Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Svet

Zašto Evropska unija nema industrijsku politiku

Evropska industrijska politika je kao NLO: mnogo se priča o njoj, ali je nemoguće opisati je. Neki veruju u njeno postojanje i sumiraju je u jednoj reči - Erbas - dok skeptici prosto navode niz neuspeha koji su svuda oko nas
Piše: Žan-Mišel Katrepoan, Prevod: Vuk Vuković / Le Monde
Datum: 02/09/2017

Zašto Evropska unija nema industrijsku politiku

Foto: Profimedia

Erbas, kao i Arijenspejs, simbol je uspešne industrijske kooperacije između evropskih država i sinonim za saradnju. Italijanska grupa Finkantijeri je 2016. htela da napravi "Erbas za brodogradilišta" kupovinom udela bankrotirane korejske firme STX u brodogradilištu u Sen Nazeru u Francuskoj. Simens je francuskoj vladi 2014. predložio "Erbasove" za energetiku i železnice da bi se zaustavio otkup Alstomovog odeljenja za energetiku od strane Dženeral elektrika (GE). Grupa francuskih socijalističkih poslanika je 2015. pozvala na "erbasovski" spoj Alstom transporta i Simensa radi konsolidacije evropske železničke industrije, iako se Alstom opredelio za partnerstvo sa kanadskim Bombardjeom. Zapravo, Erbas je izuzetak u Evropi u toj meri da čak i oni koji su učestvovali u njegovom stvaranju ne veruju da bi se takav poduhvat mogao ponovo izvesti.

Istorija je ključ za razumevanje kolektivne evropske nemoći u pogledu industrijske politike. Industrija je 1951. dala konkretan oblik ideji zajedničkog tržišta, Evropskoj zajednici za ugalj i čelik (ECSC), čije su članice bile Francuska, Zapadna Nemačka, Belgija, Holandija, Luksemburg i Italija. ECSC, kao embrion buduće Evropske ekonomske zajednice (EEC), učvrstio je francusko-nemačko pomirenje objedinjujući francuski i nemački ugalj i čelik. Osim toga, bio je to i način da se okonča zainteresovanost francuskog kapitalizma samo za sebe i svoje kolonije i da se primora da usvoji anglosaksonski model slobodnog tržišta koji povećava produktivnost. Pomoć iz američkog Maršalovog plana bila je uslovljena primenom ovih principa.

Evropska zajednica za atomsku energiju (Evroatom) uspostavljena je 1957. godine kako bi se zajednički podneli troškovi istraživanja u nuklearnoj industriji, ali je to najdalje što se otišlo u institucionalnoj saradnji. Rimski ugovori kojima je osnovana Evropska ekonomska zajednica u martu 1957. kao svoj glavni cilj imali su stvaranje tržišta bez granica i uspostavljanje carinske unije koja bi bila korak ka "uklanjanju prepreka slobodnom kretanju osoba, usluga i kapitala među državama članicama". To je razlog zašto se retki primeri industrijske saradnje češće događaju na međudržavnom nivou nego posredstvom Brisela. EEZ je sledila takav tok događaja bez preteranog mešanja.

 

Calcul plan

Kada se De Gol vratio na vlast 1958, nisu mu se dopadale ideje Žana Monea, jednog od osnivača EU. Ipak, De Gol je prihvatio zajedničko tržište jer je u njemu video šansu da modernizuje francuski kapitalizam. Prema EEZ se odnosio kao prema forumu u okviru koga se mogu razvijati industrijske grupe koje bi sutra-prekosutra bile glavna sredstva u borbi za nezavisnost od SAD. Tako je u oblasti aeronautike Francuska, zajedno sa Velikom Britanijom (koja je i dalje bila van EEZ zbog francuskog veta), razvila i napravila Konkord. Svoj nuklearni sektor Francuska je razvijala samostalno, opredelivši se za gasom hlađene i grafitom moderovane reaktore. U računarskom sektoru, nakon što je GE kupio Bul, na veliko De Golovo nerviranje, francuska vlada je 1966. lansirala Calcul plan i osnovala Međunarodnu kompaniju za računarstvo (CII). Francuska država se umešala bez obzira na to da li su firme bile u državnom vlasništvu ili ne.

U Francuskoj i Nemačkoj glavno je bilo razvijati nacionalne šampione. Nemačke industrijske grupe poput Simensa, Tisena, Dajmlera, BMW i Folksvagena su rekonstruisane, budući da su bile ogranci konglomerata IG Farben (koji je za naciste proizvodio gas ciklon B). Među te ogranke spadali su i Agfa, BASF, Hehst i Bajer, a svi su povratili svoju nekadašnju snagu zahvaljujući podršci savezne vlade. Usled statusa poražene nacije, Zapadnoj Nemačkoj nisu bile dozvoljene velike ambicije u odbrambenoj i aeronautičkoj industriji.

Francuska, britanska i nemačka vlada su 1966. zajednički pokrenule džambo-džet projekat koji bi mogao da konkuriše Boingovoj 747 letelici (francuski Sud-Aviation je razvijao i paralelni projekat modela kratkog do srednjeg dometa, A300 ili Erbas 300). Ipak, industrijalci i njihove firme nisu mogli da se dogovore o detaljima letelice i planovi se nisu ostvarili. Tome je svakako doprinela nespremnost britanske vlade da finansijski učestvuje u projektu.

Bernar Esamber, diplomac Politehničke škole koji je bio ministar industrije u vladama Žorža Pompidua i Morisa Kuve de Murvija, upoznao je 1968. generalnog direktora Sud-Aviationa Anrija Ziglera, koji mu je pokazao model A300 i tvrdio da će revolucionisati avijaciju. Država je pristala da finansira projekat, s obzirom na obim neophodnih investicija, i složila se da joj se novac vrati samo ako projekat bude uspešan. Pompidu, tada već predsednik, dao je celom projektu evropsku dimenziju. Esamber je kasnije izjavio da je Pompidu "znao da će, ako avione treba prodavati evropskim firmama, njihovi industrijalci morati da budu uključeni u sve. Britancima je ponuđeno da proizvedu krila u zamenu za vlasnički udeo, što su oni odbili jer su hteli isplatu u gotovini. Sve u svemu, platili smo im i to nam je uštedelo tri godine" (1).

Francusko-britansko suparništvo bilo je tako jako da je motore za avion trebalo potražiti drugde. Nemci više nisu imali neophodne kvalifikacije i veštine, pa je francuska država posredovala u sporazumu između GE i Snecme (francusko Nacionalno udruženje za istraživanje i razvoj avionskih motora). Francusko-američka zajednička firma CFM International postigla je kasnije krupne privredne uspehe: proizvodila je motore za generacije Erbasa i postala Boingov dobavljač na američkom tržištu.

 

Britanska neodlučnost

Francuzi su vodili glavnu reč u Erbasu i Arijenspejsu: 70% tehnologije i stručnosti bilo je francuskog porekla, kao i uprava. Složena pravna građevina spojila je francuski Aerospatiale (rezultat stapanja Sud- i Nord-Aviationa), nemački Deutsche Aerospace AG (DASA) kao naslednika Meseršmit-Dornijea, i španski Construcciones Aeronáuticas Sociedad Anónima (CASA). Nemci, koji su inače smatrali Erbas diskretnom prilikom da se vrate u oblast u kojoj su nekada briljirali, rado su pristali da finansiraju projekat. British Aerospace (BAE) se pridružio Airbus Industrie 1979. godine, čime je dobijena sledeća struktura kapitala: Aerospatiale i DASA po 37,5%, BAE 20% i CASA na 5%. U sektoru odbrane, Britanci dvadeset i pet godina nisu mogli da se opredele između nacionalne strategije sa podrškom SAD, evropskog saveza i dogovora sa Nemcima koji bi isključio Francuze iz jednačine. Francuzi, Nemci i Španci su 2000. godine osnovali Evropsku kompaniju za aeronautiku, odbranu i svemir (EADS), kao holding preduzeće koje je objedinjavalo Erbas i Astrium i iz koga je BAE istupio 2006.

Saradnja je možda uspela u slučaju Erbasa i Arijenspejsa, ali je sličan pokušaj u računarstvu imao pogubne posledice. Ideja o evropskom šampionu nastala je 1966, sa francuskim Calcul planom i stvaranjem CII. Francuska je u početku, bez uspeha, predlagala savez sa holandskim Philipsom, a potom sa britanskom ICL-om. Godine 1971. počeli su razgovori sa Simensom, a naredne godine postignut je tripartitni sporazum, prema kome su CII i Simens imali po 42,5% akcija, a Philips 15%. Formirana grupa, Unidata, trebalo je da bude direktna konkurencija IBM-u sa proizvodnjom sličnih računara na evropskim i drugim tržištima. Međutim, Unidata je imala mnogo neprijatelja, kao što su (naravno) IBM, Honeywell-Bull (2) i pojedinačni akcionari CII čiji su se interesi razilazili sa interesima nove firme (3).

Ti neprijatelji su se 1974. organizovali i ubedili tadašnjeg francuskog predsednika Valerija Žiskara D'Estena da postoji opasnost da Simens, u savezu sa Philipsom, proguta CII, pa su zato zagovarali spajanje CII i Honeywell-Bull. Političari koji su se ponosili svojim evropskim vrednostima doneli su takvu odluku jer je deo francuske elite Nemačku i dalje smatrao neprijateljskom zemljom. Simens i Compagnie Générale d'Electricité (CGE) bili su deo izvoznog kartela, Međunarodnog udruženja za elektriku, koji je imao stroga pravila (4). CGE je strahovao da bi Unidata Simensu otvorila mogućnost da napravi bazu u Francuskoj.

Neuspeh Unidata imao je ozbiljne posledice po evropsku industriju. Simens i CGE su bili najveći u energetici, železnici, medicini, telekomunikacijama i računarstvu, što su sve oblasti u kojima je Evropa mogla da konkuriše SAD, kao što je to i bio slučaj sa Erbasom. Osamdesetih godina prošlog veka Simens je učestvovao u projektu izgradnje nuklearne elektrane treće generacije (evropski reaktor pod pritiskom, EPR) preko manjinskog udela u manjoj firmi koja je bila u vlasništvu Framatome, prethodnice Areva. Ipak, prvi EPR koji su Simens i Areva izgradili u Finskoj bio je finansijska i tehnološka katastrofa. Simens od 2009. nije imao akcije u Arevi. Francusko-nemačko neprijateljstvo izbilo je na površinu 2001. godine kada je Simens uporno lobirao da Evropska komisija (EC) zaustavi spajanje Schneidera i Legranda, francuske specijalističke firme za elektroopremu, iako nije uspeo da zaustavi plan francuske vlade da sačuva Alstom 2003. godine.

Najveći pobednik francusko-nemačkog sukoba uvek su bile SAD. Tokom 1980-ih, francuska državna firma Thomson odlučila je da svoje medicinsko odeljenje (Compagnie Générale de Radiologie) proda GE umesto Nemcima. GE je 2014. preuzeo Alstomov odsek za energetiku. Američke firme su redovno obećavale da neće zatvarati fabrike i radna mesta, dok su, sa druge strane, spajanja evropskih firmi uvek značila gubitak poslova, jer je cilj bio da se poveća tržišni udeo a proizvodnja racionalizuje.

 

Osveta tržišta

Drugi faktor koji objašnjava neuspeh evropske industrijske saradnje ideološke je prirode. Sa vladama Margaret Tačer u UK i Ronalda Regana u SAD počeo je novi ekonomski ciklus. Tržište se državi osvetilo slobodnom trgovinom, konkurencijom, privatizacijom i deregulacijom. Francuska i Nemačka su se razilazile u pogledu shvatanja evropskog projekta: Evropa kao sila ili Evropa kao nešto otvoreno za sve, što se videlo i na primeru industrijske politike. Francuzi su hteli da na evropskom nivou ponove model iz "Trente Glorieuses" (tri decenije ubrzanog rasta posle 1945. godine): stvaranje javno ili privatno finansiranih nacionalnih šampiona u najvažnijim sektorima uz podršku krupnih projekata kojima upravlja država. Takav kolberovski, vertikalni i fokusirani plan omogućio je posleratnoj Francuskoj da brzo stane na noge posredstvom državnog kapitalizma koji je smenio diskreditovani model porodičnog kapitalizma.

Nemačka istorija je nemačku državu odvela u drugom pravcu. Nemački krupni kapital razvio se za vreme Bizmarka i iskoristio prednosti druge industrijske revolucije čiji je glavni energent bila električna energija. Moćna preduzeća, osnovana u tom periodu, morala su da se okrenu izvozu jer je Nemačka, za razliku od svojih suparnika, imala malo kolonijalnih teritorija. Nemački merkantilizam i duh industrijske izvrsnosti datiraju iz tog doba i još uvek postoje. Nemačka vlada je smatrala da uloga države nije u tome da bira u koje će grane da investira, već da kreira okruženje (obrazovanjem, obučavanjem i poreskom politikom) u kome će velike domaće firme moći da iznesu rast nacionalnog prosperiteta. Takvi konglomerati su se pokoravali Hitleru, ali je malo industrijalaca odležalo zatvorske kazne posle nemačkog poraza. Amerikancima je stalo da se ti ljudi vrate u firme i fabrike koje su pretrpele manja oštećenja od civilnih objekata: glavna stvar je bila da se Nemačka brzo vrati u formu zbog sovjetske pretnje.

Francuska i Nemačka su se razilazile u pogledu shvatanja evropskog projekta: Evropa kao sila ili Evropa kao nešto otvoreno za sve.

Zapadna Nemačka se vratila na Bizmarkovu politiku i ordoliberalizam (5). Banke, najpre one regionalne, finansirale su preduzeća i stabilizovale vlasničke udele. Sasvim su se posvetile srednjem staležu, tj. stotinama hiljada malih i srednjih preduzeća koja uspešno obitavaju u svojim tržišnim nišama. Uz minimalnu potrošnju na odbranu i vojsku, privredne grane u kojima je Nemačka tradicionalno bila jaka imale su koristi od izobilja resursa. Francuska je, u međuvremenu, trošila značajan deo svog budžeta na odbranu (ratovi u Indokini i Alžiru, uz udarne trupe). Tako su se dva nacionalna pristupa industrijskoj politici sukobila: Nemačka je favorizovala grane koje je stvorila druga industrijska revolucija, a Francuska se sve više zanimala za treću: elektroniku, računare i, naposletku, digitalni svet.

Neoliberalna ideologija se proširila 1980-ih, a britanski uticaj u Evropskoj zajednici je jačao; francuske ideje su se u proširenoj Evropi našle na marginama. Krajem osamdesetih, Francuska je pretrpela potpuni poraz. Fransoa Miteran je čitavu deceniju proveo pokušavajući da ubedi Evropu da usvoji voluntarističku politiku u tehnologijama treće industrijske revolucije: proizvodnji komponenti, robotici, računarstvu, potrošačkim elektronskim dobrima (na tom tržištu su tada Japanci bili najveći) i telekomunikacijama. Francuska je predlagala stvaranje specijalističkih evropskih agencija, prvenstvo članica EZ na konkursima za javne projekte i krupne zajedničke infrastrukturne projekte. Mišljenja su u Briselu bila podeljena: industrijska elita je naginjala Francuzima, ali su regulatori za konkurenciju, između ostalog i nemački i britanski zvaničnici, bili protiv.

 

Uspon ministara finansija

Tako su se ambicije u industrijskoj politici krajem osamdesetih znatno smanjile. Prioritet su bila "uzvodna istraživanja" (6), industrijska saradnja pala je u zaborav, a uz jačanje uticaja neoliberalizma slabile su i francuske ambicije. Jedinstveni evropski akt, potpisan 1986. i donet na inicijativu predsednika Evropske komisije Žaka Delora, trebalo je da "završi izgradnju unutrašnjeg tržišta" deregulacijom i privatizacijom. Direktiva o slobodnom kretanju kapitala počela je da važi od 1988. godine. Francuska se postepeno uključivala u novi svetski poredak - Vašingtonski konsenzus. Ministri finansija, pod snažnim uticajem neoliberalnih ideja, postali su važniji od industrijalaca.

Edit Kreso, francuska premijerka u 1991, neuspešno je pokušavala da zaustavi takav sled događaja zagovaranjem evropske industrijske politike i stvaranja "zajednice za elektroniku". Međutim, Martin Bangeman, nemački komesar za spoljnu trgovinu i industrijska pitanja, izložio je princip prema kome je "glavni problem pitanje uslova koji moraju biti ostvareni da bi se pomogle tržišne sile u optimalnoj alokaciji resursa" (7). Ove reči EK je pretočila u dela i 1991. se usprotivila kupovini britanske firme De Havilland od strane francusko-italijanskog konzorcijuma (Aerospatiale, Alenia) čiji je cilj bio stvaranje evropskog centra za kratke putničke linije. De Havilland je kasnije kupio kanadski Bombardje.

Evropska unija je postala ogromno tržište koje je trebalo što pre uvećati kako bi se ispunili američki strateški interesi, ali i zato što je Nemačka počela da uviđa prednosti imanja dvorišta oko kuće. Najkrupnija nemačka preduzeća su premestila proizvodnju komponenti u Istočnu Evropu da bi smanjila troškove proizvodnje; finalni proizvodi bi se potom sklapali u fabrikama na zapadu Nemačke.

Luj Galoa, šef EADS od 2006. do 2012, smatra da je odgovornost za odsustvo industrijske politike na evropskom nivou na svima: "Nemci je nisu hteli jer se nije uklapala u njihovu ordoliberalnu ideologiju, a nije im ni bila potrebna. Ali je Francuzi trebalo upornije da je zahtevaju. I naposletku, nije zanimala niz predsednika EK, a naročito Žozea Manuela Baroza Š2004-2014Ć." Departman za konkurenciju EU je postepeno dolazio pod vlast svog pravnog odseka, kome je cilj bio da se izbegne cenzura Evropskog suda pravde za kršenje pravila o konkurenciji. Kreiran je prilično restriktivan set zakona i pravila. Galoa misli da bi "danas posledica toga bila nemogućnost projekta kao što je Erbas".

Nepostojanje industrijske strategije bilo je posledica i nepostojanja stvarne politike spoljne trgovine. Sjedinjene Države su 2002. mogle da uvedu porez na čelik od 700% u roku od šest meseci, kao odgovor na kineske damping cene. Evropska unija je morala dve godine da razgovara da bi implementirala poresku stopu od 70%. Letargiju EU delom objašnjava i nemački trgovinski suficit pre svega u trgovini sa Kinom i SAD. Nemačkoj ne trebaju ograničenja evropske trgovinske politike, budući da je uspešno i samostalno nametnula svoju regulativu i tehničke standarde u sektorima koji su joj najvažniji.

 

Prepreke saradnji

Auto-industrija je odličan primer prepreka s kojima se suočava svaka buduća saradnja. Folksvagen, Dajmler i BMW su i konkurenti i partneri: nadmeću se u prodaji automobila, ali rade zajedno na kupovini delova. U 2015. su zajednički otkupili navigacioni sistem Nokije za svoja kola. S druge strane, saradnja između francuskih rivala - Renoa i Pežoa - još nije na pomolu.

Industrijska politika, izraz izbačen iz rečnika EK od 1990-ih, pojavila se opet u Lisabonskoj strategiji iz 2000. godine, sa ciljem da se od EU napravi "najdinamičnija i najkonkurentnija ekonomija znanja na svetu do 2010. koja će biti sposobna za održiv privredni rast, uz više boljih poslova i veću društvenu koheziju i očuvanje prirodne sredine". Posle su krenule i parole i pohvale za "integrisani paket mera koji će podstaći održiviju potrošnju i proizvodnju i, u isto vreme, veću konkurentnost evropske privrede". Uprkos "digitalnoj evropskoj strategiji" i "industrijskoj strategiji za epohu globalizacije", malo je toga ostvareno jer se ideologija ipak nije promenila. Lisabonska strategija se nije ostvarila.

Oslabio je francuski uticaj u EK i Evropskom parlamentu. Francuski državni aparat se rado povinovao pravilima EU, a francuska elita više ne veruje u industrijski patriotizam, pri čemu nema smislenu ideju evropskog patriotizma. Za najveće industrijske grupe Francuske - pre svega one koje ulaze u berzanski indeks CAC 40 - Evropa je samo jedno tržište u moru drugih. Neka preduzeća su kupili oni koji su ponudili najviše, a neka britanski investicioni fondovi. Kada se našla između engleske ekonomske dogme i nemačkog ordoliberalizma, francuska industrija morala je da se rasprsne i sa sobom povuče milione radnih mesta.

Ovakvi, novi odnosi moći odražavaju se u Erbas grupi (kako se sada zove EADS) i u Arijenspejsu, jer su to mesta na kojima je francuski uticaj takođe pretrpeo promene. Neki viši funkcioneri nezvanično tvrde da se novi šef Erbas grupe, Nemac Tomas Enders, sve više "amerikanizuje". U 2016. je za direktora istraživanja i tehnologije postavio Amerikanca Pola Eremenka, koji je do tada radio za Agenciju za istraživanje naprednih odbrambenih projekata (Darpa) koja koordiniše američku potrošnju na vojna istraživanja i razvoj. To je kao kada bi Boing zaposlio bivšeg šefa francuske vojne nabavke. Pritom Erbas grupa proizvodi municiju za francuske udarne trupe.

 

"Galileju" je trebalo osamnaest godina

Stanje je slično u Arijenspejsu, čiji se pogonski sistemi za evropske satelite nadmeću direktno sa ruskim i američkim raketama. Međutim, i SAD i Rusija su zbog državne podrške uspele da smanje cene. Nemačka je izabrala američki SpaceX za svoje satelite. Evropa je 2016. naposletku i završila program "Galilej", satelitsku geolokacionu tehnologiju koja bi trebalo da konkuriše američkom GPS-u: ali je za to moralo da prođe osamnaest godina, uz bar šest godina zakašnjenja, dvostruko veći budžet od planiranog i sukobe između zemalja učesnica, od kojih su neke trpele pritiske od SAD.

U oblasti odbrane, saradnja se neretko prekida iznenada (kao što je to bio slučaj sa francusko-nemačkim tenkom). Francuska je sama proizvela lovce "Rafal", a Nemačka i Britanija su zajednički dizajnirale "Jurofajter" (Eurofighter Typhoon). Sve letelice konkurišu jedna drugoj na izvoznim tržištima, a neke zemlje, poput UK, Italije i Holandije, opredelile su se za američki F-35, najskuplji vojni avion u istoriji.

Neuspesi su najveći u digitalnom sektoru. Evropska komisija, uz prećutnu saglasnost većine država članica, već trideset godina sprečava realizaciju bilo kakvog projekta kojim bi se radilo na stvaranju evropskih šampiona, što je potpuno suprotno kineskim, pa čak i ruskim potezima. Kao da je stav: zašto razvijati evropsku varijantu kada GAFAM (Gugl, Epl, Fejsbuk, Amazon i Majkrosoft) mogu to da rade za nas?

Deluje da EK postaje svesnija opasnosti monopola koji skladište osetljive podatke i koje je nemoguće kontrolisati, ili bi to bar trebalo da bude zaključak na osnovu gonjenja Gugla od strane EK za nepoštene poslovne prakse iz jula 2016. Kompanija Gugl, čije je evropsko sedište u Dablinu, imala je velike koristi od labavijeg poreskog režima u Irskoj. Ipak, medijski propraćena kazna EK bila je tek izuzetak, koji je irska vlada nedvosmisleno osudila, s obzirom na to da zavisi od režima kojim privlači investicije. Iskušenje predaje američkim korporativnim džinovima i dalje je jako, pa je tako prošlog januara danski ministar spoljnih poslova Anders Samuelsen saopštio da će Danska poslati ambasadore u pet GAFAM firmi: "Ta preduzeća su postala nove nacije i u budućnosti će naši odnosi sa Guglom biti važni koliko i oni sa Grčkom" (8). Irska se već sprema za ulogu ofšor-baze za američke korporacije. Ako takvi ciljevi postanu rasprostranjeni, biće to poslednji udarac evropskom projektu.

 

 

(1) Bernard Esambert, Une vie d'influence: Dans les coulisses de la VeRépublique, Flammarion, Pariz, 2013.

(2) Američka Honeywell grupa je 1970. postala akcionar u Bullu umesto GE.

(3) Dva privatna akcionara u CII su Compagnie Générale d'Electricité i Thomson.

(4) Vidi: Jean-Michel Quatrepoint, Alstom: scandale d'Etat, Fayard, Pariz, 2015.

(5) Vidi: François Denord, Rachel Knaebel i Pierre Rimbert, "Germany's iron cage", Le Monde diplomatique, englesko izdanje, avgust 2015.

(6) Tzv. uzvodna istraživanja (upstream research) odnose se na istraživanja i pokušaj poboljšanja onog dela proizvodnog procesa koji ima veze sa pronalaženjem i pribavljanjem sirovina neophodnih za proizvodnju.

(7) Martin Bangemann, Meeting the Global Challenge: Establishing a Successful European Industrial Policy, Kogan Page, London, 1992.

(8) Politiken, Kopenhagen, 26. januar 2017.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.