Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Svet

U zemlji „revolucionarnog žara": Dvesta godina od rođenja Karla Marksa

Grad Trir u kom je 5. maja 1818. rođen Karl Marks, raskošno je proslavio dvestagodišnjicu od rođenja nemačkog mislioca. U Francuskoj ovaj događaj dobija posebno mesto u izdavaštvu i akademskim krugovima
PIŠE ANTONI BURLO
Datum: 09/06/2018

U zemlji  „revolucionarnog žara": Dvesta godina od rođenja Karla Marksa

Foto: HAFTEH7, „Karl-Marx“ (CREATIVE COMMONS CC0 PIXABAY)

Godine 1908, u Tri izvora marksizma, Karl Kaucki razvija tezu koju će kasnije preuzeti Lenjin: Karl Marks (1818-1883) izvršio je povezivanje svega „što je bilo veliko i plodno u francuskoj misli, engleskoj misli i u nemačkoj misli". U skladu sa tom šemom, koja je ubrzo postala opšte mesto, Francuska se, pored Nemačke koja predstavlja filozofe i Engleske koja predstavlja ekonomiste, smatra zemljom „političke misli", radikalne prakse i „revolucionarnog žara". Ova zemlja je za Marksa zaista bila domovina velike Revolucije, žarište eksplozije 1848, i takođe, mesto prvog susreta sa snažnim, organizovanim radničkim pokretom, ukorenjenim u jakoj tradiciji: ukratko, zemlja politike na delu.

Ali Francuska je za ovog filozofa predstavljala i mnoge druge stvari: mesto azila i zadovoljstava, zemlju sa misijom, polje borbi (teorijskih i organizacionih), porodičnu luku, ali više puta i mesto poraza. Pre svega, ona je nemačkom misliocu ponudila više od revolucionarne prošlosti kao teme za razmišljanje i radničke tradicije kao uzora: ona je bila svedok javljanja mnogih političkih formula: održivih (Drugo carstvo, Treća republika) ili efemernih (Druga republika, Komuna) koje su Marksa iznenadile, podstakle njegova razmišljanja i prisilile ga da preispita i obogati svoje teorije.

Malo je nedostajalo da se on rodi na francuskoj zemlji. Njegov rodni grad Trir bio je pripojen Republici, pre nego što je u vreme Konzulata dobio titulu prefekture Sarske oblasti, koju je zadržao sve do 1814. godine. Tih sedamnaest godina francuskog prisustva značajno je obeležilo ovu oblast, donoseći jezik „univerzalnih prava (1)" i pravnu modernost građanskog zakona. Za sasvim mladog Marksa, Francuska se tako najpre pojavljuje kao Velika nacija, zemlja prosvetiteljstva, Revolucije i poseduje naročitu auru.

U srednjoj školi učio je, posle latinskog i grčkog, francuski (koji će čitati, govoriti i pisati tokom celog svog života) više nego hebrejski. U Triru, kao i kasnije na univerzitetu, u Berlinu, on među svojim nastavnicima nalazi nekoliko iskrenih obožavalaca Revolucije. Ovaj rani uticaj je, bez sumnje, izvor njegovog oduševljenja za pobedonosnu buržoaziju prosvetiteljstva i njegove posvećenosti čitanju autora kao što su Deni Didro ili Volter. On svakako stoji u osnovi njegovih interesovanja za Revoluciju i za ono što je ona u teorijskom polju nagovestila.

U oktobru 1843, Marks se seli u Pariz da bi pokušao da pokrene časopis Francusko-nemački godišnjaci. Taj prvi boravak za njega predstavlja izuzetno snažno političko iskustvo. Jer Pariz koji 1840-ih dostiže milion stanovnika, tada predstavlja revolucionarno žarište Evrope, „veliki magični kotao u kojem ključa istorija sveta". Posle Tri slavna dana (2), obnavlja se sećanje na Veliku revoluciju. Nastaje jedna jakobinska struja, podstaknuta svedočenjima učesnika Revolucije. Javlja se radnički socijalizam, predvođen sa nekoliko uticajnih ličnosti i pothranjivan snažnim utopijskim previranjem. Političkoj živosti doprinosi činjenica da je Pariz jedan od glavnih gradova koji pružaju utočište političkim prognanicima iz cele Evrope, prihvativši pod Julskom monarhijom liberale i radikale pristigle iz Poljske, Rusije i germanskog sveta. Nemački komunisti tu imaju svoje organizacije, štampu, mesta na kojima se okupljaju, obično su to kafei, pod nadzorom policije. Uronjen u pariski kotao, Marks se vrlo brzo razvija - a taj proces su od kraja avgusta 1844. ubrzale posete Fridriha Engelsa sa kojim će deliti, tokom svog boravka, život u isti mah ispunjen radom i zabavama, pišući, pijući i raspravljajući bez kraja po kafeima Pale Roajala ili keja Volter.

Progonstvo 1845.

On čita, bez izuzetka, socijalistička izdanja, ali takođe francuske romanopisce (Ežena Sjua, Žorž Sand), ekonomiste (Pjera Lepezana de Buagilbera, fiziokrate, Antoana Desti de Trasija, Žan-Batista Seja), o čemu će pisati u svojim Rukopisima iz 1848, i možda liberalne istoričare (Fransoa Gizoa i Avgustina Tijerija) kojima će odati počast kao onima koji su otkrili klasnu borbu (3). Ova lektira pokazuje da su Marks i Engels pomišljali 1845. da „naprave biblioteku najboljih francuskih pisaca socijalista", gde bi Šarl Furije, sensimonovci, Etjen Gabrijel Moreli i drugi bili prevedeni na nemački, a predstavio bi ih Marks.

Ovaj prvi pariski boravak završio se u zimu 1844-1845. Pod pritiskom Pruske, Gizoova vlada proteruje Marksa koji napušta Pariz i stiže u Brisel u februaru 1845. Engels koji je izbegao zabranu, pridružiće mu se tek kasnije, napuštajući sa žaljenjem glavni grad Francuske, njegov šarm, njegove čari i „veoma lepe grizete". Jedna tema će naročito zaokupljati Marksove misli tokom njegovog izgnanstva u Briselu: Pjer Žozef Prudon, koji se bavio pitanjem Šta je svojina?, čiju je žestinu i smisao za konkretno voleo. Tog bezansonskog socijalistu on je bio upoznao u njegovom domu u Ulici Mazaren u oktobru 1844. i ostao je u vezi sa njim. Iako izgleda da za samoga Prudona u tom trenutku ovaj susret i nije bio naročito značajan, za Marksa i Engelsa jeste, jer su oni Prudona dobro procenili kao „najdoslednijeg" i „najprodornijeg" od svih francuskih socijalista.

Kada su 1846. godine dva prijatelja pokušavala da iz Brisela osnuju biro za komunističko dopisništvo u Parizu, pisali su Prudonu, predloživši mu da u tome učestvuje. Prudon im je ljubazno ali oprezno odgovorio prihvativši da prima dopise, ali se nije angažovao da tome da vlastiti doprinos.

Taj odgovor je samo ubrzao slom. Objavljivanje, iste godine, Sistema ekonomskih protivrečnosti ili Filozofije bede - knjige za koju su čak i Prudonovi obožavaoci smatrali da lebdi u oblacima, pružilo je Marksu priliku da javno iskaže svoja neslaganja. On piše direktno na francuskom pamflet Beda filozofije u kom izlaže na svoj način, ujedno strogo i jetko, svoju kritiku Prudona. Ali ta knjiga nailazi na slab odjek. Prigovori upućeni Prudonu - empirizam, teorijska slabost, šarlatanstvo i nadmenost, sitnoburžoaska prepredenost, nesposobnost da se istinski raskine sa postojećim poretkom - pripisivaće se, u Marksovom duhu, celom francuskom socijalističkom pokretu, bio on prudonovski ili ne.

 

Godine 1850. Marks je proteran u London, gde nakon što je ponovo prošao kroz Pariz, vrši sintezu i sistematizaciju svog viđenja Druge republike u seriji od tri članka, koja će kasnije sačinjavati knjigu Klasne borbe u Francuskoj

 

Marks i Engels sa entuzijazmom pozdravljaju februarsku revoluciju 1848, koja, kako im se čini, najavljuje „pobedu revolucije u celoj Evropi". Obojica učestvuju u događajima koji su usledili nakon martovske revolucije u Nemačkoj. U svojim člancima i prepisci o Francuskoj nastoje da doprinesu razumevanju revolucionarnog procesa u Francuskoj ukazujući na razlike koje postoje među snagama koje u njemu učestvuju i ukazujući na mesta u kojima dolazi do prekida. Nakon poraza u junu 1848, sa vedrinom prisustvuju jačanju buržoaske republike, zatim i njenom raspadu pod uticajem rojalističke reakcije, „još sramnije od one pod Gizoom".

Godine 1850. Marks je proteran u London, gde nakon što je ponovo prošao kroz Pariz, vrši sintezu i sistematizaciju svog viđenja Druge republike u seriji od tri članka, koja će kasnije sačinjavati knjigu Klasne borbe u Francuskoj.

 

U tim veoma važnim tekstovima ovaj teoretičar analizira revoluciju i ono što je usledilo nakon nje kroz odnose klasa, i sagledava istorijski proces pokušavajući da otkrije za svako veliko razdoblje koja društvena grupa („radnici", „republikanci sitni buržuji", „republikanska buržoazija", „rojalistička buržoazija") dominira u igri. On prati korake političkog procesa kojima se Republika udaljava od svog ishodišta: narodna revolucija i uspostavljanje privremene vlade, kompromisno rešenje; uspostavljanje buržoaske republike „okružene društvenim ustanovama"; zatim posle gvozdene pesnice u proleće 1848. povratak reda na aprilskim izborima (kada će „seljaci i sitni buržuji" glasati „pod vođstvom buržoazije") i u „junskim danima" likvidacija radničkog pokreta; najzad očigledan trijumf buržoaske republike, koji je bio ubrzo oslabljen izborom Luja Napoleona Bonaparte („državni udar seljaka" koji su bili nezadovoljni), zatim uspeh „partije reda" na izborima 1849.

Državni udar 2. decembra 1851. iznenadio je Marksa. Njegov teorijski odgovor će biti 18. brimer Luja Bonaparte, objavljen maja 1852. u Njujorku. Na prvi pogled to delo predstavlja povratak na temu Klasnih borbi, izlažući je hronološki da bi se pokazalo „kako je klasna borba u Francuskoj (...) stvorila ŠtakvuĆ situaciju koja je omogućila jednoj osrednjoj i grotesknoj osobi da izgleda kao heroj". Ali bilo bi pogrešno kada bismo tu videli samo ponavljanje prethodnog dela, ili samo karikaturu uzurpatora u maniru Viktora Igoa u njegovom Napoleonu Malom. Ako Marks nastavlja da o godinama 1848-1850. priča već poznatu priču, o nastavku likvidiranja elemenata koji su bili najviše levi, on svom razmišljanju dodaje dva nova problema.

Najpre pitanje državnog aparata: po njemu Francusku karakteriše činjenica da „izvršna vlast raspolaže armijom od preko pola miliona ljudi i da je posledica toga da ona trajno drži apsolutno zavisnim ogroman broj interesa i egzistencija". Ta država „pritiska, kontroliše, reguliše i nadgleda i drži pod okriljem civilno društvo". Buržoaziji je potrebna ta armija funkcionera - koja je ujedno rezerva sinekura i instrument represije - da bi favorizovala njen razvoj i „da dâ neodoljivu snagu izvršnoj vlasti koja je prema njoj bila neprijateljska", na štetu parlamenta koji ga je sa njom delio.

Na ovu prvu misteriju Marks dodaje jednu drugu: enigmu bonapartizma, njegove prirode i njegove klasne funkcije. Reč je o tome da se razume kako će vladavina jedne osobe suženih pogleda, avanturiste okruženog avanturistima, u uslovima političke blokade postati „jedini mogući oblik vladavine". I kako će, našavši tačku ravnoteže između nepomirljivih društvenih grupa, on nasuprot buržoaziji očuvati suštinski interes same buržoazije.

 

Marks i Engels najpre polažu izvesne nade u radikale, i to naročito u Žorža Klemansoa, i ne isključuju mogućnost da on evoluira do socijalističkih pozicija


Pod Drugim carstvom Francuska prestaje da bude u središtu Marksovih razmišljanja. Ali Komuna, proglašena 28. marta 1871. godine, ponovo privlači njegovu pažnju. On zapaža granice i mane pokreta - koji uprkos onome što prenose u to vreme novine, nije „marksistički", i koji on još manje kontroliše - ali mu želi uspeh i izražava svoje oduševljenje u jednom aprilskom pismu: „Pariska pobuna je najslavniji uspeh naše partije."

Da bi odbranilo Komunu i utišalo glasove neodobravanja koji su mu upućivani, Međunarodno udruženje radnika (Prva internacionala) poverava Marksu da sastavi tekst za obraćanje javnosti o pariskoj pobuni, poznat pod nazivom Građanski rat u Francuskoj. To je jedan od Marksovih najbriljantnijih tekstova, koji je u isti mah satira, panegirik i analiza. Pošto je svojim osvetničkim perom opisao Adolfa Tijera, tog „monstruoznog kepeca", on traži da se shvati šta je bila Komuna, „ta sfinga koja razum buržoazije stavlja na tako teško iskušenje". Odgovarajući na pitanja iz 18. brimera, o državnom aparatu, on je određuje kao „direktnu suprotnost Carstvu", kao „pozitivnu formu socijalne Republike" posvećenu uništenju institucija „moći moderne države" (stalne vojske, pravosuđa, policije, crkve), na kojima je počivao Bonapartin režim.

Tajni inspirator Komune?

Upravo Komuna i Građanski rat su Marksa učinili poznatim u Francuskoj. Beda filozofije se u Francuskoj širila samo poverljivim kanalima, a veliki tekstovi još nisu bili prevedeni. Ali njegova reputacija vođe Internacionale i tajnog inspiratora Komune skreće pažnju na njegovu ličnost. O njemu se piše u novinama, objavljuju se njegovi portreti i u velikim novinama. Uporedo sa tim za njega počinje da se interesuje i policija. Žanin Verd je u njegovom dosijeu u francuskoj policiji izbrojala 165 beležaka i isečaka iz štampe koji pokrivaju period 1871-1883 (4). Informacije dostavljača su često puke fantazije, koje navode na pomisao da je on nameravao da posle osnivanja Internacionale upravlja masonerijom, da je pripremao ubistvo Tijera i kralja Španije. Glasina koju su špijuni najčešće prenosili - optužba koja je obećavala lepu budućnost - bila je da je agent pangermanizma i Bizmarkov plaćenik.

Treća republika je za Marksa i Engelsa predstavljala problematičnu tvorevinu. To je buržoaska tvorevina koju su osnovali ljudi kojih se oni gnušaju i koju je u prvim godinama držala ultrareakcionarna većina. Ali to je ujedno u odnosu na evropske monarhije režim građanskih sloboda, koji francuskim socijalistima omogućuje „da deluju putem štampe, javnih okupljanja i udruženja". Kako to Engels rezimira, „ako je ona dovršen oblik dominacije buržoazije, moderna republika je u isto vreme oblik države u kom se klasna borba oslobađa poslednjih prepreka i u kom se priprema njeno bojno polje". Dva prijatelja utoliko bolje poznaju francusku političku situaciju jer su se tri Marksove ćerke zaljubile u francuske socijalističke aktiviste: Laura i Dženi su se venčale, prva za Pola Lafarga (1868), a druga za Šarla Longea (1872), dok se Eleonora 1880. verila za učesnika pariske komune Prosper-Olivijea Lisagarea.

 

Malo je nedostajalo da se on rodi na francuskoj zemlji. Njegov rodni grad Trir bio je pripojen Republici, pre nego što je u vreme Konzulata dobio titulu prefekture Sarske oblasti, koju je zadržao sve do 1814. godine

 

Marks i Engels najpre polažu izvesne nade u radikale, i to naročito u Žorža Klemansoa, i ne isključuju mogućnost da on evoluira do socijalističkih pozicija. Oni ozbiljno procenjuju da „ćemo teško stići od republike Gambetinog tipa do socijalizma ako ne prođemo kroz Klemansoovu republiku". Ali naravno, socijalistički pokret uživa podršku ova dva čoveka mnogo više nego radikali. Godine 1880, posle kongresa u Marselju, Marks upoznaje Žila Gezda i diktira mu teorijski deo programa Radničke partije. Žaleći što taj program sadrži „nekoliko nepodudarnosti do kojih je Gezdu bilo apsolutno stalo", on smatra da je to „ogroman korak da se francuska radnička klasa vrati iz svoje frazeološke magle na teren realnosti". Nekoliko godina kasnije, Engels može da zadovoljno napiše: „U Francuskoj ponovo postoji jedan značajan pokret koji dobro napreduje, i najbolje je to što ga vode naši ljudi Gezd, Lafarg, Devil."

 

Zapravo će, uglavnom posredstvom ove grupe „gezdista", zahvaljujući prvom talasu prevoda, elaboriranju pedagoških rezimea i intenzivnoj propagandnoj aktivnosti, u decenijama nakon Marksove smrti marksizam prodreti u francuski socijalizam i započeti dugu karijeru koja nam je poznata.

 

ANTONI BURLO je doktorand na političkim naukama u Centre européen de sociologie et de science politique (CESSP), Univerzitet Pariz I. Kourednik je, uz Žan-Nima Dukanža, knjige Marx, une passion française (La Découverte, 2018).

 

PREVOD: Aleksandar Stojanović

 

(1) Gareth Stedman Jones, Karl Marx. Greatness and Illusion, Harvard University Press, Kembridž (Masačusets), 2016.

(2) Revolucionarna epizoda koja je trajala tri dana (od 27. do 29. jula 1830) i kulminirala uspostavljanjem novog režima, Julske monarhije.

(3) Jean-Numa Ducange, " Marx, le marxisme et le "pčre de la lutte des classes", Augustin Thierry ", Actuel Marx, no 58, Pariz, 2015.

(4) Jeannine Verdčs, " Ba 1175 : Marx vu par la police française, 1871-1883 ", Cahiers de l'ISEA, br. 176, Grenobl, 1966.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.