazumeva jaku disciplinu i zauzima stav da roditelji znaju najbolje. Ne popustljivo roditeljstvo, koje dozvoljava mladoj osobi da ima previše slobode. Ne ravnodušno roditeljstvo, koje podrazumeva da su odrasli previše zauzeti svojim brigama da bi pružili pažnju i podršku tinejdžeru koja mu je potrebna.

Najbolji stil je autoritativno (ne autoritarno), koje podrazumeva četiri stvari. Prvo, roditelj je topao i pun ljubavi. Drugo, roditelj je čvrst kada je to potrebno. Ovo ne znači biti strog da biste bili strogi, već zbog dobrobiti, zdravlja i bezbednosti mlade osobe. Treće, roditelj treba da pronađe način da dozvoli mladoj osobi da postepeno postaje sve nezavisnija. Na kraju, autoritativan roditelj uvek objašnjava zbog čega je neko pravilo i diskutuje i pregovara sa tinejdžerom, pre nego što postavlja pravila bez diskusije.

Naravno da nijedan roditelj ne može da bude autoritativan sve vreme. Ali sva istraživanja pokazuju da je za mlade ljude najbolje kad se roditelji što tešnje pridržavaju ovih saveta. Biće momenata kada će roditelji biti popustljivi ili će biti okupirani nekim drugim mislima. Ipak, ako mogu da budu što bliži autoritativnom stilu, to je bolje za tinejdžera.

 

7. Prepoznajte stvarni problem

 

Teško je to odgovoriti na jednostavan način jer to u mnogome zavisi od okolnosti. Roditelji veoma često postavljaju pitanje: kako da znam koje je ponašanje normalno, deo odrastanja, a kada treba treba da se brinem zbog toga?

Obično se kaže da postoje tri stvari na koje treba obratiti pažnju. Prvo, da li se ponašanje mlade osobe upadljivo promenilo? Drugim rečima, da li neko ko je bio veoma društven prestane da viđa svoje prijatelje? Da li je neko s dobrim apetitom prestao da jede normalno?

Drugo, da li ponašanje zbog kojeg je roditelj zabrinut utiče na tinejdžerovo zdravlje ili školovanje? Ako neko, na primer, ne spava dobro i to se odražava na njegove školske obaveze, onda to treba uzeti za ozbiljno i tretirati kao "problem".

Treće, uvek postoji pitanje: da li se tinejdžerovo ponašanje odražava na ostale članove porodice ili zajednicu? Na primer, ako tinejdžer dolazi kasno noću kući tako da roditelji brinu i ostaju da ga čekaju dok se ne vrati, onda to nije dobro. Ako tinejdžer maltretira brata ili sestru, izaziva probleme komšiluku, to su problemi.

Ako je odgovor na bilo koje od ovih pitanja da, onda roditelj s pravom treba da traži pomoć i savet profesionalca.

 

8. Komunikacija je dvosmerna ulica

 

Hajde da kažemo to ovako. Tinejdžeri ne vole da razgovaraju sa svojim roditeljima jer oni misle da su roditelji samo zainteresovani da nametnu svoje mišljenje. Mlad čovek kaže da roditelji nisu spremni da ih slušaju. Oni kažu da odrasli imaju svoje zacrtane stavove i žele samo da govore tinejdžerima šta da rade, a ne da ga slušaju i imaju iskren razgovor.

Uvek kažemo da je komunikacija dvosmerna ulica. Osoba je spremnija da priča kad misli da je druga osoba sluša. Zaista verujem da je najveći problem u komunikaciji roditelja i tinejdžera to što se ona svede na to da roditelj postavlja pitanja, traži informacije i želi da govori mladoj osobi šta da radi. Svi znaju da to nije dobra komunikacija, ali roditelji nekako na ovo zaborave. Oni misle da je tinejdžer dete koje treba da sluša šta im roditelj kaže.

Govoriti i slušati idu ruku pod ruku. Tinejdžer želi da priča sa svojim roditeljima, i on će razgovarati. Ali, samo onda kad se oseća sigurno i bezbedno. I jedino u vreme kada im to odgovara. Tinejdžerima je potrebno da osećaju sigurnost da će ih roditelji zaista saslušati i da ih neće osuđivati ili kritikovati. Ukoliko osećaju sigurnost u tome, onda će i razgovor ići kako treba.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.