Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Nedeljnik i LMD

U čemu je značaj pojmovne istorije

Vodeći istorijski pojmovi nisu samo oruđe saznanja nego su i činioci istorijskih procesa. Pojmovi su složen i promenljiv spoj analitičkih i normativnih nastojanja, a umreženi u diskurse jesu delatni. Semantika hegemonih pojmova svakoga doba svedoči o tome šta je nametano kao smisao življenja, na koji način je redukovana složenost prošle prošlosti i prošle budućnosti, koji su istorijski pojmovi bili oružje rata i podvlašćivanja, a koji poluge solidarnosti i mira
Todor Kuljić / LMD
Datum: 15/07/2017

U čemu je značaj pojmovne istorije

Ilustracija: Aleksandar Todorović - "Ikonostas srbokapiralizma"

Ako se za stotinak godina istoričari budu zanimali za istoriju Jugoslavije u drugoj polovini 20. veka, da li će biti dovoljno da analizom arhivske građe utvrde ko je donosio ključne odluke i da potom analizom svakodnevnog života iz sredstava masovnog opštenja i pregledom filmova otkriju glavne teme, probleme, vrednosti i težnje stanovništva?

Osim politike, da li će biti dovoljno da se vidi kakvu je muziku slušala omladina ovoga doba, kako se odevala, koje su bile vodeće humorističke TV serije, i sl.? I kako će to sve istoričari objašnjavati? Da li će samo prikazivati razne strane tog mnoštva kao jednako važne ili će neke isticati kao važnije?

Da li će budući istraživači u ovom sačuvanom nepreglednom dokumentarnom materijalu tražiti i misaone obrasce koji su ga uokviravali, opojmljavali i na taj način osmišljavali realni život ovoga doba? Koliko će u traženju suštinskog i određujućeg činioca naše epohe biti kasnije važno raspoznati ključne pojmove doba u kojima se iskazivala poželjna vizija društva i slika javnog neprijatelja? Koji će pojmovi biti važni kod redukcije složenosti naše epohe? Da li samo oni koji su ostali zabeleženi u leksikonima i enciklopedijama svoga doba ili i drugi koji su bili zastupljeni i u vodećim političkim i kulturnim dokumentima?

Drugim rečima, šta će za stotinak godina značiti u rekonstrukciji prošlosti našeg regiona odgonetanje ne kvantitativne strane retorike (učestalost termina) nego unutrašnjeg smisla pojmova kao što su radničko samoupravljanje, etatizam, udruženi rad, birokratija, staljinizam, nesvrstanost?

I kako će iz tih pojmova budući analitičari rekonstruisati moć koju je ova hegemona semantika pravdala, odnosno diskurs ondašnje vlasti kome su ovi pojmovi bili oružje, ali koji su s druge strane i regulisali glavne vrednosti stanovništva i osmišljavali njihova životna očekivanja? Ili jedan drugi primer?

Šta danas znače pojmovi narodnjačka zajednica, Treći rajh, poreklo lišeno jevrejske krvi, poredak velikog prostora, strana krv i sl., i šta su značile te odredbe kao diskursi moći u Nemačkoj između 1933. i 1945. godine?

Premda je, naravno, teško i naslutiti, a pogotovo predvideti analitičke mogućnosti buduće misli o društvu, ipak bi još danas valjalo obaviti neke predradnje koje bi sadašnjicu, a buduću prošlost možda učinile preglednijom. Kako to učiniti bez uprošćavanja? Može li se, naime, smisao određene istorijske epohe i njena unutrašnja suštinska usmerenost, a koju iskazuju ne samo nametnute vrednosti nego i težnje stanovništva određenog doba, bolje razaznati istraživanjem onih hegemonih idejnih entiteta (pojmova i diskursa) koji su ovu misao zgušnjavali, nametali, ali i koja je spontano prihvatana?

Da li centriranje prošlosti oko ključnih istorijskih pojmova manje uprošćava prošlost nego što su to činile one poznate tradicionalne verzije istorije koje su se iscrpljivale u biografijama vladara i vojskovođa i u opisu ratova, ili one druge savremenije verzije koje su pratile teže uhvatljive duže procese modernizacije, globalizacije i sl.?

Drugačije rečeno, u kakvom su odnosu događaj, proces i pojam s obzirom na saznajni potencijal u rekonstruisanju prošlosti?

 

Pri proceni potencijala ovih analitičkih kategorija treba imati na umu refleksivnost kao važnu komponentu istorije kao nauke. Da bi analiza prošlosti bila refleksivna, uvek treba imati na umu ne samo izvorni nego i onaj drugi složeniji naknadni smisao koji su rečenim pojmovima potonji istoričari pripisivali.

A to su činili zato što pojmovi nisu shvatani samo kao oruđe saznanja nego su u njima traženi i činioci istorijskih procesa. Slika prošlosti se ne prenosi kao istovetna fotografija sa pokolenja na pokolenje, nego se uvek domišlja i saobražava novim potrebama.

Otuda ni istorijska svest nije lišena preispitivanja jer nije statična nego se iza različito osmišljenih prošlosti kriju razni aktuelni interesi. Tek kada se istraži celina, tj. uzajamni međuuticaj manje ili više realne prošlosti i isto tako manje ili više osmišljene svesti o njoj, može se dospeti do pouzdanijih istorijskih saznanja.

Tome bi trebalo da doprinese pojmovna istorija, disciplina koja takođe prati dešavanja i procese, ali zgusnute u idejne apstrakcije koje pomažu saznanju, ali imaju i vansaznajnu moć.

Dešavanja u Francuskoj 1789-1793. ili u Rusiji 1917-1922. mogu se objašnjavati pojmom revolucije, ali mogu i pojmom terora. Mogu se u objašnjenju javiti i oba pojma, ali sa različitim prioritetima i uticanjem, tj. sa nametanjem različitih suština minulih dešavanja i procesa. Koliko god sam istoričar kao istraživač bio obavešten, svaki pojam koji koristi jeste selektivan, tj. drugačije od drugog pojma bira, ističe, uopštava i osmišljava činjenice.

U pojmovnoj istoriji se na različit način markiraju najbitnija obeležja jedne epohe, drugačije se redukuje nepreglednost minulog i ističu se različiti ključni činioci istorijskog determinizma.

Drugačija je slika istih prekretničkih dešavanja jednog doba kada se uokviri pojmovima: revolucija, rušenje nepravde i modernizacija, od one slike koja iste činjenice tumači pojmovima: teror, nasilje i totalitarizam. Da li je zbog ovih razlika svako tumačenje prošlosti relativno i da li otuda treba zastati pred objašnjenjem i ostati kod opisa?

Nije, jer se ne radi samo o klasičnoj dilemi između epistemološkog statusa uzdržanog opisa i komotnog objašnjenja nego i o alatima ovih istraživačkih postupaka. Ima li nečega što pojmovi mogu bolje predstaviti, a što inače izmiče istorijskoj rekonstrukciji na temelju iscrpnog gomilanja činjenica i onoj drugoj istoriji koja počiva na manje ili više hipotetički nagoveštenim postojanim dugim istorijskim procesima? Da li je istorija nešto više od zapamćenih dešavanja i na njihovom temelju manje ili više konstruisanih procesa?

 

Možda stvari mogu biti jasnije ako se uoči da vodeći istorijski pojmovi bolje rekonstruišu onaj prilično neuhvatljivi, ali vrlo značajni odnos između konkretnih iskustava i očekivanja jednoga doba, odnosno da su bolja signatura hegemonog smisla jedne istorijske epohe nego što su to suve arhivske činjenice (zapisane odluke i izveštaji).

Na isti način i zakavženi pojmovi (eksploatacija nasuprot socijalnoj isključenosti, tajkun nasuprot preduzetniku) bolje sažimaju sukobljene težnje, ideale i vrednosti podvlašćenih i vladajućih nego što o tome svedoče konkretni opisi istih sukoba. Odmah, međutim, treba dodati da sami pojmovi, uzeti kao izolovane apstrakcije, to svakako ne mogu.

Pojmovna istorija, ali ne u krutoj leksikonskoj verziji, nego kao aktivni diskurs (mreža pojmova srodnog sadržaja ali različitog obima) jeste nužna pri dekodiranju raznih osmišljavanja prošlosti. Istorija vlasti i istorija svakodnevnog života, događajna istorija i istorija procesa različitog ritma podjednako su upućene na prepoznavanje načina opojmljavanja konkretnoistorijskog šarolikog mnoštva i na pojmovne pokušaje redukcije nepreglednog.

Odnos ključnog i efemernog je drugačiji kod pojmovne nego kod druge dve verzije istorije. U događajnoj istoriji se iznete činjenice ne rangiraju uvek po značaju, nego se često samo verno rekonstruišu uz manje ili više izneto hipotetičko objašnjenje.

Pojmovi su izričitiji: Sovjeti su u Hladnom ratu govorili o imperijalističkom kapitalizmu, a Amerikanci o komunističkom totalitarizmu. Ne opis, nego je tek opojmljavanje namera protivnika delatna komponenta i istorijska signatura hegemone svesti svakog doba. Pokazuje ono što je isticano kao važno, ali i ukazuje na moć u upotrebi važnog. Dakle, i pojmovna istorija jeste iskustvena evidencija, ali drugačijeg semantičkog nivoa. Pokazuje osmišljavanje organizacije ljudskog delanja određenog doba, ali je ovo unošenje smisla u dešavanja preko kategorija pojmova i diskursa (mreže srodnih pojmova) drugačije nego ono koje teče preko organizacije prošlosti oko događaja ili oko procesa.

Samo naizgled apstraktni, i pojmovi mogu biti rečiti. Strašni sud je nekada bio glavno mesto privođenja grešnika pravdi jednako kao što je danas privođenje zločinca svetovnom sudu. Moć prvog pojma je ležala u strahu od božje kazne kojom preti sveštenik i od onostranih postmortalnih muka, a moć drugog počiva na strahu od zakona koji tumači živi sudija i od sankcija za života. Još više od moći, semantika hegemonih pojmova svedoči o tome šta je nametano kao smisao življenja, na koji način je redukovana složenost prošle prošlosti i prošle budućnosti, koji su istorijski pojmovi bili oružje rata i podvlašćivanja, a koji poluge solidarnosti i mira.

 

Odavno je poznato da tumačenje prošlosti nije neutralna i nedužna aktivnost. Nije uvek ni u službi prosvećivanja i izvlačenja pouke iz minulog. Tumačenje prošlosti je u skoro podjednakoj meri analitičko oruđe i političko oružje. U radu na prošlosti uvek postoji angažman (nacionalni, verski, klasni, regionalni) koji se može pratiti i preko pojmova koji su u njegovom središtu.

Tako su npr. genocid i bratstvo-jedinstvo ne samo oprečni pojmovi nego i diskursi moći kojima se mogu tumačiti neki osnovni obrasci regulisanja međunacionalnih odnosa u balkanskom regionu 19. i 20. veka. Izgon etnički ili verski drugačijeg stranca okupatora (Turčina, Nemca, Albanca, Srbina) ili međunacionalna sloga bratskih naroda na različite načine su opojmljavani: zajednica bratskih naroda, federacija, suživot, multikulturalizam, oslobođenje, osveta i sl.

U saznajnom pogledu pojam uopštava i povezuje delove mnoštva na osnovu nekih zajedničkih obeležja (jezik, vera, rasa), a u političko-mobilizacijskom pogledu sabija složenost u parolu koja definiše odnos nas i drugih (naši, braća, tuđini, dušmani, okupatori).

Oba složena diskursa povezana su sa moći, ali im je saznajna vrednost različitog domena.

Šta činiti? Preispitati upotrebu prognanih pojmova u misli o društvu: humanizam, prirodno pravo, revolucija, samoupravljanje. Idejnopolitički gledano, mora se braniti teorijska tradicija, makar po cenu prigovora zbog konformizma jer će analiza savremenog kapitalizma ostati apologetska. Kako je zapazio David Bensaid, to je „otvoreni dogmatizam" jer ne zatvaramo doktrinarno diskurs nego ga testiramo protiv novih realnosti.

 

Todor Kuljić je profesor sociologije politike na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Ukupno komentara: 0


Sva polja su obavezna.