Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Magazin

Psihologija

Pilula protiv slomljenog srca: Postoji li instant rešenje za ljubavnu patnju

Zbog čega neke ljude nikad ne prebolimo, a za nekima patimo i duže nego što je "ljubav" trajala?
Piše: Zorica Marković, tekst iz arhive Nedeljnika
Datum: 22/02/2019

Pilula protiv slomljenog srca: Postoji li instant rešenje za ljubavnu patnju

Foto: Profimedia

Njujorčani Edi i Florin šezdeset godina su bili u braku. Šezdeset. Kada ju je prosio, rekao je njenim roditeljima: "Želim da budem s Florin do kraja života." To obećanje nije prekršio, preminuo je prošle nedelje, skoro dan posle supruge, i to u istoj bolnici, u krevetu pored njenog, držeći je za ruke. Lekari kažu da je srce odavno moglo da ga izda, ali je puklo za njom. To što je neko proveo u braku duže nego što je trajala naša bivša država, posebnost je svoje vrste, ali to što su preminuli zajedno, ganulo je sva meka srca. Sve je ispalo kao u zavetu pred službenim licem, dok nas smrt ne razdvoji. U takve ljubavi verujemo, one jače i od svega prirodnog i natprirodnog, ali verujemo i da su retke.

Može li se pisati o ljubavi bez patetike? Može li se o njoj govoriti bez toga da budemo previše sentimentalni ili osećajni, ili vam dođe da bljucnete kad pročitate ovakvu priču?

Uglavnom živimo u takvom vremenu kad je monogamija postala monotonija. Ubeđuju nas i da hemija koju mi brkamo s ljubavlju traje tri godine, a da posle toga ostaje privrženost. I to je tačno, jer uglavnom parovi kasnije govore o prijateljstvu s bračnim partnerom, a ne o zaljubljenosti. Ništa nije pravilo. Ali, ako je to samo hemijski proces, zbog čega je onda obrnut proces mnogo teži, pa nije isto kad vam slome srce, nego tako prokleto boli kad ga skupljate po patosu, tražeći preživele delove? Zbog čega neke ljude nikad ne prebolimo, a za nekima patimo i duže nego što je "ljubav" trajala? Kažu da ne može da se umre od ljubavi, ali od tuge... Da li su od slomljenog srca umirali samo ljudi iz prošlog veka, a danas pate samo "oldtajmeri" (setite se kako Zona Zamfirova niti živi niti mre) jer je to bolest romantičnih, nikako modernih?

 

Studija urađena na Džon Hopkinsovoj školi medicine pokazala je da hormoni stresa izazvani raskidom, zaista mogu da izazovu neku vrstu srčanog udara, posebno kod žena. Tako jak nalet hormona stresa prvo vam zaustavi srčani mišić, što izaziva privremenu disfunkciju u radu, a onda i sam prestanak.

"To ne ubije srčani mišić kao tipičan udar, ali učini srce bespomoćnim. Slomljeno srce zaista može da vas ubije, a ovo je jedan od načina", objasnio je Ian Vitštajn iz medicinske škole Džon Hopkins.

Ova studija je pokazala i da su žene mnogo krhkije kad je u pitanju emocionalni stres, ranjivije i zato sklonije patnji. Ali, i muškarci znaju za pâtos, o da. Nije bitno da li je u pitanju prva tinejdžerska ljubav zbog koje se napijete i gasite cigarete u šaku jer je lakše podneti taj bol, ili ona "večna" zbog koje svako veče morate da gasite tugu nekom žestinom. I tako sve dok ne utrne ili dok ne dođe zaborav. Jedina dobra stvar kod zaborava je što s njim nestane i bol. Sve prođe, samo se razlikujemo po dužini oporavka. Ali, ima i takvih kao što je Edi, pa prestanu da dišu kad prestane i njihova ljubav.

Kažu da ništa ne boli kao duša, i ništa se teže ne leči od raspuknutog srca. Možda nas je sve upropastio prokleti Šekspir, a možda tek Holivud, i Dizni. Ko zna.

Toliko dugo tragamo za lekom protiv raka, a zaboravljamo na slomljeno srce. Možda se ponekad umire od njega, ali teže je kad se umre na pola. Svako pati na svoj način, i svako se leči kako ume... Ali, da li nam je potrebno instant rešenje, pilulica koju ćemo popiti i biti kao novi?

"Dao bih sve da postoji lek koji bih popio i sledeći dan se probudio sa zaboravom, kao da se ništa nije desilo. Kao da sam prespavao grip i sada se dobro osećam", kaže jedan Nikola. "Znam devojku koja je sa 22 godine zamalo umrla od ljubavi. Prave filmske. Volela ga je kao Boga, a onda je patila mesecima, toliko da je bukvalno ugrozila sopstveni život."

Leri Jang sa Univerziteta u Atlanti, koji je radio na studiji "slomljeno srce", kaže da su se lekovi koji podižu nivo serotonina pokazali kao veoma dobri u blokiranju depresivnih osećanja nastalih i zbog ljubavi. Jer, kad pomaže osobama s depresijom, može da učini boljitak i osobama koje su neraspoložene zbog "srčanih smetnji". Ista studija objavljena u Nju Sajentistu, ipak, kaže da bi mogao zaista da se pronađe pravi lek protiv rasparčanog srca. Istraživanje je pokazalo da kad se blokira oksitocin kod poljskih miševa, oni postaju poligamisti, zaboravljajući prethodne partnere. "To sugeriše da biste mogli da blokirate oksitocin, i višegodišnju privrženost nekome", objasnio je Jang.

Ovaj mladi tim stručnjaka je pokazao da blokiranjem kortikotropin-oslobađajućeg hormona, koji učestvuje u odgovoru organizma na stres, zaustavlja depresiju kod miševa kad njihov partner ugine. Oni ne preporučuju da se blokira CRF, ali kažu da bi to moglo da olakša ljubavne jade.

Pošto ljubav ima neke neurološke temelje sa zavisnošću, istraživači kažu da nije dovoljno da se oslobodite starih jada, već da će vam biti potrebna nova doza da podignete oksitocin ili dopamin. U bukvalnom prevodu, kad se skidate s droge, potreban vam je novi ili drugi fiks, ili ono što bi Marčelo rekao - "klin(ka) se klin(k)om izbija".

 

Možda nije pravi, ali je lek. Ipak, da je svako uzeo lek, da li bismo sad imali pâtos pesme, one uz koje neko pije, a neko plače? Da li bismo znali za pojam romantična komedija ili melodrama? I ko je izmislio da samo prave ljubavi dožive srećan kraj?

Psihoanalitičar Aleksandar Kontić, član Svetske psihoanalitičke asocijacije, kaže da je pojam "slomljeno srce" povezan s ostavljanjem, gubitkom nekoga ili nečega veoma važnog, ili slično. Ali da nije zamislivo čovekovo postojanje na Zemlji bez ovog doživljaja.

"Čovek ne mora da izgubi svog partnera, ne mora biti ostavljan, ali sigurno će izgubiti mladost, lepotu ili šta drugo. Narcističkoj osobi se slomi srce kad vidi sedu vlas u kosi, koja ga podseća na gubitak mladosti i lepote", kaže Kontić.

Ipak, Aleksandar Kontić kaže da, kad osoba izgubi partnera, iz bilo kog razloga, počinje prirodan proces koji psihoanalitičari nazivaju tugovanjem. Ono traje neko vreme, i u tom periodu besmisleno je nekom nuditi da „klinom klin izbije", odnosno jednostavno nađe nekog drugog, kaže naš sagovornik.

"On jednostavno tada za to nije u stanju. To će uspeti onda kad se tugovanje završi. Koliko će tugovanje trajati, zavisi od ličnosti osobe, kao i prirode odnosa koji je izgubljen. Možda će zvučati neobično, ali psihoanalitičari su otkrili da se iza tugovanja krije jedan lekoviti nesvesni proces, pri kome se osoba nesvesno indentifikuje s osobom koju je izgubila - na neki način će je nositi u sebi, ili, ako hoćete, 'osoba će tako ostati zauvek u srcu'. Tugovanje, po sebi, ne samo da nije loše, već je i nužno."

Proces tugovanja može trajati suviše dugo, i onda je to priča o dugotrajnoj melanholiji ili jakoj i trajnoj depresiji. Ovo je već reakcija kad je „slomljenom srcu" potrebna stručna pomoć, objašnjava Aleksandar.

"U nezgodnijem obliku - danas kod mladih osoba veoma čestom - nakon gubitka osobe nema tugovanja, niti melanholije, već jednog drugog doživljaja, koji oni sami nazivaju 'raspadanjem', doživljajem utučenosti, panike, bespomoćnosti, odsustva svakog smisla i slično. Gubitak je nešto što se doživljava kao jedinstvena katastrofa. Ali, ne treba da čudi, ovi mladi mogu potom naglo i skoro sasvim zaboraviti osobu koja im je bila tako - u stvari predimenzionirano - važna. Da li će osoba slomljenog srca reagovati tugovanjem, i dakle smislenom i zdravom rekacijom, ili suviše produženom patnjom, melanholijom ili jakom depresijom, odnosno panikom, zavisi od toga koliko je ličnost osobe zrela, i, zanimljivo, od toga kakav je bio odnos koji je izgubljen, i koji je 'slomio srce'. Što su ovi ljubavni odnosi bili prirodniji, normalniji, to će tugovanje biti kraće i normalnije. Što su više izgubljeni odnosi bili opterećeni sukobima, krivicom i slično, lečenje 'slomljenog srca' će biti komplikovanije."

To što stručnjaci nazivaju dugotrajnom melahnolijom ume da nanese dosta štete, ume da vas rasturi, kako klinci kažu, toliko da se raspadnete. I ako neko ima nedoumicu šta se teže preboli, kad voljena osoba umre ili ode s drugim, onda ima nedoumicu sa sobom.

 

"Smrt je nepovratni gubitak, i nema mogućnosti nadanja da će se osoba vratiti: ostavljanje ne mora biti zauvek, ali sobom nosi narcističku povredu - neko je našao bolju osobu od mene, odbacio me, kako to nisam predvideo, s kim sam to u stvari bio u odnosu, i slično, odnosno krivicu, šta sam pogrešio i tako dalje."

Kažu da će jednog dana biti moguće lečiti ljude od ljubavi kao one od posttraumatskog stresa: zamenom sećanja onim manje stresnim. Možda ćemo imati i stimulatore koji će smanjiti aktivnost u delu mozga koji pokazuje da patimo zbog ljubavi, i tako ubrzamo proces zaceljenja.

Do tada, tačno je ono što su vam govorili stariji: samo vreme leči sve. 

I dalje želite da uzmete lek? Onda morate da znate i kontraindikacije. Za sada je problem što je oksitocin vrlo važan za sve veze, ne samo za romantične. Možda biste izlečili slomljeno srce, ali biste ugrozili i sve ostale veze, i zaboravili sva ostala osećanja koja vas vezuju za druge.

Aleksandar Kontić kaže: "Kod nedoumice oko uzimanja pilule protiv slomljenog srca, odgovor bi mogao biti: Kako vam se čini svet u kome ljudi uzimaju pilule protiv slomljenog srca, i na svaki gubitak su savršeno ravnodušni?"


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.