Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Magazin

Društvo

"Aleksin zakon" neće biti usvojen

Jedan od razloga što "Aleksin zakon" ne može biti usvojen je, kako su nam rekli, da nije u skladu sa evropskim konvencijama o pravima deteta, tj. da bi strožim kaznama prema detetu-učeniku koje vrši nasilje u školi, ono bilo izopšteno iz društva odnosno sredine. Paradoks je da su ključni delovi "Aleksinog zakona" preformulisani upravo iz zemalja koje su tvorci ovih konvencija i gde su čak i stroži, kaže Dragana Janković, Aleksina majka
Razgovarala Ana Mitić, Nedeljnik
Datum: 28/09/2018

"Aleksin zakon" neće biti usvojen

Foto: Profimedia

Slučaj vršnjačkog nasilja nad učenikom sedmog razreda OŠ "Rade Končar" u Zemunu, koji je dobio epilog premeštanjem dečaka u drugo odeljenje, opet je stavio u fokus ovaj problem. Možda brza reakcija i ne bi usledila da priča nije stigla do medija, poslednje adrese kojoj se njegova majka obratila pošto je rekao da će učiniti isto što i Aleksa Janković, koji je izgubio život zbog maltretiranja vršnjaka ("mama, ako sutra moram da se vratim u odeljenje, ubiću se"). Reagovala je i Dragana Janković, Aleksina majka koja se zalaže za usvajanje "Aleksinog zakona" i borbu protiv vršnjačkog nasilja, i osudila postupanje škole u ovom slučaju. Za Nedeljnik ona kaže da ovaj poslednji slučaj "na sreću" ne podseća u potpunosti na Aleksin ali da je sve ostalo slično kao i svi ostali slučajevi gotovo kao iz nekog prospekta ili uputstva - ali u najnegativnijem smislu.

"Fascinantna je i sličnost u 'reakcijama' nadležnih u školama, tj. nepostupanja, nepravovremenog reagovanja ili uopšte nereagovanja, ali i zataškavanja, na slučajeve nasilja u školama. Da ne govorim napamet, dovoljno je samo pročitati izjave odgovornih u školama gde se desio neki vid nasilja, na sve slučajeve do sada: prvo ide negiranje problema, tj. propusta, zatim minimiziranje problema, tj. nasilja, sledi prebacivanje odgovornosti i obavezno naglašavanje kako se u potpunosti postupalo po protokolu jer to je 'najbitnije', za izbegavanje odgovornosti. Niko, ama baš niko ne pominje dete, učenika-žrtvu, ne pokazuje brigu! Tokom svih godina, prateći razne vrste nasilja u školama, uključujući i poslednji sa Markom iz Zemuna, vrištim u sebi kada čujem takva opravdanja koja su sve osim rešenja."

 

Da li se nešto promenilo poslednjih godina u postupanju škola i ministarstva u rešavanju problema vršnjačkog nasilja?

Mislim da se menja jer odgovorni u školama polako postaju svesni da to više ne može da prolazi tek tako, roditelji su sve više informisani i slobodniji da i zakonski reaguju, ali nedovoljno, sa druge strane postaju svesniji činjenice da imaju dodatnu odgovornost u slučajevima da njihovo dete nekoga maltretira. Međutim, sve je to još uvek nedovoljno jer evidentno je da to još nije usaglašeno i da se reaguje u zavisnosti od slučaja do slučaja, odnosno od škole do škole. U nekim školama stvarno postoji "nulta tolerancija na nasilje", u nekima samo deklarativno gde u prilog tome govore mnogi do kraja nerešeni slučajevi iz prethodnog perioda o kojima smo čuli u medijima jer su zbog svoje brutalnosti uznemirili javnost. Nisu usamljeni slučajevi gde roditelji jednostavno nemaju hrabrosti da prijave jer im je već unapred zaprećeno, ili se boje da će sve što učine za dete još više pojačati nasilje.

 

Zašto još nema "Aleksinog zakona"? Toliko se o njegovom donošenju pričalo poslednje tri godine, šta je problem, zašto još nije usvojen?

"Aleksin zakon" neće biti usvojen i to smo u više navrata do sada rekli, pre svega iz obaveze prema velikom broju roditelja, prosvetnih radnika, dece-učenika i svih ostalih koji su ga podržali i još ga podržavaju jer su prepoznali da u svojim najbitnijim delovima podjednako uzima odgovornost roditelja, prosvetnih radnika i dece, pri čemu i dalje smatramo da bi bitno popravio stanje stvari i smanjio ovaj problem.

Jedan od razloga što "Aleksin zakon" ne može biti usvojen je, kako su nam rekli, da nije u skladu sa evropskim konvencijama o pravima deteta, tj. da bi strožim kaznama prema detetu-učeniku koje vrši nasilje u školi, ono bilo izopšteno iz društva odnosno sredine. Paradoks je da su ključni delovi "Aleksinog zakona" preformulisani upravo iz zemalja koje su tvorci ovih konvencija i gde su čak i stroži. Delovi "Aleksinog zakona" faktički jesu ušli u novi zakon o osnovama vaspitanja i obrazovanja, ali dve najbitnije stavke, strože kazne prema učenicima koji vrše nasilje u školama ali i odgovornima u školi koji ne reaguju ili nepravovremeno reaguju ili zataškavaju nasilje u školi, nisu. A to jeste suština i bit "Aleksinog zakona", to je "Aleksin zakon"! To se dešavalo Aleksi i to se dešava i drugoj deci sada, jer svi slučajevi nasilja ali i reakcije odgovornih u nekim školama, kao što sam rekla u odgovoru na vaše prvo pitanje, gotovo su identični.

Inače mi smo u jednom trenutku razmišljali da odustanemo od predloga i naše saglasnosti da takav zakon uopšte nosi Aleksino ime jer je prepucavanje stranaka i politizacija ovog ozbiljnog predloga izmena i dopuna zakona, kao i njegovo svojatanje, potpuno bacilo u zapećak suštinu potrebe za donošenjem ovakvog zakona, što nas je jako razočaralo.

 

Ministar Šarčević vam je na početku mandata obećao da će se baviti ozbiljnije problemom nasilja. Kako ocenjujete njegov angažman na rešavanju tog problema?

Ministar Šarčević je jedini ministar koji se udostojio da nam odgovori za sve ovo vreme i na čiji poziv smo bili u njegovom kabinetu na početku njegovog mandata, iako smo se nebrojeno puta do sada uz stotine stranica prateće dokumentacije obraćali njegovim prethodnicima, tu pre svega mislim na gospodina Žarka Obradovića koji je sa tadašnjom garniturom iz Školske uprave Niš indirektno zataškao slučaj Alekse dovođenjem do zastarevanja slučaja odnosno pokretanja disciplinskih postupaka prema pravosnažno osuđenima iz Aleksine škole, što je i utvrđeno revizijom slučaja prošle godine, i to na inicijativu tadašnjeg premijera Aleksandra Vučića. I to može nekome da se dopada i ne dopada, ali to su činjenice.

Ministar Šarčević tom prilikom jeste obećao da će se ozbiljno baviti problematikom nasilja u školama, pri čemu nas je zatekao detaljnim poznavanjem tog problema i dotadašnjim funkcionisanjem "sistema" u školama. I pored svega, od tada do danas imala sam niz primedaba i kritika na rad njegovog ministarstva a u vezi sa problemom nasilja u školama, iako u većini slučajeva nije bilo njegove lične odgovornosti ali smatram da je kao ministar prosvete ipak imao deo te odgovornosti, jer deo njegovog ministarstva zadužen za ovu problematiku evidentno ne radi dobro. Stiče se utisak da je gospodin Šarčević rešio da se više lično angažuje oko ovog problema i tome u prilog idu neka dešavanja i njegove reakcije s početka ove školske godine.

 

Kao neko ko prati problem vršnjačkog nasilja i kome se mnogi roditelji i deca obraćaju za pomoć, recite nam šta je, po vašem mišljenju, najveći problem i razlog zbog kog imamo porast nasilja među decom?

U nekim prošlim vremenima deca su činila nasilje, neka možda jednom ili još jednom i nikada više. Bilo je sramota biti nasilnik jer nakon toga usledila bi osuda okoline, kritika roditelja, timsko delovanje sa nastavnicima, i takvo ponašanje je u korenu bivalo sasečeno. Sada je sve suprotno, nasilje je moć dokazivanja, popularnosti, vođstva jačih nad slabijim. Deca, zbog ulaska u vršnjačku grupu popularnih, pribegavaju nasilju zbog prihvaćenosti, a onda svi ostali koji se u tome ne pronalaze potencijalno bivaju isključeni ili postaju žrtve.

Vršnjačko nasilje nije problem od juče ali jeste problem koji je narastao do te mere da je u mnogim slučajevima dosegao nivo ozbiljnih krivičnih dela. Mislim da to ne mogu da objasne ni daleko stručniji upravo zbog više faktora. Ono što ja mogu da kažem iz nekog iskustva, jedan od razloga jeste neadekvatna i nepravovremena reakcija odgovornih, neretko i nikakva reakcija na nasilje u školama gde se nasilje često prikriva i time nasilnik štiti i neguje. Slabe kaznene, tj. disciplinske mere, nebriga za žrtvu itd. samo su deo razloga porasta nasilja jer se šalje veoma loša poruka. Naravno da i sva druga dešavanja u društvu utiču na ovaj problem: mediji, razorene porodične i druge vrednosti, loše vaspitanje i zapuštena deca, težak položaj i nezadovoljstvo prosvetnih radnika ali i roditelja u borbi za egzistenciju, nestručnost i nezainteresovanost pojedinaca iz institucija zaduženih za ovu problematiku. Kao što rekoh, sve je to za jednu ozbiljnu analizu i zaključke, mnogo stručnijih osoba, koja je trebalo davno biti urađena, iz čega bi se izvukli zaključci u cilju smanjenja ovog sve većeg problema.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.