Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Svet

Trampov zid već je podignut u Arizoni

Donald Tramp američko-meksičku granicu vidi kao sito koje bi samo jedan „veliki, lepi zid", dug 3.200 kilometara, mogao da zapuši. Sjedinjene Države, ipak, ne čekaju da se novi predsednik izbori s ilegalnim imigrantima. Policijske patrole i građanske milicije motre na njih u pustinji Arizone
Piše specijalni dopisnik Maksim Roban, Le Monde diplomatique na srpskom jeziku, Prevod: Matija Medenica
Datum: 29/08/2017

Trampov zid već je podignut u Arizoni

Glen Spenser, Foto: Profimedia

Nekoliko kilometara prašnjavog puta iza gradića Sijera Vista u Arizoni promalja se granica. Na predstražnom brdu uzdiže se ranč Glena Spensera. Sveže obrijan, ovaj starac ustao je, kao i uvek, u tri sata izjutra kako bi presreo radio-komunikaciju policije zadužene za migracije, Granične patrole SAD.

Ovaj penzioner je živa legenda u krugovima antiimigracionih militanata. Kao osnivač grupacije Američka granična patrola, autor redovno ažuriranog bloga (1) i aktivni korisnik društvenih mreža, ponosan je na to što je jedan od prvih koji su teoretizovali reconquistu, plansku invaziju Meksika na Sjedinjene Države. Prema ovoj doktrini popularnoj na „alternativnoj desnici" (alt-right), hispanska imigracija je odgovor na žeđ za istorijskom osvetom nakon vojnih poraza koji su u 19. veku doveli do pripajanja velikog dela meksičke teritorije Americi.

Izborna pobeda Donalda Trampa usrećila je i njega i 49% glasača u Arizoni (skoro četiri procenta više u odnosu na Hilari Klinton). Spenser je za svojih 80 godina nadživeo sve antiimigracione pokušaje, od kojih su najpoznatije oružane grupe za samoodbranu, čuveni vigilantesi, koji su nakon septembra 2001. godine preplavili Arizonu i patrolirali pustinjom bez ijednog drveta kako bi presretali migrante i trgovce drogom. Njihove vođe sada su mrtve, zatvorene ili nestale s radara. „To nije moglo da uspe. Zamislite samo te tipove, na vrhu planine, zavaljene u stolice za ljuljanje, s pivom i kalašnjikovim u ruci. Potpuno neefikasno. Ubila ih je dosada", smatra Spenser. Njegovi metodi daleko su moderniji. On je na svom posedu postavio seizmičke detektore, ukopane na podjednakom razmaku. Mašta o tome da se ovaj sistem raširi duž 3.145 kilometara granice koja deli dve zemlje. Nakon četrnaest godina rada, uz pomoć malog i posvećenog tima, ovi detektori su sada „u stanju da razlikuju između kojota, vozila i krave", pojašnjava nam ovaj seizmolog u pokušaju, nekadašnji saradnik „Ševrona" i „Teksaka". Ranije je tragao za naftom; „danas, gonim ljude".

Dok se sunce diže na horizontu, Spenser nam pokazuje demonstraciju. Njegov pomoćnik se udaljava s ranča kako bi izigravao ilegalca. Sonde, postavljene na svaka 73 metra, beleže njegove korake i prenose aktivnost na kontrolnom ekranu. Parrot dron, francuske proizvodnje, „najpouzdaniji", poleće kako bi usnimio uljeza pomoću softvera za prepoznavanje lica. „Dron može i da izdaje uputstva. Ciudado! Go back! ŠPažnja! Natrag!Ć Takve stvari..." Spenser se podsmeva ideji izgradnje betonskog zida: njegov sistem sondi i dronova „konačno nam omogućava da znamo ko prelazi granicu i da imamo precizne podatke. Moj projekat je bolji i po životnu sredinu. Životinje mogu da se kreću kuda god požele."

Šestog marta 2017, Odeljenje za otadžbinsku bezbednost (Department of Homeland Security, DHS) otvorilo je tender za izgradnju obećanog zida. Ovaj rančer je uz više od četiri stotine preduzeća, startapova i vojnoindustrijskih giganata, Trampovoj administraciji poslao svoj projekat. Njegov dokument na dvanaest strana je projekat jednog života.

U zavisnosti od toga koji je dan, Tramp je izjavljivao da hoće zid visok deset, petnaest ili čak dvadeset četiri metra; početkom juna, ponovo se predomislio i predložio podizanje ekološke barijere od solarnih panela. Koji god oblik dobio - vidljiv ili nevidljiv, laserski ili betonski - zid će se platiti novcem poreskih obveznika i podići uz pomoć „tax dollars" cigala - ma koliko američki predsednik tvrdio da će „Meksiko platiti". Administracija je u idealnom slučaju planirala da odluku donese pred početak leta i potom razdeli subvencije. Međutim, ništa ne ide po planu. Kongres odugovlači, države sa demokratskom većinom prete bojkotom preduzeća koja budu učestvovala u projektu, a komšije iz Meksika su u aprilu izvukle jednu pravosudnu anegdotu: sporazum iz 1970, kojim se omogućava sudsko sporenje izgradnje građevine koja sprečava slobodni protok vode između dve zemlje. Tramp je u maju tražio od Kongresa da omogući 1,5 milijardi dolara da bi se postojećem sistemu dodalo tek sto dvadeset kilometara barijere. Reći da su mu se smanjile ambicije bio bi eufemizam: koliko god bio centralni argument predizborne kampanje, o Trampovom zidu neki republikanci u Kongresu već govore kao o čistoj metafori (2).

Uspeh američkog predsednika bio je u tome što je glasače naveo da veruju u to da je granica pre njega ličila na sito. Zid će, zapravo, u najboljem slučaju dodati jedan tanak sloj na već militarizovanu i prezaštićenu liniju demarkacije.

Nekada, tek obična stočna ograda

Stotinu kilometara južno od Tusona, usred pustinje, niz zarđalih, šest metara visokih stubova deli pogranični gradić Nogales na dva dela. Kroz njih se može videti šta se nalazi s druge strane. Ljubavnici mogu da se dodirnu rukama, ali ne i da se poljube. S lučnog prozora poslednjeg američkog „Mekdonaldsa" puca pogled na panoramu meksičkih sirotinjskih naselja u brdima. Ispod njih nalazi se „ulazna luka" Nogalesa, veliko dvorišno skladište za robu i ljudska bića.

Meksički deo Nogalesa je življi i prljaviji. Iza carine se nižu tezge pune farmaceutskih proizvoda (viagra, cialis...) i zubarske ordinacije. Zubari su četiri puta jeftiniji u Meksiku, pa penzionisani gringosi dolaze čak iz Aljaske da bi ugradili most. Ovaj grad se trudi koliko može. Granica je posle 11. septembra još kontrolisanija, a turisti izgoreli od sunca. „Borili smo se da srušimo Berlinski zid i evo šta smo izgradili", smatra Hesus (3), veteran Vijetnamskog rata s dvojnim državljanstvom, koji penzionerske dane provodi u Arizoni, dok se u Nogales vraća vikendom kako bi popio par piva. Hesus dolazi iz nekog prošlog vremena, kada je prelaženje granice bilo ravno preskakanju stočne ograde. Bez problema je prelazio kako bi rintao u rudnicima bakra u Vajomingu. Težak posao. Iz jame je izašao „premrzle brade". Ovaj zid „služi razmetanju. Ljudi će i odozdo i odozgo uvek pronaći načina da pređu s jedne strane na drugu", govori i upire prstom na barijeru u visini brade. Lokalno stanovništvo je postavilo drvene krstove u sećanje na umrle migrante i napisalo besni grafit „Pinche migra": „jebena patrola".

Granica u Nogalesu podseća na granicu u zemlji zahvaćenoj ratom. Sjedinjene Države su nakon 2001. potrošile više od 100 milijardi dolara da bi se zaštitile od Meksika, što je budžet veći od zbira koji se izdvaja za Federalni istražni biro (FBI), Upravu za suzbijanje droge (DEA) i sve tajne službe zajedno. Notorna Granična patrola poseduje najsavremenije gedžete. Gradovi koji se prostiru duž granice - Tihuana, Nogales, Agva Prijeta i Huarez - izbrazdani su infracrvenim kamerama, dronovima koji lete toliko visoko da ih je nemoguće spaziti golim okom i policajcima u zelenim uniformama koji patroliraju u ogromnim terenskim vozilima. Osmatračnice izraelske kompanije „Elbit sistems", koje su učinkovitost dokazale na okupiranim palestinskim teritorijama, nadgledaju pustinju i mogu se uočiti čak s auto-puta 19. Ovu nabavku od 148 miliona dolara odobrio je 2014. Barak Obama: „Verovatno bi bilo jeftinije da migrantima platimo da ne dolaze", ironično je prokomentarisao jedan analitičar (4). Tokom Obaminog mandata proterivanja su doživela pravi bum (tri miliona ljudi između 2009. i 2016, više nego pod prethodnim predsednicima). Tim brojem, koji je nobelovcu za mir doneo nadimak „šefa za proterivanja", ipak treba pažljivo baratati. Od 2005. beleži se svaka deportacija; pre toga, hapšenja u blizini granice često su bila neformalna i nisu se nužno pojavljivala u statistikama (5).

Jedno je sigurno: migracioni bilans se preokrenuo. Od krize iz 2008, Meksikanci više prelaze u Meksiko nego u suprotnom smeru. Penzioneri se vraćaju kući nakon godina teškog rada, dok odlasci iz Meksika beleže oštar pad: između 2009. i 2014, 870.000 Meksikanaca doselilo se u Sjedinjene Države, u odnosu na 2,9 miliona u periodu između 1995. i 2000. Prema studiji Istraživačkog centra Pju, trećina Meksikanaca smatra da je kvalitet života „isti u obe zemlje" (u poređenju s 23% 2007) (6). Čini se da je Trampova pobeda dodatno usporila ovaj protok. Broj migranata koje je Granična patrola uhapsila tokom januara i februara 2017. smanjio se za 40% (7); minulih godina, s prolećem je dolazilo do porasta.

Nedokumentovani migranti koje tusonska patrola presretne prevoze se autobusom i, nakon kraćeg ili dužeg boravka u pritvoru, puštaju u Nogalesu. Izmoreni, utočište pronalaze u „Komedoru", skromnoj kantini koju vode kaluđerice. Da bi se do nje stiglo, prolazi se kraj opštinskog groblja, na kom grobnice služe kao postelje zle kobi. Izbačeni se prepoznaju po nebeskoplavim polo majicama i providnim plastičnim rančevima koje su dobili po izlasku iz pritvora. U njima drže sve što imaju, ponekad i novac. Prioritet je domoći se nove odeće: ovako odeveni lak su plen za nogaleske bandite.

Iza zamandaljenih vrata dispanzera šest stolova okuplja petnaestak izgubljenih pogleda. Sestra Alisija umiruje i savetuje pridošlice, za koje uvek čuva posebnu dobrodošlicu, osmeh i toplu čokoladu. Jedni nisu uspeli da pređu pustinju, dok su drugi godinama boravili u Sjedinjenim Državama, samo da bi ih uhvatili za volanom „jer nisu uključili migavac - što je klasičan primer tragedije ljudi bez dokumenata. Laptop kruži prostorijom kako bi se javili porodicama. Čovek zadužen za telefon pažljivo briše svaki pozvani broj: „U pogrešnim rukama moglo bi da dođe do iznude novca od nečije porodice, pod izgovorom otmice." Niko od izbačenih nije iz Nogalesa: migranti dolaze s ruralnog juga - iz Čijapasa, Gerera, Oahake - gde rad jedva pokrije kukuruz za prehranu pilića. Neki od njih ne govore španski, već indijanskim dijalektom. „Beda i nasilje kartela dva su razloga za odlazak", objašnjava Džoana Vilijams iz Kino border inicijative, binacionalne nevladine organizacije koja finansira „Komedor".

 

Samarićani" ostavljaju balone vode na putu

Pre nego što se bace na doručak, hvataju se za ruke i zatvorenih očiju žamore molitvu Devici. Sestra Marivel ispunjava upitnik za svakog od migranata: „Da li ste bili pokradeni, silovani, kidnapovani, prebijeni? Od strane vašeg vodiča? Meksičke policije? Granične patrole? Organizovane mafije? Štriklirajte pored odgovora." Salvador prepričava glupavi razlog svog neuspeha. Nije ni stigao dotle da se okuša u pustinji. Vodič ga je ostavio usred nigdine, na meksičkoj strani, uverenog da je prešao granicu. Ipak, „delovao je pouzdano". Salvador mu je predao 3.000 dolara koje su njegovi rođaci, koji u Kaliforniji beru grožđe, pozajmili kako bi platili njegov put. Nestali su u oblaku prašine koji se podigao za njegovim terencem. „Ratero", „lopov": Salvador bi se najradije sakrio ispod stola od sramote. Već dvadeset pet dana spava na katranu autobuske stanice u Nogalesu, a jede i kupa se u „Komedoru". Ovo je za njega kraj. Stopiraće do Mičoakana, „gde kraljevski leptiri dolaze da se pare". Jedan nedokumentovani radnik manje za kalifornijsku berbu grožđa.

Drugi migrant se unervozio, oči mu se cakle od besa. Urijel govori pograničnim slengom, na kom su migranti pollosi, pilići koje vodi pollero, koji je uglavnom mlad i ne nužno bogatiji od njih. U hijerarhiji iznad njega je coyote, u svom terencu, sa smartfonom zalepljenim za uvo, na vezi s kartelom. Sami šefovi su daleko odatle. Upravljaju preko svojih sledbenika i preuzimaju la plata, novac.

Militarizacija granice stvorila je tržište lukrativno poput trgovine drogom. Danas da bi postao vodič, bilo da ideš grupno ili samostalno, moraš da platiš kartelima. Otisnuti se u avanturu a ne obavestiti njih o tome jednako je potpisivanju sopstvene smrtne presude. Trgovine narkoticima i ljudima imaju tendenciju stapanja, pa se migranti primoravaju da prenose pakete droge od po dvadeset pet kilograma kao deseti deo isplate.

Urijel sebe smatra nekom vrstom supermigranta. Pet puta je prešao pustinju da bi radio „na građevini" u Kaliforniji. Svaki put je kojotima ostavio po oko 2.000 dolara. Ovaj veteran meksičke vojske prepričava nam svoje tajne za preživljavanje u pustinji, poput „kopanja rupa u zemlji i postavljanja plastične kese kako bi se prikupila rosa". Dok okupljenima priča o svojoj grupi, njegove maljave ruke kreću se po stolu kao da deli poker čipove. Vodič, četiri pollosa od kojih dve žene i on. „Pollosi su sve vreme tražili vodu i žalili se na ovo ili ono. Cmizdravci." Urijel nam ne govori kako je uhvaćen. Grupa ga je isuviše usporila: sledeći put ići će sam.

Helikopteri, zid, patrole i pseće brigade: Vašington je proteklih godina stisnuo sa svih strana, izuzev u pustinji, toliko nezgodnoj da su mislili da će to samo po sebi biti dovoljno. Migranti, ipak, kušaju sreću i hodaju sve dalje. Ta strategija „pretvorila je Tuson u levak do smrti", upozorava Džin Krejč dok gasi motor svog džipa na obali Arizone, u podnožju planinskog masiva Sijerita, ispresecanog klisurama i liticama. Između 1999. i 2017, pronađeno je preko tri stotine leševa migranata koji su umrli od žeđi ili hladnoće, ili su pali u neku od jaruga bežeći od granične policije.

Krejč rukovodi „samarićanskom" patrolom, izdankom Prezbetarijanske crkve Tusona, koja je oformljena 2002, nakon što je broj umrlih u pustinji desetostruko porastao. Ona i nekoliko volontera triput nedeljno odlaze da snabdeju punktove vodom i ostave opremu za preživljavanje. Prosečna starost pripadnika patrole, među kojima je troje bivših planinara, iznosi 67 godina. U divnom i monotonom krajoliku, gde vreli vetar zviždi kroz žbunje, Samarićani pogledom traže lešinare koji nisko kruže. Predatori služe kao vodiči: da bismo uočili telo, treba gledati u nebo pre nego u zemlju. Duž staze u planini ostavljaju bidone s vodom. Migranti stalno menjaju trasu jureći se s patrolama, ali za sobom ostavljaju tragove: mastan papir, farmerke, džempere, konzerve „red bula", flašice od energetskih pića - vodiči migrante teraju da ih piju kako bi brže hodali. Datum isteka može da posluži kao znak nedavnog prolaska. Malena „hello kitty" čarapa polegnuta je ispod kaktusa.

 

Uganuti članak je izgledna smrt

Samarićani vode svoju mapu mrtvih, prikazanu crvenim tačkama na njihovom GPS-u. Granična patrola ih ponekad pronađe gole, usta izgrebanih kaktusom koji su u poslednjem delirijumu pokušali da pojedu, ili ispruženih udova, kao da plivaju u pesku. Neki od njih kolabirali su u prvih pedeset metara nakon benzinske pumpe. „Dosta migranata nikada ranije nije napustilo svoje tropske krajeve, nemaju predstavu o tome koliko je pustinja neprijateljski nastrojena. Za njih je pustinja čista apstrakcija", objašnjava Krejč. Vodiči ih dezinformišu, pa se i greške umnožavaju: „Nemaju kačket, obučeni su u crno, nemaju dovoljno vode, čime da se noću pokriju." Uganuti zglob vodi tome da vas grupa napusti, što znači i izglednu smrt.

Mnoga tela se nikada ne pronađu: prioritet Granične patrole je da uhvate žive. Telo se u pustinji raspada velikom brzinom, a kojoti raznose kosti. Jedna organizacija koja sarađuje sa Samarićanima procenjuje da od 2001. godine do danas ukupan broj mrtvih iznosi više od šest hiljada, ali „nema načina da se dođe do ukupnog broja", smatra Marijada Vale iz „No More Deaths". „Sigurno je samo to da se pustinja namerno koristi kao smrtonosno oružje." Ta strategija ima svoj naziv, popularizovan za vreme Klintonove vladavine: „prevencija odvraćanjem". Jedan lokalni umetnik postavlja drvene krstove na mestima gde su leševi pronađeni. Ispred jednog od njih, GPS Samarićana navodi ime „Korona Vargas, Marko Antonio. 13. oktobar 2007. Verovatno hipotermija." Ovaj mrtvac gotovo da je srećnik: dat mu je identitet.

Preminuli u pustinji poslednji put se okupljaju u ciglenoj zgradi: Forenzičkom institutu Tusona. Pravnik Greg Hes je najpreopterećenija osoba u gradu. Tokom vrhunca smrtnosti 2010, Hes je za odlaganje mrtvih koristio kamione-hladnjače. U ovom trenutku predstoji mu „stotinu pedeset slučajeva koje treba identifikovati". Prvog aprila ove godine bilans je iznosio četrdeset mrtvih, od kojih je u trideset osam slučajeva pronađen samo skelet. „Identifikacija u takvim slučajevima može da potraje mesecima, pa i godinama." Porodica preminulog mora da preuzme inicijativu, da se pojavi u konzulatu ili pred humanitarnim organizacijama i da pošalje uzorak DNK. Ukoliko i pored toga preminuli ostane desconocido, „nepoznat", njegovi ostaci smeštaju se u urnu na gradskom groblju.

Ironija ove tihe tragedije leži u tome što Tuson bez nedokumentovanih radnika ne bi mogao da funkcioniše. Nema tu ničeg jedinstvenog: u tom pogledu svi američki gradovi postali su pogranični. Vlast toleriše to što i sitnoposednici i velike kompanije zapošljavaju nedokumentovane migrante. Pouzdana, jeftina radna snaga koja učestvuje u privrednom životu i plaća porez. Zašto se toga lišiti? Naći ćete ih u restoranima, hotelima, na poljima; kako spremaju ručak u školskim kantinama i bolnicama. U Tusonu se u osvit dana okupljaju u grupama ispred nekoliko crkava koje opština naziva „osetljivim zonama": taj status obezbeđuje im izvestan imunitet u odnosu na policiju, sve dok ne počine neki prekršaj. Tu čekaju poslodavca koji će ih tog dana unajmiti, za težak rad ili uređivanje bašte. „Oni rade mnogo više stvari od čišćenja restorana", objašnjava Kelzi Bartolomej, Amerikanka meksičkog porekla, dugogodišnja vlasnica „Mader Habardsa" i trenutno samouka mesarka. „Naći ćete ih u staračkim domovima, ličnim uslugama... u svim sektorima. Tužno je što ću ovo reći, ali žalim za Bušovim vremenom. On i predsednik Visente Foks bili su im kao dva oka u glavi. Klima je bila blaža. U to vreme mi je odobreno dvojno državljanstvo. Danas, pod Trampom, moji dostavljači, farmeri iz Ajove, više ne mogu da nađu nikoga ko bi radio u polju. Usevi trule u zemlji. Katastrofa."

Kako su prošli izbori, carinici na graničnim punktovima postali su mnogo revnosniji, a redovi sve duži. Crkve se pribojavaju da će izgubiti status svetilišta: „Sada su počeli sa racijama", uzdiše Lisa Mekdanijel-Hačings, pastorka koju sam sreo u Amadou, zaseoku na pola puta između Tusona i Meksika. „Pre militarizacije zida tu je s obe strane bio slobodan prolaz." Ova kaluđerica smatra da se ne razgovara dovoljno o „suštinskim razlozima imigracije radnika. Očigledno je da su slobodnotržišni sporazumi meksičko seljaštvo stavili na tanak led. Sjedinjene Države su na izvestan način i stvorile ovakvu situaciju".

Crnog đavola branilaca migranata predstavljaju agenti Granične patrole, koje smatraju zverima. Njih 4.200 patrolira tusonskim sektorom, „jednim od najbogatijih migrantima i švercom marihuane", kako piše na njihovom veb sajtu. Sami agenti, od kojih su mnogi latinosi, osećaju se nevoljeno - osim od strane predsednika, koji je obećao talas od pet hiljada dodatnih regrutacija. Granična patrola je poznata po ćutanju, ali je njen najveći sindikat, Nacionalni savet Granične patrole, daleko brbljiviji: to je jedini sindikat u Sjedinjenim Državama koji je podržao Trampovu kampanju. Osamdeset odsto agenata Tusona uzelo je učešće. Njihov šef Art Del Kueto važna je ličnost, potpredsednik na nacionalnom nivou i medijska ličnost trampizma. Gaji mačo i hevi metal imidž i već tri godine vodi podkast The Green Line, namenjen njegovim trupama, poput nekakve vrste razgovora između agenata, u duhu rokenrola i konzervatizma. Ova emisija probila se iz poverljivih krugova nakon intervjua kandidata Trampa (8), u kom ga je ovaj uverio u svoju „stoprocentnu" podršku. Emisiju od samog početka finansira Brejtbart njuz, onlajn medij krajnje desnice, koji je nekada vodio Stiven Benon, sadašnji savetnik predsednika.

Del Kueto će, kao dosta zauzet čovek, odbiti da mi da intervju, ali će pravnik sindikata govoriti umesto njega. Džim Kale je tokom proteklih gotovo dvadeset godina branio Graničnu patrolu u različitim slučajevima, od korupcije agenata do ubijenih migranata. Ovog bivšeg novinara na lokalu često zadirkuju da je „demokrata po pozivu". Kale nas uverava da je od Trampove pobede moral trupa dostigao vrhunac: „To je omogućilo da se izbije na površinu, da se pokrene diskusija o imigraciji." Tokom proteklih dvadeset godina svedočio je temeljnim promenama na tom polju, usled militarizacije granice. „Kada sam 1998. godine počeo sa radom, svi migranti su dolazili da bi radili, u grupama od po stotinu njih... Dolazile su porodice, neorganizovano. Danas je sve pod kontrolom kartela. Grupe nisu veće od šest do osam ljudi. Srećan je agent koji uhvati dvoje migranata u jednom danu. Šverceri prebacuju drogu tunelima i katapultom. Karteli koriste i maloletnike, koji se čim agenti okrenu leđa, popnu uz ogradu kao marmozeti. Ostanite sat vremena i gledajte zid u Nogalesu, pa ćete videti."

S druge strane snažnog morala unutar korpusa, Granična patrola radi netransparentno i često dolazi pod optužbe za upotrebu okrutnih metoda. Optužena je za najmanje četrdeset pet ubijenih u razdoblju između 2005. i 2014. godine (9). Nijedan od retkih slučajeva ubistava koji su završili na sudu, nije okončan presudom protiv agenata tusonskog sektora, uprkos pogibiji trojice tinejdžera na granici pod sumnjivim okolnostima. Tako je bilo i u slučaju šesnaestogodišnjaka Hosea Antonija Elene Rodrigeza, ustreljenog pri povratku kući iz Nogalesa. Ovaj slučaj i dalje izaziva bes u okolini granice, četiri i po godine nakon zločina. Na mestu njegove smrti, u Ulici Internacional, na zidu su krst, buket veštačkog cveća i nalepnica na kojoj na španskom jeziku piše: „Zahtevamo pravdu." Agent o kom je reč, raspoređen u Arizoni, izrešetao je žrtvu s deset metaka, od kojih osam u leđa. Prvo je tvrdio da ga je dečak gađao kamenjem i da je odgovorio u samoodbrani, što su svedoci porekli. Postoji i video-snimak ubistva, ali ga Granična patrola nije dostavila sudu; Kale objašnjava da je snimak „greškom kompresovan" i da je sada previše loš da bi bio upotrebljiv. Četrnaest debelih kartoteka ovog slučaja poređanih u njegovoj kancelariji prekrivaju lajsnu duž celog jednog zida. Ova tragedija prerasla je u složeni međunarodni slučaj: advokati i strelca i žrtve zaoštravaju sopstvena tumačenja zakona.


Reforma Granične patrole sklonjena sa dnevnog reda

Kale insistira na jedinstvenom karakteru Granične patrole - „paravojna snaga, sa zadatkom da aktivno goni ilegalne imigrante" - na njenom primernom radu i opasnosti koja uz njega ide. U slučaju problema, „agente sistematski ispituje unutrašnja komisija. Procenjujemo da na svakih dvadeset, pa čak i deset migranata, dolazi jedan švercer... Nailazimo na povratnike izbačene iz Salvadora, na članove bandi... Oni znaju kako da beže, kako da se bore i uživaju u pretvaranju da im je Granična patrola učinila nešto nažao". Sve u svemu, to je reč ilegalnog migranta protiv reči agenta.

U izveštaju koji je prošle godine podnesen DHS-u predlaže se trideset devet mera za smanjenje „neustavne upotrebe sile", ali i obaveštava o „riziku od endemične korupcije" unutar ovih snaga (10). Karteli se infiltriraju i već su preuzeli na desetine agenata. Ovaj dokument, koji potpisuju visoki vojni oficiri i agenti DEA, opisuje patrolu u krizi rasta, koja oboleva od nesankcionisanja svojih grešaka. Međutim, pokušaj reforme usled Trampove pobede više nije na dnevnom redu. Naprotiv, Bela kuća je obećala „lišavanje agenata svih smetnji".

 

 

 

 

(1) http://americanborderpatrol.com

(2) John Burnett, „President Trump's big wall is now just 74 miles long in his budget plan", National Public Radio, 24. maj 2017, www.npr.org

(3) Svedoci navedeni samo imenom nisu želeli da odaju svoje prezime.

(4) Kate Kilpatrick, „Immigration seen as bonanza for slumping global defense industry", Al-Jazira America, 6. septembar 2014, www.america.aljazeera.com

(5) Caitlin Dickson, „Is Obama really the deporter-in-chief? Yes and no", 30. april 2014, www.thedailybeast.com

(6) Jens Manuel Krogstad, „5 facts about Mexico and immigration to the US", Pew Research Center, Vašington, 11. februar 2016.

(7) Jenny Jarvie, „Number of immigrants caught at Mexican border plunges 40 % under Trump", The Los Angeles Times, 9. mart 2017.

(8) „Episode 77: Donald J. Trump", dostupno na sajtu www.spreaker.com

(9) „Why border cops' failures are your problem, too", The Arizona Republic, Finiks, 8. maj 2014.

(10) „Final report of the CBP Integrity Advisory Panel", Odeljenje za otadžbinsku bezbednost SAD, Vašington, 15. mart 2016.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.