Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Magazin

Analiza

Istina o godinama: Istraživanje McCann Truth Central o starenju u Srbiji

Oko 60 procenata ispitanika iz Srbije, u opsežnom i globalnom istraživanju koje je sproveo McCann Truth Central, nazvanom "Istina o godinama", o našoj percepciji i doživljaju starenja, poreklo je da se bavi pitanjem starenja. Ne, nas to izgleda ne dotiče. Ali, kada se tema već pokrene, kako su priznali ispitanici, to ispadne vrlo neprijatna i pomalo bolna oblast: u ljudima se javlja zabrinutost (26 procenata), strah (14 procenata) i, možda mehanizam izbegavanja, rekao bi neko, kroz -- ravnodušnost (43 procenta)
Piše Zorica Marković
Datum: 07/12/2017

Istina o godinama: Istraživanje McCann Truth Central o starenju u Srbiji

Foto: Profimedia

Nedavno je sarajevski muzičar Saša Lošić Loša objašnjavao kako je iz prvog pijanstva, prve neuzvraćene ljubavi jedne Buce, nastala pesma Plavog orkestra "Bolje biti pijan nego star". Bilo je sve nelogično i iracionalno, tvrdi on, između ostalog jer, pisao ju je vrlo, vrlo mlad. Otkud on, jedva adolescent, zna kako je biti star?! Taj pop-dečji hit osamdesetih, zanimljivo, nikada nije bio himna starih, već onih koji imaju da gaze decenije pre nego što zalutaju u ono nepoznato i vrlo izvesno, što ih istinski plaši - starost.

Starenje nije omiljena tema razgovora, više je za izbegavanje i pad u depresiju. Tako se i ponaša većina stanovnika Srbije, jednostavno preskače temu, kao da u ogledalu neće jednom ugledati neku stariju verziju sebe. Oko 60 procenata ispitanika iz Srbije, u opsežnom i globalnom istraživanju koje je sproveo McCann Truth Central, nazvanom "Istina o godinama", o našoj percepciji i doživljaju starenja, poreklo je da se bavi pitanjem starenja. Ne, nas to izgleda ne dotiče. Ali, kada se tema već pokrene, kako su priznali ispitanici, to ispadne vrlo neprijatna i pomalo bolna oblast: u ljudima se javlja zabrinutost (26 procenata), strah (14 procenata) i, možda mehanizam izbegavanja, rekao bi neko, kroz - ravnodušnost (43 procenta).

"Najveći broj ljudi o starenju ne razmišlja tako često jer to donosi samo opterećenost, bez mogućnosti da se suprotstavimo neminovnosti. Zato najveći procenat ljudi u Srbiji na pitanje kako se osećate kada razmišljate o činjenici da starite kaže da je ravnodušan", kaže za Nedeljnik Željka Mićić, koja je radila na ovom McCann istraživanju u Beogradu. "Ipak, ispostavlja se da se ispod ove površne ravnodušnosti najčešće kriju zabrinutost i strah. Starost prema mišljenju većine donosi nemoć i to je ono što nas najviše brine i čega se plašimo - urušeno fizičko i mentalno zdravlje, nemogućnost staranja o sebi, strah da ćemo postati teret porodici."

I zaista, sve je lakše kad si mlad, pa mladi u Srbiji i nisu opterećeni starošću jer je to za njih i dalje daleka budućnost. Oni su usmereni na ono što tek treba da ostvare. Mladost, valjda, donosi i tu želju da se život zaustavi na početku i otuda kod njih i najjača želja da se živi večno. Mlade, prema rezultatima istraživanja, ne brine to da li će umreti sami, jer za njih starost nije period samoće i gledanja serija, kao u slučaju seniora, njih mnogo više brine hoće li do tada ispuniti snove. Možda starost zavisi i od toga?

Svaka generacija ima svoju percepciju starenja, podnošenja godina i toga šta ih plaši ili raduje. Sa godinama, nekako očekivano, naš stav prema starenju postaje sve negativniji, pa su osobe u šezdesetim i sedamdesetim najviše zabrinute i uplašene šta će budućnost doneti, zbog zdravlja i finansija, objašnjava nam Željka. Interesantno je da dvadesetogodišnjaci u Srbiji imaju najmanje negativan stav prema starosti. "Globalno, trend je obrnut - ispostavilo se da najnegativniji stav prema starenju imaju osobe u tridesetim zato što imaju najviše predrasuda o tome šta starost donosi. U svetu, oni koji su već ušli u seniorsko doba imaju najpozitivniji odnos prema starosti jer žive seniorske godine onako kako žele, i vrlo često navode slobodu i slobodno vreme kao najveću prednost svojih godina."

Kada ti iskonski strahovi dođu na dnevni red, ispostavi se da smo svi, manje-više, slični, ali da neki dospeju na najvišu tačku očaja zbog toga što mladost prolazi. To su oni u čuvenim četrdesetima. Bauk za svakog odraslog, kao neka magična granica kada se upada u neželjenu krizu srednjih godina, različito manifestovanu, i kada se očekuje neumitan pad. Otkud nama to da su četrdesete "kraj" bilo čega, ivica pre ambisa nemoći? Istraživanje je pokazalo da je reč o najzauzetijoj generaciji, da tada osoba ima najmanje vremena za sebe, da najmanje brine o sebi, a da trećina čak u tim godinama nijedan sat u toku dana nije sama. Tada kreće intenzivna potraga za antiejdž proizvodima, traži se garderoba koja otvara "u licu". To je trenutak kada se svode računi, upada u krizu srednjih godina, kada se suočavamo sa onim što donosi starost. I tada dolazi do izražaja ono što mislimo o starosti, ono što smo videli i naučili o starosti. A šta u Srbiji može da se nauči o starosti?

"Osobe u četrdesetim prema rezultatima istraživanja zaista prolaze kroz neku vrstu krize", kaže Željka. "Mi smo četrdesete nazvali 'godine otpora' jer je u tom periodu najizraženija želja da se starenju nekako odupremo i da ga bar malo usporimo. Četrdesete mnogi doživljavaju kao sredinu životnog puta i tačku nakon koje sledi 'pad'. Većina ljudi oseća razliku u odnosu na prethodni period života i javlja se potreba da taj 'pad' zaustavimo. Ipak, ne možemo reći da je ovoj generaciji najteže. Šezdesetogodišnjaci su prema našem istraživanju generacija koja najviše brine, dok su osobe u sedamdesetim najpasivnije i zajedno sa šezdesetogodišnjacima najmanje brinu o sebi."

Kristina, koju četrdeseta čeka na ćošku 2018, kaže da joj starenje pada teško upravo jer svodi račune, a bezbrižnost shvatanja života dvadesetih nekako dolazi na naplatu. Ona kaže da je ranije sve olako shvatala, i da sada, bez partnera i porodice, misli da joj je život promašen. "Plašim se starenja, valjda se svi plaše. Eto na to se svodi u stvari, starenje jednako samoća", kaže ona. "Mislim da ljudi koji su sami više primećuju starenje. Starenje nužno vodi ka bolesti, i samoća i nemoć su ono što povezujem sa starenjem. Sada imam više razumevanja za starije", kaže ona, ali dodaje da je ipak drži to što veruje da nikad nije kasno za najvažnije stvari: "Za ljubav i nova prijateljstva i izlaske nikad nije kasno, mada za posao već jeste, jer sam videla kako ljude diskriminišu samo zbog godina."

Valjda je ta blizina četrdesete trenutak kada se zaista pravi presek prošlosti, kao što kaže Ena, koja sledeće godine puni taj okrugli broj, i razlog što se neko oseća najlošije i najneuspešnije, i starost mu teže pada. "Čuvena je izreka 'Pitaće te starost gde ti je bila mladost', a mene već sad pita ova starija mladost gde su mi prošle godine. U suštini, nikad nije kasno da se promeni nešto i počne život iz početka, ali to je kao kad dobiješ prvi bicikl u 18. godini, šta će ti onda? Da parafraziram Caneta koji kaže u svojoj pesmi: 'Ne želim da živim hiljadu godina, hoću sad i hoću sve', hoću sve dok sam (još uvek) mlada."

Percepcija o godinama se menja kako se uvećava broj svećica na torti, ali i usled životnih okolnosti. Nenad, koji je u prvoj polovini četrdesetih, kaže da je kao tinejdžer na ljude njegovih godina, u četrdesetima, gledao kao na "prekaljene", koji su već ostavili svoj trag. "Danas u ovim godinama drugačije razmišljam. Logično, zar ne?", kaže on, jer se ne oseća staro. "Čovek se oseća staro tek kad prestane da mašta. I to je očigledno jedina definicija starosti. Starost kao proces jeste biologija, ali je za mene mnogo više matematika - zato što, doduše, možda naivno posmatram, da je starost obrnuto proporcionalna i da nema nikakve veze s brojem rođendana, već sa brojem džula, ideja, ciljeva, planova, želja... Zato nikad nije kasno za bilo šta što smo propustili ili smo odlučili da uradimo, u ma kojoj sferi života."

Upola mlađi od Nenada, Mitar, na početku dvadesetih, kaže da se boji starosti, ali više ga brine sledeće: "Šta ako ne ispunim ono što želim, šta ako ne ostvarim porodicu, šta ako ne ostavim baš ništa iza sebe što bi nekom značilo? Strah me je da ostarim kao džangrizavi, sebični starac. Strah me je od bolesti, promena u mentalnim stanjima. Ali starenje je i sazrevanje, usavršavanje, u svakom smislu, ljudskom i profesionalnom. Opet, bojim se da je i razočaranje u sve ono u šta sam verovao i čemu sam se nadao."

 

Marta, na početku tridesetih, kaže da ima bazične strahove vezane za pojam dostojanstvene starosti, i vrlo se poklapa sa onim o čemu oni mnogo stariji od nje 

Primetan je uticaj kulture na mentalni stav ljudi i predstavu kako se u seniorskom dobu ljudi ponašaju i kako žive. "Tako se u svetu sa odlaskom u penziju seniori uglavnom okreću sopstvenim potrebama i željama koje zbog obaveza nisu stigli da realizuju u željenoj meri ranije", kaže Željka. "Oni putuju, imaju aktivan društveni život, okreću se hobijima... Jedan učesnik u istraživanju, dvadesetogodišnjak iz Australije, izjavio je da njegovi baka i deka imaju aktivniji društveni život nego on sam. U Srbiji je gotovo nemoguće zamisliti ovakvu izjavu. Mi smo zemlja sa izraženim kolektivističkim duhom i ovde se ljudi okreću porodici, naročito u seniorskim godinama. Individualne potrebe se uglavnom stavljaju u drugi plan čak i onda kada ne postoje prepreke, pre svega mislim na one finansijske prirode. Potvrda ovakvog zaključka je i podatak da najveći procenat naših seniora na pitanje kako bi najradije potrošili novac, da ga imaju koliko žele, kažu 'Na potrebe dece i unuka' (69 odsto)."

"Ako ceo život posmatramo kao onaj peščani sat, starenje posmatram kao onu donju polovinu sata koji je sad prestigao i količinom onaj prvi", dodaje Dragan i tvrdi da se posle tridesete sve "ubrzava" i nekako vreme, čini se, prolazi brže. "Bio sam u inostranstvu gost porodice čiji je najstariji član imao sedamdeset osam godina i išao je na časove gitare. Kada sam ga sreo jednog jutra pre časa, pomislio sam da je bolje da spava ili šeta jer šta će mu titula gitariste u osamdesetoj. Sada znam da je bio u pravu. Na bizaran način posmatram starost i kroz fudbal. Na početku sam bio mlađi od svih igrača. Danas sam stariji i od većine trenera timova koje pratim. Trudim se da obavim sve ono što mislim da treba obaviti pre nego što staračka mrzovolja naredi da je sve prolazno i besmisleno."

 

U Srbiji, šezdesete godine, prema istraživanju, posmatraju se kao zebnja, a sedamdesete kao "godine pasivnosti". Oni mlađi u ovoj grupi boje se samoće, smrti, besparice i toga za čime će sve žaliti. "Brine me hoće li penzije biti redovne i dovoljne za pristojan život. Hoće li moja deca moći da žive kvalitetno, kada ću dobiti unuke", kaže jedan od ispitanika istraživanja. Ako se već lični život svodi na samoću i gledanje TV, najmanje druženja sa mladima, najmanje nežnosti i izgovaranja reči kao što su "volim te", onda je logično da im je jedina želja da ne budu teret ni deci niti društvu, i da uživaju u čaroliji porodice koja je nastala iz njihovog potomstva. To su oni koji najmanje brinu o sebi, i žive za druge. "Samo da me noge i glava služe", najčešća je mantra i "Radujem se unučetu i sreći svoje dece, a najviše se plašim da ne budem teret nekome".

"Naši seniori, možemo slobodno reći, žive za svoju decu i unuke, i žive život svoje dece i unuka", kaže Željka Mićić. "Za 72 odsto osoba starijih od 55 godina njihovi naslednici su najveći izvor zadovoljstva u životu, a čak 95 odsto njih tvrdi da imaju dobar odnos sa njima. Ipak, tolika vezanost za porodicu nosi i određenu vrstu 'tereta'. Najveći izvor stresa naših seniora, pored finansijskih briga, upravo su problemi njihove dece i unuka, sigurnost njihovog posla ili zdravstveni problemi bliskih ljudi. Idealno vreme je vreme provedeno sa porodicom, u čemu nema ničeg lošeg, ali bi bilo dobro i da se u seniorskom dobu malo više okrenemo sebi i svojim potrebama i željama, možda bismo tada starost doživljavali dosta pozitivnije."

Nenad u svojim četrdesetim kaže da su "jedini brojevi koji su važni, kako se bliži drugom poluvremenu života - a koji uglavnom ne zavise samo od nas - oni iz laboratorijskih nalaza. Uz nezaobilazne brojeve sa bankovnih računa. No to, nažalost, nije problem samo starih. "Zapravo i ne znam gde je ta granica starosti. Poznajem živahnije, energičnije i ambicioznije ljude sa 65 od onih sa 35."


Ukupno komentara: 1



Sva polja su obavezna.



journalist u mirovini
12.12.2017 - 12:14
Istina o starenju
A šta ja da kažem koji sam napunio osdamdeset?Istina je takva da me niko ništa ne pita,odbačen sam od porodice,ne pita me niko ništa,prebacio sam se u šutnju,pa preostale dane i mjesece doživljavam kao dobit na lutriji.