Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Magazin

Fenomeni

M-ishka: Jedine espadrile sa ovih prostora inspirisane jugonostaligijom i emocijama

Emilija Katić za Original priča kako je došla da ideju da pravi popularne špagerice - kako su ih zvali osamdesetih kada ih je imala svaka kuća - pod imenom M-ishka, zašto sve to za nju ima posebno značenje i kako je otkrila značaj starih zanata koji u Srbiji polako odumiru
Piše Ana Mitić, Original
Datum: 24/09/2017

M-ishka:  Jedine espadrile sa ovih prostora inspirisane jugonostaligijom i emocijama

Espadrile su poslednjih nekoliko sezona doživele veliki povratak. Na ulicama se mogu videti njihovi najrazličitiji primerci, ali jedne su posebne. Možda ste ih i primetili, jer ne možete da prođete pored njih a da ostanete ravnodušni, pre svega zbog ogromne mašne koja dominira i u koju morate da pogledate.

Uz to su kožne, atraktivnih boja, ručno rađene ovde u Srbiji sa mnogo ljubavi, posvećenosti i s dušom njihove dizajnerke Emilije Katić.

Emilija za Original priča kako je došla da ideju da pravi popularne špagerice -- kako su ih zvali osamdesetih kada ih je imala svaka kuća -- pod imenom M-ishka, zašto sve to za nju ima posebno značenje i kako je otkrila značaj starih zanata koji u Srbiji polako odumiru.

Ne krije da je imala nameru da oživi jedno bezbrižno vreme, vreme svog detinjstva, kada je ova lagana letnja obuća bila popularna.

Za izradu M-ishka espadrila koristi se prirodna koža, modeli se rade u drugačijim bojama i izrađuju se ručno uz posebnu tehniku vrnčanja. Đonovi stižu iz Španije, koža iz Italije, a za ručni rad koji zahteva znanje obućarskog zanata i posebne tehnike šivenja zaslužan je mali broj ljudi iz Srbije koji je vičan tome. Da, ove espadrile su spoj emocija i kreativne energije dizajnerke, jugonostalgije i starih zanata. Jer ako se vratimo u prošlost, otkrićemo da je reč o obući koja se izrađivala još u davna vremena, te ne čudi da se za njihovu izradu koriste neka umeća koja je mašinska izrada obuće gurnula u zapećak.

Zato je Emilijina priča i borba za očuvanje starih zanata.

Foto: Emilija Katić/Igor Pavićević
Foto: Emilija Katić/Igor Pavićević

 

"Sve je krenulo kako sam ostala u drugom stanju i dobila na kreativnosti. U to vreme sam shvatila da će mi se završiti ugovor na prethodnom poslu, istovremeno su mi se vrzmale espadrile po glavi, često sam ih kupovala, uvek kad bih išla u inostranstvo, a nisam nikada bila zadovoljna skroz kako izgledaju i uvek bih nešto želela da im dodam ili oduzmem, i tako odlučim da pokušam da napravim sama svoje espadrile. Krenem da po celoj Srbiji tražim đon, ali ovde to niko ne radi. Onda sam otputovala u Španiju i tamo kupila nekoliko pari jeftinih espadrila kako bih iskoristila njihov đon, i počela sam da pravim. Bukvalno sam šest meseci tražila nekoga ko će ručno da mi vrnča espadrile. Vrnčanje je inače ručno šivenje, posebnim radom i voskiranim koncem. Obišla sam pola Srbije dok nisam pronašla baba Micu. Zatim sam ja smislila tu veliku mašnu. Kada sam rekla baba Mici da mi ušije mašnu za espadrile, bilo je mnogo smešno jer mi je rekla: 'To?! Ko će to da nosi?! Ovo nisu mašne, ovo su uši!'", priča Emilija kako su nastajali njeni prvi modeli.

Pošto nije znala mnogo o obućarstvu, usput je učila i o tome. Posle potrage za đonovima, usledila je potraga za kožom i zbog tehničkih stvari je proces nastanka espadrila potrajao... Kaže da dugo nije mogla da nađe nekoga ko će da pravi espadrile, a izrada prepoznatljive, romantične mašne trajala je mesecima... tako da je prošlo godinu dana dok nije dobila svoj prvi par espadrila M-ishka baš onako kako ih je zamislila.

Taj prvi par izbacila je na Instagram da vidi reakcije -- bile su odlične i tako su lansirane espadrile ženstvene i sofisticirane, uz to potpuno drugačije od drugih -- dakle primećene.

Naziv M-ishka im je dala zbog sećanja na majku.

"Miška, tako je brata i mene majka zvala kad smo bili mali. Znala sam da ću raditi nešto što će se zvati Miška, jer to za mene ima posebno značenje i to mi daje snagu. Ne bih to ime promenila ni za šta na svetu", priča Emilija.

Njene espadrile stekle su popularnost kako zbog, generalno, renesanse ove obuće u celom svetu, tako i zbog zanimljivog dizajna ali i emocija koje nose, sećanja na neka prošla, bolja vremena. Emilija je jedina koja radi espadrile na ovim prostorima, zbog čega su one popularne i u bivšim republikama. Ona veruje da bi se espadrile nosile sve ove godine samo da je imalo ko da ih proizvodi i ponudi jer su najudobnija letnja obuća, napravljena od prirodnih materijala, u kojoj noga diše.

"Bukvalno sam patila za espadrilama koje su do devedesetih svi nosili. Te stare espadrile koje su nosili naši roditelji bile su jednosezonske i tanjeg đona. A moja želja je bila da napravim trajniju i čvršću obuću", objašnjava dizajnerka koja popularnost ove letnje obuće na našim prostorima tumači osim jugonostalgijom i potrebom za jednostavnošću.

"Počinju da se vraćaju jednostavne, prirodne i ručno rađene stvari, odeća, pa i obuća. Čini mi se da u celom svetu pate za tim originalnim stvarima, za malim manufakturama, za ručnim radovima jer smo ušli u eru uniformisanosti", objašnjava Emilija.

Nose ih različite žene, različitih godina, ali i poznate dame kao što su Jelisaveta Orašanin, Marija Tarlać, (Jelena Đoković), što svakako doprinosi prepoznatljivosti espadrila M-ishka.

"Potpuno je interesantno ko su žene koje nose moje espadrile i u kojim prilikama. Preslatko mi je bilo što su ih neke devojčice nosile za malu maturu umesto štikli, nekoliko devojaka ih je nosilo uz venčanicu, trudnice ih obožavaju zbog udobnosti, a penzionerke kupuju uz obavezan komentar da im je drago što su espadrile, koje su nekada nosile, ponovo dostupne. Širok je dijapazon žena koje ih kupuju i veoma mi je drago da sam nekako pogodila ukus mnogih žena, a ne samo trendseterki", objašnjava Emilija.

Kako je potražnja sa espadrilama rasla, tako je Emilija, pored baka Mice i njene ćerke, angažovala još nekoliko njih koji znaju tehniku vrnčanja i obućarski zanat, što je neophodno za izradu kvalitetne obuće. Njena mala ekipa vredno radi, a porudžbine stalno stižu, zbog čega Emilija razmišlja da proširi manufakturu.

"Teško je pronaći ljude koji znaju stare zanate. Trebalo bi da imam pogon od barem 10 ljudi koji rade, ali ne uspevam da ih nađem. Prava je šteta što zanati kao što je obućarski i tehnike kao što je vrnčanje izumiru", kaže Emilija.

Planira da dalje razvija posao sa espadrilama, u potrazi je za radnicima koji bi umeli da rade, ali razmišlja i o otvaranju pogona i uvozu mašina za izradu đonova od jute koje trenutno uvozi iz Španije.

Njene espadrile dobile su i mušku verziju. A nedavno je kreirala i tašne inspirisana starim torbama za šešire koje su gospođe nekada nosile na putovanja. Planira i jesenju i zimsku obuću u stilu M-ishka, ali ne bi da otkriva više osim toga da će to biti opet povratak nečega što smo voleli.

Njena priča govori da sve što je dobro traje i da se uvek vraćamo onome što smo nekada voleli. Espadrile smo voleli, a volećemo ih i dalje.

 

 

 

Obuća stara 4.000 godina: Od Lorin Bekol do Dona Džonsona

 

Istorija espadrila prilično je duga i seže čak do 14. veka. Francuski naziv „espadrille" dolazi od katalonskog imena „espardenya", poreklom iz reči „esparto" (biljka od koje su prvobitno pravljeni đonovi), naziva za čvrstu mediteransku travu. Špagerice su u Kataloniji i Baskiji nosili podjednako muškarci i žene. Tradicionalne espadrile bile su crne boje za radne dane u nedelji, a bele su se čuvale za svečanosti.

Najstariji i najprimitivniji primerak espadrila datira još iz vremena od pre 4.000 godina, a jedan njihov primerak čuva se u arheološkom muzeju u Granadi. Početkom 19. veka nosile su se masovno, nosili su ih vojnici i rudari. Ako se vratimo u bližu prošlost espadrila, videćemo da ih je slavna glumica Lorin Bekol popularizovala 1948. godine u filmu „Key Largo", a mlađa generacija seća se serije "Poroci Majamija", popularne osamdesetih, i glavnog lika detektiva -- igra ga Don Džonson -- koji nije skidao espadrile. Iv Sen Loran prvi put je predstavio espadrile s petom u svojoj kolekciji za odmor 1960. u Parizu. Osamdesetih su doživele pravi bum, čemu je doprinela njihova jeftina izrada i zanimljiv dizajn i boje. Originalne espadrile nisu podnosile vodu i kišu, tako da su bile pogodne samo za suvo vreme. Izrađivane su od jute (đon) i prošivenog platna u bojama. Ove današnje su malo otpornije.

Danas, devedeset odsto proizvodnje espadrila, kao i đona od jute, smešten je u Bangladešu.

 

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.