Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Svet

Uska staza denuklearizacije u Koreji: Politika zraka sunca

Donald Tramp je 24. maja javio Kim Džong Unu otkazivanje već dogovorenog američko-severnokorejskog sastanka, da bi do sastanka ipak došlo 12. juna. Nezavisno od retoričkih trikova za izvlačenje koncesija od druge strane, dva predsednika se razlikuju po načinu na koji zamišljaju denuklearizaciju poluostrva
Datum: 06/07/2018

Uska staza denuklearizacije u Koreji: Politika zraka sunca

Foto: Plakat u kvartu Šoredič, London 2017

Ceo svet ga vidi kao opasnog, ludog i opakog diktatora; a on se pokazao nasmejan, ljubazan i otvoren. Za nekoliko dana, lider Demokratske Narodne Republike Koreje (DNRK), od „malog čoveka rakete", prema rečima američkog predsednika Donalda Trampa, postao je odgovorni šef države, u rangu sa svojim južnokorejskim kolegom. Razoružavajući šarm Kim Džong Una, koji 27. aprila sa Mun Džae Inom, uz šale i osmehe, prelazi linije demarkacije dveju korejskih država, pokazao se uspešnim. Deo južnokorejske elite je skoro zahvatila Kim-manija i vođa Severa se više ne smatra parijom - što je svakako poželjno za početak pregovora.

Od Zimskih olimpijskih igara u Pjongčangu, održanih februara 2018, diplomatski balet je upakovan: nakon istorijskog susreta na 38. paraleli Panmundžoma, istorijski samit koji je između američkog i severnokorejskog lidera bio zakazan za 12. jun u Singapuru, najpre je otkazan a onda i konačno održan.

Da bi se izmerio značaj ovog preokreta, valja se podsetiti da je predsednik Kim pre manje od godinu dana lansirao projektile u Pacifik i testirao nuklearno oružje, dok ga je američki predsednik bombardovao osvetničkim tviter porukama, a Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija pooštravao sankcije. Kako objasniti ovaj preokret?

Ne iznenađuje što Tramp i njegove pristalice u ovome vide uspeh svojih tvrdih metoda (uključujući i „tvitonade") i dokaz o utemeljenosti njihovog omiljenog slogana: nametnuti „mir silom". Oni misle da bi pretnje poplavom i požarom mogle naterati lidera Pjongjanga da se povinuje. Priča je zabavna, ali da je istinita, dinastija Kim bi već odavno bila pokorena. Sasvim suprotno: prvo severnokorejsko ispaljivanje rakete 1993. dogodilo se nakon američkog odbijanja razgovora sa dedom predsednika, Kim Il Sungom. Odluka bivšeg predsednika Džordža Buša da DNRK spusti na rang „otpadničke države" i da nametne embargo 2002-2003, podstakla je oca predsednika, Kim Džong Ila, da osnaži svoj nuklearni program.

Sin je ubrzao trku, dok je konzervativna vlast u Seulu (najpre Li Mjang Baka, potom Park Gun Hje, koja je sada u zatvoru zbog korupcije) zatvorila sva vrata DNRK uz blagoslov američkog predsednika Baraka Obame, čineći napuštanje nuklearnog programa preduslovom za sve - ono što se pogrešno naziva „strateškim strpljenjem" američke administracije. Kako objašnjava bivši južnokorejski ministar ujedinjenja Džeong Se Hjun: „To nije politika. Ne možemo očekivati da će Severna Koreja dobrovoljno napustiti atomsko naoružanje bez ikakve kompenzacije." I dodaje: „Ironično, to joj je upravo dalo dovoljno vremena da usavrši svoju nuklearnu tehnologiju."

Više od pretnji, ovo je prekid sa strategijom „sve ili ništa" koja je dovela severnokorejskog lidera do pregovaračkog stola. Ipak, Tramp, naviknut na igru odlaska u rat i presrećan što može okrenuti leđa politici svog prethodnika, ne zanemaruje politiku malih koraka. „Svaki korak je bitan", kaže njegov državni sekretar Majk Pompeo. „Cilj ostaje isti: potpuno, proverljivo i ireverzibilno razoružanje. To je cilj ove administracije", dakle cilj, a ne preduslov. On precizira i naglašava da se radi o „jedinstvenoj prilici za promenu istorije". Očigledno, čak i ako se može žaliti, ovaj (željeni) preokret se ne bi dogodio bez nuklearnog arsenala Pjongjanga.

Bilo kako bilo, ideja upisivanja njegovog imena u istoriju, dok se izbacuje Obamino ime, od velikog je značaja hirovitom Trampu. Posebno zato što se nada da će do uništenja balističkih projektila koji mogu dopreti do američke teritorije doći brzo: „U obavezi smo da otpočnemo razgovore, nastojeći da pronađemo mirno rešenje koje bi osiguralo Amerikance od opasnosti", takođe je objasnio Pompeo.

 

Ne iznenađuje što Tramp i njegove pristalice u ovome vide uspeh svojih tvrdih metoda (uključujući i „tvitonade") i dokaz o utemeljenosti njihovog omiljenog slogana: nametnuti „mir silom"


Bez potcenjivanja važnosti sastanka severnokorejskog i američkog lidera - prvog od 1953. godine - smatramo da je promena stava sa obe strane Pacifika prvenstveno posledica tvrdoglavosti južnokorejskog predsednika, one koja je prošlog leta oduševila Trampa na tviteru: „Strategija smirivanja ne vodi ničemu" (3. septembar 2017). Prošlog proleća, još u vreme kampanje za predsedničke izbore nakon „revolucije sveća" (velikih protesta koji su doveli do razrešenja Park Gun Hje sa mesta predsednice), Mun se posvetio promociji nastavka međukorejskog dijaloga. Malo je reći da je morao prevazići mnoštvo prepreka.

Samo mesec dana nakon stupanja na dužnost predsednika, on jasno najavljuje: „Odlučni smo da se upustimo u bezuslovni dijalog, ako Severna Koreja prestane sa provokacijama." Uzalud. Ponovno je pokušao 6. jula, u vreme konferencije u Berlinu. Nije slučajno izabran glavni grad Nemačke, koji je u vreme Hladnog rata bio podeljen: sedamnaest godina kasnije, Kim Dae Džung, južnokorejski predsednik (od 1998. do 2003. definisao je „berlinsku doktrinu" koja je dovela do rukovanja sa severnim liderom Kim Džong Ilom juna 2000, najavljujući deceniju dijaloga i razmene. Ali ova „politika zraka sunca" susrela se sa američkom nepopustljivošću pre nego što je 2008, sa povratkom konzervativaca na vlast u Seulu, potonula.

Bliski saradnik bivših demokratskih predsednika - Kim Dae Džunga i Roh Mu Hjuna - Mun preuzima baklju u Berlinu, dva dana nakon nove severnokorejske ispaljene rakete. Rekao je da želi „da se uputi u smelo putovanje kako bi uspostavio režim mira na Korejskom poluostrvu, uz istaknutu ulogu korejske vlade". Reči su pažljivo odabrane: „putovanje" pretpostavlja nekoliko etapa i autonomiju spram Vašingtona. I precizirao je: „Ne želimo propast Severne Koreje i nećemo raditi na ujedinjenju u kojem bi Jug apsorbovao Sever." U to su se uverili i Pjongjang i južnokorejsko stanovništvo, takvo ujedinjenje bi vrlo skupo koštalo.

Naravno, južnokorejski predsednik ne zanemaruje odlučujuću težinu Sjedinjenih Američkih Država, kojima je upravo odobrio raspoređivanje antibalističkog sistema Terminal High Altitude Area Defense (THAAD), odbivši ga mesec dana ranije. Ipak, on se plaši neblagovremenih intervencija, poput onih koje su politiku otvaranja od 2000. godine upropastile. Bio je dobro pozicioniran da bi se sećao, jer je zauzimao nekoliko funkcija u kabinetu predsednika Kim Dae Džunga i sudelovao je u pregovorima sa Severom. Ne čekajući zeleno svetlo, pozvao je Severnu Koreju da učestvuje na Zimskim olimpijskim igrama.

Međutim, kako je istakao u Berlinu, „da bi se plesao tango, potrebno je dvoje". Zapravo, ništa ne bi bilo moguće bez metamorfoze Kim Džong Una. Svakako, potonji je svoje zavete za 2018. otpočeo klasičnom dijatribom protiv Sjedinjenih Američkih Država, podsećajući: „Dugme za nuklearno aktiviranje je u svako doba na dohvatu moje ruke, na mom stolu" - izjava koja je podstakla, sada već legendarni, Trampov tvit: „I ja imam dugme za nuklearno naoružanje, mnogo veće i moćnije od njegovog" (3. januar 2018).

Ali iza rata dugmićima došlo je do promene. Kim Džong Un više ne kvalifikuje Republiku Koreju kao „marionetu" u rukama Vašingtona i, povrh svega, najavljuje: „Godina 2017. bila je godina velike pobede, godina u kojoj smo postavili neuništivu prekretnicu", jer njegova zemlja raspolaže nuklearnim oružjem, pa se sada može upustiti u igru sa velikom ligom. Potom je prihvatio poziv na Zimske olimpijske igre i poslao delegaciju, na čijem je čelu bila njegova starija sestra Kim Sul Song. A 27. aprila je prešao liniju demarkacije, svestan svog mesta u svetu: „Danas počinje nova istorija, novi period mira", napisao je u knjizi utisaka u Kući mira. Mesec dana kasnije je uz veliku pompu najavio uništenje Punggye-ri, poligona koji je bio mesto šest nuklearnih proba od 2006. i koji je nestao između 23. i 25. maja pod budnim okom stranih novinara. Nisu pozvani međunarodni stručnjaci, što onemogućava proveru stvarnih aktivnosti u tim tunelima.

Jasno je da Severnoj Koreji više nisu potrebni podzemni eksperimenti i da je savladala tehnologiju. Lider Pjongjanga se stoga može nadati da će biti tretirani kao jednaki sa Sjedinjenim Američkim Državama - veliki san dinastije Kim - i da mogu preći na drugi stub politike, ekonomski razvoj, kako „narod više nikada ne bi morao da steže kaiš", što je obećao došavši na vlast. Zasada svi prate, uključujući i vojsku, kako se Kim „vraća u svoje barake", prema rečima velikog francuskog stručnjaka za Korejsko poluostrvo Patrika Morusa. Pod režimom Kim Džong Ila vojska je bila svemoćna. Što se tiče novog sloja dobrostojećih, koji već imaju koristi od ublažavanja ekonomske politike, oni su bez sumnje pogurali stratešku prekretnicu, gledajući loše na mogućnost povratka jačanja mera embarga.

 

Ne iznenađuje što Tramp i njegove pristalice u ovome vide uspeh svojih tvrdih metoda (uključujući i „tvitonade") i dokaz o utemeljenosti njihovog omiljenog slogana: nametnuti „mir silom"


Put ka miru nije manje ispunjen zamkama. Svi se zalažu za „denuklearizaciju" poluostrva, ali niko se ne slaže u pogledu njenog sadržaja, počevši od Amerikanaca koji se takođe ne slažu između sebe. Pompeo veruje u potpisivanje mogućeg mirovnog sporazuma umesto primirja koje je na snazi od 1953, kao i u „istinsku priliku za denuklearizaciju" zahvaljujući „konkretnim akcijama Severne Koreje" koje bi omogućile delimično ukidanje embarga. Ali sekretar za nacionalnu bezbednost Džon Bolton, koji ima privilegovan pristup predsedniku, radije zamišlja „libijski scenario", misleći na bivšeg predsednika Muamera el Gadafija koji se 2003. odrekao nuklearnog i hemijskog naoružanja. Sudbina Gadafija, kojeg su Zapadnjaci deset godina kasnije ubili, teško da podstiče Kima da krene ovim putem, iako on, za razliku od libijskog lidera, ima tehnologiju koja bi mu, u slučaju potrebe, omogućila povratak u atomsku trku. Naravno, dva američka pregovarača se slažu u pogledu krajnjeg cilja: Severna Koreja očišćena od nuklearnih bombi, raketa i hemijskog oružja.

Govori se samo o razoružavanju Severne Koreje, ali kada Pjongjang govori o denuklearizaciji celog ostrva, misli i na Seul. Zajednička deklaracija usvojena 27. aprila u Panmundžomu nedvosmisleno precizira: „Jug i Sever potvrđuju da je zajednički cilj poluostrvo bez nuklearnog oružja", bez američkog kišobrana. Slučaj nije gotov, jer ne vidimo kako bi Pjongjang mogao odustati od nuklearnog naoružanja. To je njegovo životno osiguranje spram Južne Koreje koja poseduje šestu najmoćniju vojsku u svetu i koja može računati na 28.000 pešadinaca trajno raspoređenih i opremljenih najnovijim oružjem.

Vizija Pjongjanga se temelji na seriji „postupnih i sinhronizovanih etapa". Koncesije Severa - razgradnja nuklearnih instalacija, prihvatanje međunarodne kontrole itd. - sledile bi američke i južnokorejske koncesije: potpisivanje formalnog mirovnog sporazuma, normalizacija odnosa sa Sjedinjenim Američkim Državama, ukidanje sankcija, smanjenje i potom okončanje zajedničkih vojnih vežbi Juga i SAD. Pozicija Seula je veoma slična.

Ne želeći da razbije istorijski savez sa Vašingtonom, južnokorejski predsednik se nada da će udovoljiti autoritarnom žaru američkih pregovarača oslanjajući se na... Peking. „Uloga Kine u uspostavljanju mira na poluostrvu od vitalnog je značaja", izjavio je član predsedničkog kabineta. Korisnije razjašnjenje od saopštenja iz Panmundžoma indicira da će pregovori za postizanje mirovnog sporazuma biti „trodelni (dve Koreje i SAD) ili četvorodelni (sa Kinom)". U Seulu se govori da „proamerički deo Pjongjanga" zadržava neodređenost, nadajući se da će se klađenjem na Vašington (malo) emancipovati od kineskog ekonomskog tutorstva, kao što su njihovi prethodnici ponekad izigrali Rusiju i Kinu (neprijateljsku braću) da bi zadržali nezavisnost. To je barem jedna tačka slaganja sa američkim liderima, koji nastoje obuzdati kinesku moć u regiji. Uznemireni Peking podseća na naslovnicu Global Timesa: „Kina je neophodna u denuklearizaciji poluostrva". Kim je lično išao da uverava Si Đinpinga nekoliko dana kasnije.

 

Ne želeći da razbije istorijski savez sa Vašingtonom, južnokorejski predsednik se nada da će udovoljiti autoritarnom žaru američkih pregovarača oslanjajući se na Peking


Što se tiče predsednika Muna, on očekuje ne samo političku podršku Kine već i finansijsku. Dve države su se već dogovorile da razviju železničku liniju koja povezuje Seul i kinesku luku Dandung, preko Pjongjanga i Sinuidžua, severnokorejske luke na reci Jalu. U potrazi za novim pokretačima poslova (nezaposlenost mladih prelazi 11,5%), južnokorejski predsednik računa na „novi ekonomski pojas poluostrva". To uključuje i energetska istraživanja u Istočnom moru (gde bi moglo biti nafte), velike infrastrukturne projekte i razvoj velikih turističkih zona s obe strane granice.

Interno, Mun je ojačao svoju poziciju. Uoči Zimskih olimpijskih igara, 70% anketiranih Južnokorejaca je izrazilo nezadovoljstvo nakon postavljanja jedinstvenog tima za hokej na ledu, koje je on nametnuo. Ali, nakon samita u Panmundžomu, 82% odobrava njegove akcije, a 65% je izjavilo da veruje da će Severna Koreja održavati mir (u poređenju sa 14,7% pre otvaranja).

Jesu li oni previše optimistični, kako veruju neki južnokorejski stručnjaci? Nezavisno od izjava o dobrim namerama, nesigurno je da li će susret Trampa i Kima otvoriti put za uspostavljanje mape stvarnih pregovora, čiji razvoj će u svakom slučaju biti veoma težak, ostavljajući prostor za moguće provokacije sa obe strane Pacifika.

SUNG IL KVON je urednik južnokorejskog izdanja Le Monde diplomatiquea.

PREVOD: Maja Solar


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.