Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Magazin

Pop kultura

Dobrodošli u Srbiju, zemlju prve internet revolucije

Prva internet revolucija na planeti, verovali ili ne, začeta je u zemlji koja je u zimu 1996. imala svega 10.000 priključaka za internet, u zemlji Srbiji. A taj su proces, jednako koliko i Miloševićevu sudbinu, netremice pratile strane vlade i novinari. U Beogradu 1996. prvi put je pokazana društvena snaga svetske mreže
Marko Prelević
Datum: 01/03/2016

Dobrodošli u Srbiju, zemlju prve internet revolucije

Foto: Profimedia

Bilo je tačno 15 časova tog ledenog 3. decembra 1996. kada je signal Radija B92 prestao da se čuje. Još od 19. novembra, kada su protesti počeli, B92 i Radio Indeks su na sve načine blokirani, ali sada je stvar bila ozbiljnija. U pisanom obrazloženju Saveznog ministarstva za saobraćaj i komunikacije, dostavljenom obema radio stanicama, stajalo je da stanice nemaju dozvolu za emitovanje. Bio je to, činilo se, poslednji i najuspešniji Miloševićev udar na medije, u jeku studentskih protesta koji su na ulice Beograda, Niša i drugih gradova izvlačili na desetine hiljada ljudi, nezadovoljnih lažiranjem rezultata lokalnih izbora. Dve sedmice pre gašenja radio stanica, Borbina štamparija odbila je da printa više od 70.000 primeraka vodećeg opozicionog dnevnog lista Blic, a potom i svih ostalih koji su išli uz dlaku režimu.

Na jednoj fasadi u centru Beograda početkom decembra se pojavio grafit koji je govorio sve i nije govorio ništa: "Nema novina, ima zidova".

Sada nije bilo ni novina, ni radija, ni televizije.

No bilo je nečeg zaista novog. Dotad neviđenog. Ni u Srbiji, ni u celom svetu.

Svega nekoliko dana nakon što su protesti počeli, grupa studenata Univerziteta u Beogradu otvorila je veb sajt koji je pratio proteste i izveštavao sa njih. A tog dana, kada su radio stanice najzad ućutale, internet je bio tu. Novinari B92 su ostali na radnim mestima i ubrzo se, posredstvom tada popularnog - a sada pomalo zaboravljenog programa RealPlayer - signal ponovo čuo na internetu. Odatle su ga prihvatali Bi-Bi-Si i Glas Amerike i kratkotalasnom frekvencijom vraćali u Beograd. Internet je, shvatali su to sada mnogi, mogao tako lako da probije granice cenzure. Toliko da je i ta zabrana radio stanica bila jalova i kratkog daha - već 5. decembra, B92 i Indeks su ponovo bili u etru.

 

"Radio stanice bile su jedini izvor pravih informacija. Kada se setim toga, deluje mi potpuno neverovatno da sam morao da na Vračaru slušam radio kako bih znao šta se dešava samo koji kilometar dalje", priča danas Petar D, koji će za politiku stasati tek uoči 5. oktobra, ali koji je možda baš zbog tih prvih "revolucionarnih" dana odlučio da postane novinar. Danas radi u tiražnom dnevnom listu - možda jednako "slobodnom" i "slobodoumnom" kao što su to bili oni Miloševićevi štampani telali? - i svakog jutra sluša radio.

Petar, kao ni dobra većina tadašnjih učenika, studenata i "običnih" uličnih šetača, nije imala pojma da signal često stiže preko tada za Srbiju tek "friškog" neta. To je bilo jednako iznenađenje i za njih, i za režim, ali i za strane ambasade, diplomate i novinare.

Jedan od njih, Dejvid Benahum, reporter najuglednijeg kompjuterskog časopisa Wired uspeo je sredinom decembra da, pod maskom "programera" koji dolazi na privremeni rad u Srbiju, stigne u Beograd. Njegov tekst biće objavljen u prvom broju 1997. godine, pod glasnim naslovom "Prva internet revolucija".

"Ovi protesti u Srbiji su prvi zreli primer kako internet može da odigra ulogu u ustanku naroda protiv autoritativnog režima. Baš kao što je Vijetnam pokazao koliki uticaj televizija može da ima na rat, ova borba je prvi veliki konflikt u kojem internet igra značajnu rolu. Implikacije su neverovatno značajne za budućnost, a događaje u Srbiji pomno prate vlade širom sveta - posebno kineska, koja je zabrinuta o tome šta internet može da znači u toj zemlji. Studentski protesti daju nam podatke o tome da li je pristup informacijama potpuno nekompatibilan sa autoritativnim režimom, da li je nemoguće imati i modernu ekonomiju, zasnovanu na informacijama, i u isto vreme živeti pod diktatorom, i da li, tako, internet u sebi ima predispoziciju da potkopava ovakve režime. U Srbiji se ova pretpostavka uživo testira po prvi put", napisao je Benahum.

Protesti u Egiptu i čitavo Arapsko proleće, rat u Siriji, masovni neredi tokom svakog sastanka grupe G8, krvavi ulični protesti u Parizu i Londonu, pokret Okupirajmo Volstrit, njegova španska verzija "Razočaranih" i sve slične inačice, protesti i štrajkovi u Grčkoj, ono što se događalo u Kijevu i ostalim ukrajinskim gradovima - sve to došlo je posle protesta u Beogradu i, jednako koliko i onaj know-how naših otporaša, koristi iskustva stečena po prvi put na beogradskim ulicama i, još važnije, u memljivim prostorijama Univerziteta u Beogradu, pre svega ETF-a i PMF-a. Internet revolucija začeta je na tada preskupim računarima čijih bi se performansi postideli i današnji najslabiji telefoni, u zemlji u kojoj je, prema tadašnjim procenama Dejana Ristanovića, jednog od pionira Interneta u Jugoslaviji i dugogodišnjeg urednika časopisa PC Press, bilo između 400.000 i 600.000 računara, ali i samo 10.000 priključaka za internet.

Prvi obrisi nekog "onlajn društva", u doba kada je koalicija Zajedno pokušavala da se izbori za pravdu, bili su serveri provajdera SezamPro, koji je u zimu 1996. imao 3.000 korisnika i 22 linije za dial-up pristup. Prva veza sa svetom bila je jedna, iznajmljena, i imala je propusnu moć od celih 128 kilobita u sekundi. Prvi trejlblejzeri - studenti i njihovi profesori.

 

U noći 17. novembra, svega nekoliko časova pošto je Milošević objavio da poništava izbore, pojavile su se poruke na tadašnjem BBS-u SezamProa, s pozivom da se izađe na ulice. Čak i ako je posredi bila svega šačica ljudi, u tom trenutku "onlajn", "virus" protesta se za kratko vreme proširio rudimentarnim srpskim parčetom svetske mreže. Vebsajt koji je na serveru u dobro čuvanoj prostoriji u podrumu ETF-a podigao Stanimir Miljković, docnije glavni IT stručnjak Državne lutrije Srbije, imao je po 15.000 pregleda nedeljno. Za ovo vreme to i nije neka cifra. Za ono tada, bila je neverovatna.

Na sajtu su bile postavljane vesti, na srpskom i engleskom jeziku, necenzurisane fotografije sa Trga Republike, obaveštenja o kretanju policije i studenata iz drugih gradova... Preslikano ono što će se godinama kasnije dešavati širom sveta.

"Svaka revolucija ima svoje simbole", nastavlja Benahum, koji će kasnije pisati tekstove i za Njujork Tajms, Ekonomist i mnogo popularnih portala, da bi se ovih dana bavio svojim internet projektom po imenu Kandu, zbog čega, kako mi je objašnjeno, i nije imao vremena da se vrati u prošlost i za Nedeljnik se priseti dana kada je informacije skupljao stojeći na Trgu Republike s prvim beogradskim "kompjuterašima". "Prvi simbol su jaja, koja Beograđani koriste kao oružje. Drugo je pištaljka. Treće je Net."

Jedan od vođa protesta i jedan od prvih koji su shvatali moć interneta tada je bio Milan Božić, profesor matematike na Univerzitetu u Beogradu, tada u Srpskom pokretu obnove. On se već tada Benahumu poverio da režim smatra računare samo mašinama za računanje. Danas mi, s pozicije predsednika Nadzornog odbora Telekoma Srbije, uz "smajli" kaže da se članka u Wiredu seća kao da je bilo juče.

"Realno, mi smo 'novinaru okupacionih američkih snaga' napisali ceo tekst - mislim da su bila dvojica ali je možda onaj drugi bio prevodilac ili 'šerpas', ko će to danas znati. Razume se da je dogovor bio da naša imena ne pominje kako nam vlast ne bi isekla poneku 'poprečnu vezu' - tada su se bakarne parice sa stalnom konekcijom zvale 'poprečna veza' i koristile kao Internet veza. Novinar, opet naravno, nije 'odoleo' da nam svima imena ne navede. Na sreću, niko nije bio uhapšen, bar ne tom prilikom, ali, ako vidimo sudbinu onih koji su pre godinu ili dve dana podržavali sada već zasigurno budućeg egipatskog predsednika El Sisija, a zaglavili metak u glavu, rizik nije bio mali. Očigledno Sloba nas je s pravom, priznajem, potcenio", počinje Božić reminiscenciju na dane pobune.

Profesor Božić kaže da su vinovnici protesta mislili da su ozbiljna opozicija - "što su kvalitativno i bili", ali da nisu bili preterano značajni po brojnosti i borbenim sposobnostima, "što je opet bilo tačno".

"No, mislim da, osim što smo načinom koji Miloševićev režim nije mogao da kontroliše, dostavljali, hajde neka bude i malo patetike, 'istinu u svet', mi smo se sami osećali bolje. Tehnološka superiornost, tada još uvek medija budućnosti, ulivala nam je osećanje političke i intelektualne superiornosti. Makar zbijeni oko par stotina tada uglavnom 'neprenosivih' kompjutera, mi smo osećali da smo mi elita nacije a ne establišment koji se u džipovima sa sponzorušama opijao po splavovima. No, operativno i politički gledano ispada da nas je Miloševićev režim - spontano i slučajno, ili uz veliku analitiku, e to nikada nećemo znati - stavio u 'drugorazredne' protivnike. Međutim, mislim da smo - osim navedene možda čak i moralne superiornosti - bili važni bar iz dva razloga. Mnogo pre ikakvih internet (sada je internet već malim slovima, a tada je bio velikim) događanja, Srbi su u nečemu bili prvi! Drugo, sledećim generacijama opozicije, ma to bili korumpirani otporaši ili današnji siromašni blogeri koji to rade u slobodno vreme i o svom trošku, mi smo otvorili novi prostor. U nekom smislu zakoračili smo u do tada nemapiranu zemlju. Malo li je na ovu skupoću?", govori Božić.

 

Računari su, pomalo iznenađujuće za sve, preuzeli važnu ulogu u Srbiji. Za vreme komunizma, osamdesetih godina prošlog veka, Jugoslavija je imala prilično liberalnu politiku uvoza kompjutera. Na hiljade sinklera, atarija, amigi, komodora 64 (jedan takav "debeljko" i dalje ima počasno mesto u mom sećanju, srcu i špajzu) ušlo je u zemlju, na zavist zemalja komunističkog bloka, ali se sve to promenilo kada su uvedene sankcije. Po računare se moralo u Mađarsku, ili, ko je imao sreće i ujaka u Nemačkoj, na autobusku stanicu. Tek posle Dejtonskog sporazuma, kada su se i u okolnim zemljama već uveliko radovali Windowsu 95, računari su se ponovo raširili Beogradom. Srećom, imao je ko da ih dočeka, jer nam nikada nije nedostajalo informatički pismenih.

Jedan od takvih bio je i Novica Milić, tada profesor na Filološkom fakultetu, a danas šef Katedre za literaturu i komunikacije na Fakultetu za medije i komunikaciju. On će, ipak, danas reći da je uticaj interneta na životni put studentskih protesta bio umnogome prenaduvan, ali i da nije bio glavni junak čitave priče, kako je to pisalo u članku u Wiredu.

"Ja sam tada zapravo hteo da napravim jednu arhivu o protestu protiv krađe lokalnih izbora, kao CD, ali nisam tada našao na razumevanje i pomoć tadašnjih opozicionih medija. Dejvid je u članku žestoko preterao oko značaja tadašnjeg neta u protestu. Tačno je da se tada net (ili to što je ličilo na net) prvi put počeo koristiti kao sredstvo političke borbe - tada su ad hoc napravljeni neki sajtovi na Filozofskom, Prirodno-matematičkom i Elektrotehničkom fakultetu, kao i sajt DS-a - ali je sve to bilo sasvim u začetku, više da se ispuni vreme između šetnji. To nekog uticaja nije imalo. Bila je ekipa tzv. Sezamovaca (Sezam, potom SezamPro, beogradski BBS), gde sam i ja bio, pa smo razmenjivali utiske i vesti. Čitava ta publika je obuhvatala pedesetak ljudi", kaže Milić za Nedeljnik.

Protesti i uloga interneta, posebno nakon reportaže u Wiredu, imali su spektakularan odjek.

"Javljali su mi se razni likovi iz sveta, sećam se i jednog američkog budiste koji mi je slao mejl podrške iz neke dalekoistočne džungle. Ali, net je kod nas tada tek počinjao i bio samo još jedna igračka za nas koji smo se time igrali", zaključuje profesor Novica Milić.

Pa ipak, postojao je "core" ljudi, uglavnom mladih, koji su sabrali dva i dva, za razliku od režima. Tada se, kao što podseća i profesor Božić, vlast koristila jednostavnom, i unekoliko pogrešnom računicom: osam miliona ljudi u Jugoslaviji gleda televiziju, koju mi kontrolišemo, a najviše 10.000 koristi internet. Osam miliona protiv 10.000. Kada se koristi ta matematika - a Milan Božić o matematici zna mnogo - internet zaista nije delovao previše opasno po Miloševića. Ali, nije ni u matematici, kao ni na vebu, sve uvek onako kako izgleda. Taj princip WYSIWYG zaživeće tek nekoliko zima kasnije na svetskoj mreži. Jer, bila je to borba osam miliona protiv 10.000 ljudi koji znaju. I koji crpu moć, primetiće Benahum, iz tog znanja.

Baš taj će princip ostati na snazi i danas, kada više niko i ne postavlja pitanje da li je internet važan, već kada će biti važan i koliko će po epohama biti važan.

"Zanimljivo je da sam i u to vreme mislio na isti način. To je možda jedna od retkih slika koju nisam za ove dve decenije bitno izmenio", govori Božić.

Na istom tragu bio je i Dejvid Benahum.

"Pitanje koje je i posle beogradskih protesta ostalo bez odgovora je koji procenat umrežene populacije označava tačku u kojoj više nema povratka na autoritarni režim. Je li to jedan odsto, dva odsto, 50 odsto? Da li će taj odnos biti konstanta, u različitim kulturama, ili će u Kini jednog dana biti drugačije nego u Srbiji? Ali, ono što sada znamo je da 10.000 ljudi, od osam miliona, ima pristup mreži u Srbiji, i da je u toj zemlji ovaj broj zatresao sistem. Da će tamo demokratija pobediti", predvideo je krajem 1996. ono što će se dogoditi prvo naredne godine, a potom i 2000, Dejvid Benahum.

To nas, naravno, dovodi do godine 2016. Je li demokratija neizostavno stigla u Srbiju, kao što je internet svuda prisutan? Da li pominjanje neke nove cenzure - slučaj "Vučić u Feketiću" - obnavlja strah od miloševićevskih principa? Kako će izgledati ova izborna kampanja u zemlji koja je, kako su Amerikanci govorili, "pečatirala" internet revoluciju?

Sa tim pitanjima suočavam i profesora Božića.

 

"Strah od 'miloševićevske cenzure' je infantilan pa i ničim utemeljen. Njegovi metodi vladanja i manipulisanja za današnje standarde deluju kao 'dječije ljetovalište', da parafraziram njegovog saborca, ali neretko i suparnika Radovana Karadžića. Pokušajmo da stvari posmatramo sa izvesne emocionalne ali i istorijske distance. Mediji, dakle način komuniciranja, istovremeno su i sredstvo upravljanja i manipulisanja. Jednom rečju, mediji su oružje. To oružje je od pre jedno 50.000 godina (eksperti se spore oko toga kada smo progovorili ali to za naš razgovor nije bitno), od kada je čovek progovorio bila izgovorena reč, veoma značajna ali teško prenosiva velikom brzinom. Pre 5.000 godina je smišljeno pismo i stvari su se, pa i propaganda, ubrzale. Pre 500 godina je smišljena štampa, novi korak u medijskom ratu, pre 50 televizija a malo pre nje radio. Pre 20 godina se pojavio internet. Dakle, uočljivo je da se tempo usavršavanja medijskog oružja ubrzava a da ona postaju sve savršenija, rasprostranjenija, efikasnija. U tom kontekstu 'miloševićevska cenzura' pripada predinternet epohi, recimo da pripada televizijskoj. Ona je dakle passe, zastarela moda. Ne baš 'da se ne nosi više', ali se, jasno je, 'nosi sve manje'", ocenjuje Božić.

On se tog "malog rata" s Miloševićevim režimom putem interneta seća kao neke vrste "vojne vežbe za budućnost".

"Mi smo dosta naučili, on naravno ništa, jer se nije mnogo uzbuđivao nad oružjem budućnosti tada tek u pripremi i testiranju. No, danas, kada je to glavno oružje savremenog nevojnog ratovanja, svi su se ustremili na njega. Prema tome ne treba pratiti niti se osvrtati na moćnike prošlosti već ove koji diktiraju sadašnjost. Opet naravno, ne treba pratiti šta se događa ovde nego u 'centru sveta', Americi. Dovoljno je pogledati razmenu vatre oko Vikiliksa, Snoudena, zakona o kontrolama ovoga ili onoga što donosi Kongres, o pokušajima najmoćnije službe sveta, američke državne bezbednosti da monitoriše čitav svet i videti da je rat u toku, a da gornja priča o virtuelizaciji realnog gubi na naučnoj fantastičnosti i postaje prava opasnost. Na prvi pogled, pred tehnologijom i moći kojom raspolaže gospodar sveta - a moć manjih lokalnih gospodara kontinenata i regiona nije za potcenjivanje - izgleda da ljudska sloboda nema nikakve šanse".

No, postoji jedna stvar koja i Božiću, kao verovatno i čitavoj njegovoj generaciji i njegovim saborcima, nekadašnjim "geekovima" s Univerziteta u Beogradu, uliva malo optimizma.

"To je demokratičnost ili rasprostranjenost interneta. Čak i da je demokratičnost nejasan pojam, rasprostranjenost je jasna. Ona može biti brana kontroli koju bi želeo 'Veliki brat'. Da li je to ostvarivo? Pa, videćemo!"


Ukupno komentara: 1



Sva polja su obavezna.



DOBRO DOŠLI
05.03.2016 - 21:58
DOBRO DOŠLI
DOBRO DOŠLI