Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Magazin

Svet

Istorija odnosa SAD i Kube: Kako je Amerika bacila Kastra u naručje Sovjeta

Robert Rejnolds, operativac CIA, rekao je Fidelu Kastru: "Dok si se borio da zbaciš Batistu, bio sam član tima koji te je nadgledao. Svi smo o tebi imali romantičnu predstavu. Svi smo bili 'fidelisti'. Sve dok se revolucija nije završila, a ti postrojio sve te ljude uza zid i streljao ih"
Piše Margita Milovanović
Datum: 27/11/2016

Istorija odnosa SAD i Kube: Kako je Amerika bacila Kastra u naručje Sovjeta

Fidel Kastro i Ričard Nikson kao potpredsednik SAD, foto Profimedia

Kada je Fidel Kastro 2008. godine vlast predao svom bratu Raulu, tadašnji predsednika SAD Džord Buš je rekao da će Amerika pomoći Kubi u demkratskoj tranziciji, a kubanskom narodu da spozna "blagoslov slobode". Dok Barak Obama smatra da će konačni sud o Kastrovoj zaostavštini doneti istorija, američki političari i članovi Kongresa kubanskog prokela mnogo su žešće raspalili po kubanskom lideru uz reči da je "tiranin mrtav", te da je "ostavio zemlju u ruinama u kojoj mladi ljudi ne žele da žive".

Piter Kornblah, istoričar i koautor nedavno objavljene knjige "Skrivena istorija pregovora između Vašingtona i Havane", koja beleži istoriju ove dve zemlje na putu normalizacije odnosa, razgovarao je sa novinarima Atlantika o odnosu Kube i Amerike u prošlosti, te kakvi bi oni mogli postati u vremenu koje dolazi.

Kornblah pre svega nalašava da je Fidel Kastro vladao zemljom kraće jedino od kraljice Elizabete, uz napomenu da je ona monarh, a on vođa revolucije. Objašnjenje ovog "kastrovskog fenomena" delom leži u kombinaciji izvanredne harizme i sklonosti kao nacionalizmu i autoritarizmu koje je posedovao. Iako je za vreme njegove vladavine desetine hiljada ljudi napustilo Kubu, većina je ostala na ostrvu. Od revolucije su, kaže Kornblah, najviše prosperirali oni iz ruralnih područja bez zdravstvenog osiguranja, obrazovanja i čiste vode. On kao primer navodi podatak da je Kuba pre revolucije uvozila više kadilaka nego bilo koja druga zemlja na svetu, namenjene imućnim Kubancima i Amerikancima koji su na Kubi provodili odmor. Kastro je potpuno preokrenuo situaciju; nakon što je revolucija završena, rekao je ono famozno: "Nama ne trebaju kadilaci, nego traktori".

I zaista je blokirao uvoz američkih automobila i umesto na to, državni novac je uložio u kupovinu poljiprivredne opreme i pokušaj da pomogne razvoj ruralne Kube.

Njegovo najveće zaveštanje, smatra Kornblah, možda je transformacija Kube iz običnog karipskog ostrva u političkog igrača koji poseduje moć potpuno disproporcinalnu svojoj geografskoj lokaciji i veličini. Iako će se o uticaju Fidelove vizije i socijalističkih principa na kubansko društvo polemisati još decenijama, njegovim preobražajem kubanske nacije u suverenu i ponosnu, Kuba je zaista dobila neverovatan prestiž, uticaj i prodornost. Sa njim je Kuba stala na, uslovno rečeno, pravu stranu - počev od pružanja podrške anti-aparthejd pokretu u Južnoj Africi, kada je Nelson Mandela i sam priznao da se značaj Fidelove podrške ne može opisati rečima; Amerika se pozicionirala sasvim suprotno po pitanju aparthejda, i dok je Kisindžer Kastra smatrao beznačajnim i nebitnim, on je postajao sve važnija i relevantnija politička figura na svetskoj ravni.

"On je bio David protiv Golijata kada je reč o odnosu Kube naspram SAD", govori Kornblah.

Amerikancima se ni najmanje nije dopadala Kastrova antiamerička retorika; bio je od retkih latinoameričkih vođa koje bi rekle: "Zašto bi Kuba morala da igra po utvrđenim pravilima, gde nam vi govorite šta da radimo, a sami radite šta vam se prohte? Mi smo suverena zemlja, a revolucija znači da možemo da radimo samostalno, revolucija se zato i dogodila."

Neprekidno ih je podsećao na to, a kad bi ga upozorili da je vreme da se povuče iz Afrike ili prekine saradnju sa Sovjetskim savezom da bi sa Amerikom poboljšao odnose, uvek bi imao isti odgovor: "Ja vama ne govorim kako da vodite spoljnu politiku i nisam zaslužio da vi meni pričate kako da ja vodim svoju."

Mada, govori Kornblah, CIA nije uvek nužno bila protiv Kastra. Na početku ga je smatrala duhovnim vođom demokratskih snaga u Latinskoj Americi. Za obeležavanje četrdesetogodišnjice invazije u Zalivu svinja, Kornblah je radio sa Kastrovom administracijom na organizaciji događaja i tom prilikom uspeo da dovede zamenika rukovodioca ove operacije, Roberta Rejnoldsa na Kubu da održi govor na konferenciji. Rejnolds je rekao Kastru: "Znaš, kada si bio u Sijera Maestrasu sa gerilcima i borio se da zbaciš Batistu, bio sam član tima koji te je nadgledao. Svi smo o tebi imali romantičnu predstavu. Svi smo bili 'fidelistas'. Sve dok se revolucija nije završila, a ti poređao sve te momke uza zid i streljao ih."

Kastro je zbog toga bio užasno besan. Pogubljenja su se ispostavila jako zgodnim propagandnim sredstvima za Ajzenhauerovu administraciju. Batista je kasapio nevine Kubance godinama, a da to niko u medijima nije spominjao. A onda kada je revolucija uspela, za Ameriku su ljudska prava postala glavni problem, iako to ranije nikada nisu bila. Tako ga je sama Amerika praktično odgurnula u zagrljaj Sovjetskog saveza.

Situacija se na Kubi prilično izmenila od trenutka kada je Kastro formalno sišao sa vlasti. Nakon što je on umalo umro dva puta, a njegov brat preuzeo moć, postalo je očigledno da se vlast na Kubi nije zansivala na vladavini jednog čoveka, već da je bila prilično institucionalizovana kroz sistem Komunističke partije. Zato će, tvrdi Kornblah, svi oni koji veruju da će nakon Fidelove smrti doći do nekog velikog političkog preokreta biti razočarani. Raul Kastro razume da je neophodno da generiše sredstva koja se mogu distribuirati da bi opstao tzv. održivi socijalizam, a da država nije u stanju da to uradi.

Zato je stvorio privatni sektor koji mobiliše skoro 27 odsto kubanske radne snage, a koji se kontinuriano razvija. Iako je napredak prespor za sve Kubance koji su imali velika očekivanja od normalizacije odnosa sa Amerikom, socijalne i ekonomske promene pod Raulom Kastrom definitvno evoluiraju, a to će neminovno uticati na kulturu i politiku.

Kastrova smrt donekle je dramatizovala aktuelnu situaciju. Tramp će morati da odluči kako će se postaviti prema Kubi, a da usput uzme u obzir i prohteve kubansko-američke zajednice koja traži da to bude dijametralno suprotno Obami. Zato Kornblah govori da se mračna senka spušta na inicijativu Raula Kastra i Baraka Obame koja uskoro navršava dve godine, dok se svi pitaju hoće li Donald Tramp kao biznismen uvideti blagodeti dobrih odnosa sa Kubom ili će se držati svog predizbornog obećanja da Obamini dogovori neće važiti ukoliko Kuba ne pristane na američke zahteve.

Za Kubu je veoma važno da održi dobre odnose sa Amerikom koje je Fidel uspostavio. Mada je često brbljao o tim "užasnim jenki imperijalistima", vrlo je dobro razumeo da se legitimitet revolucije neće bespotrebno dovoditi u pitanje sve dok je veza sa Amerikom relativno normalna. Uspeo je da dopre do svakog američkog predsednika od Kenedija, tiho, tajno, tek ponekad javno, sve vreme se držeći svog "Dok nas tretirate s poštovanjem, voljni smo da razgovaramo o vašim interesima".

Postoje dokumenti u kojima su zabeležene sve poruke koje je slao Kenediju, Lindonu Džonsonu, čak i Niksonu i Reganu. U njima je najbolje ilustrovano da je Fidel Kastro bio čovek koji je mnogo ulagao u poboljšanje odnosa sa SAD, bez žrtvovanja svojih revolucionarnih principa, ali sa stavom da je koegzistencija definitivno moguća. Kornblah se, iako ne preterano optimističan, nada da će Kubanci uspeti da tu poruku pošalju i ovog puta.

"Zabrinut sam zbog kubanske defanzive, zbog toga što Kuba odbija da je neko maltretira". govori istoričar. "Zabrinut sam zbog toga što se situacija može pogoršati neverovatnom brzinom. Zabrinut sam da će se to desiti, ali se nadam da neće."


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.