Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Svet

Tirada antiruske histerije u SAD

Posle Severne Koreje i Avganistana, Rusija? Žarišta međunarodnih sukoba potpaljuju se, često na inicijativu Sjedinjenih Država. Upleten u probleme na domaćem terenu, umnogostručene njegovim provokativnim izjavama, američki predsednik je sve češće na ivici da diplomatsko rešenje zameni vojnim desantom. U slučaju Rusije, za petama mu je i ratnohuškačka partija, u kojoj ključnu ulogu imaju njegovi politički protivnici, službe bezbednosti i mediji
PIŠE SERŽ ALIMI, PREVOD: Matija Medenica; Le Monde diplomatique na srpskom jeziku
Datum: 23/09/2017

Tirada antiruske histerije u SAD

Ilustracija: PAVEL PEPPERSTEIN – „Uvo sveta“ COURTESY VLADEY, MOSCOU (VLADEY.NET)

Samo nekoliko meseci bilo je dovoljno da se Sjedinjene Države povuku iz međunarodnog Pariskog sporazuma o klimi, objave nove ekonomske sankcije Rusiji, ukinu normalizaciju diplomatskih odnosa sa Kubom, objave nameru da otkažu nuklearni sporazum s Iranom, izdaju upozorenje Pakistanu, Venecueli zaprete vojnom intervencijom i proglase se spremnim da Severnu Koreju napadnu „sa žestinom kakvu svet do sada nije video“. Otkad je 20. januara Bela kuća promenila stanare, Vašington je unapredio odnose jedino sa Filipinima, Saudijskom Arabijom i Izraelom.

Donald Tramp nije jedini koji snosi odgovornost za ovu eskalaciju. Izabrani neokonzervativci iz redova njegove partije, demokrate i mediji zapravo su mu aplaudirali kada je minulog proleća naredio održavanje vojnih vežbi u Aziji i ispaljivanje pedeset devet raketa na jednu sirijsku vazduhoplovnu bazu (1).

S druge strane, kada je istraživao mogućnosti približavanja sa Moskvom, ruke su mu bile vezane, dotle da je čak bio primoran da objavi novi krug američkih sankcija protiv Rusije. Ukratko, iz dana u dan, ravnoteža spoljne politike Sjedinjenih Država sve više zavisi od sabiranja republikanskih fobija (Iran, Kuba, Venecuela), koje često dele sa demokratama, i mržnje demokrata (Rusija, Sirija), koju odobrava većina republikanaca. Ukoliko u Vašingtonu i postoji neka partija mira, zasada ju je nemoguće pronaći.

Prošlogodišnja predsednička debata je, međutim, sugerisala da američki glasači žele da raskrste sa imperijalnim tropizmom Sjedinjenih Država (2). Tramp isprva nije vodio kampanju oko tema iz oblasti spoljne politike. Pa ipak, onda kada je o njoj govorio, ukazivao je na pristup umnogome suprotan pristupu vašingtonskog establišmenta (vojske, eksperata, tink-tenkova, specijalizovanih časopisa) i onom koji danas nastavlja.

Obećavši podređivanje geopolitičkih ekonomskim interesima Sjedinjenih Država, uspeo je da istovremeno ostavi utisak i na zagovornike privrednog nacionalizma („Amerika na prvom mestu“), brojne u državama u kojima je industrija uništena, ali i na one koji su se, nakon petnaest godina neprekidnih ratova koji su doveli do pogoršavanja stanja ili opšteg haosa (Avganistan, Irak, Libija), uverili u prednosti izvesnog realizma.

Danas bi nam bilo bolje da nismo proveli petnaest godina baveći se Bliskim istokom (3)“, zaključio je Tramp u aprilu 2016. godine, siguran u to da je „arogancija“ Sjedinjenih Država dovela do „jedne katastrofe za drugom“ i „koštala na hiljade američkih života i na hiljade milijardi dolara“.

Ova dijagnoza, koja se ne bi dala očekivati od jednog republikanskog kandidata, odgovorila je na sentiment najprogresivnije struje unutar Demokratske partije. Pegi Nunan, autorka najzapaženijih govora Ronalda Regana i njegovog neposrednog naslednika Džordža H. Buša, u to doba istakla je sledeće: „Po pitanju spoljne politike, on [Tramp] se pozicionirao ulevo u odnosu na Hilari Klinton. Ona je ratoborna, isuviše podstaknuta željom da upotrebi vojnu silu, a manjka joj i razboritosti. Prvi put u novijoj istoriji jedan republikanski kandidat na predsedničkim izborima stajaće ulevo u odnosu na svog demokratskog rivala, što će stvari učiniti zanimljivima (4).“

Stvari uistinu jesu zanimljive, ali ne onako kako ih je Nunanova zamislila. Dok „levica“ postulira kako mir ne proističe iz zastrašivanja drugih zemalja, već iz pravednijeg odnošenja prema njima, Tramp se, u potpunosti nezainteresovan za osećanja svetskog javnog mnjenja, ponaša poput trgovca konjima u potrazi za najboljim „dilom“ za sebe i svoje birače.

Otuda iz njegove perspektive problem vojnih saveza nije u tome što umesto da odvraćaju od agresije rizikuju širenje sukoba, već u tome što su za Amerikance preskupi – i u tome što plaćanjem tog ceha gledaju kako im se zemlja pretvara u „zemlju Trećeg sveta“. „NATO [Severnoatlantski savez] je zastareo“, dreknuo je Tramp usred jednog sastanka, 2. aprila 2016. godine. „Branimo Japan, branimo Nemačku, a oni nam plaćaju samo delić našeg troška. Saudijska Arabija bi se raspala kada bismo otišli. Ako nisi spreman da ustaneš od stola, nikada nećeš napraviti dobar posao.“

Sumnja u tajnoviti sporazum

Dobar posao“ je predsednik Sjedinjenih Država očekivao da će zaključiti sa Moskvom. Novo partnerstvo preokrenulo bi pogoršavanje odnosa između ove dve sile u prilog savezništvu protiv Islamske države (ISIL) i priznavanja važnosti Ukrajine za rusku bezbednost.

Sadašnja paranoja oko svega vezanog za Kremlj navodi nas da zaboravimo kako je 2016. godine, po aneksiji Krima i direktnoj intervenciji Moskve u Siriji, i Barak Obama relativizovao opasnost koju predstavlja Vladimir Putin. Njegove intervencije u Ukrajini i na Bliskom istoku bile su, prema njegovom mišljenju, tek improvizacije, slabo kontrolisano učvršćivanje nadzora nad „državama-klijentima koje su na ivici da mu umaknu“ (5).

Obama je tada dodao: „Rusi nas ne mogu znatno promeniti, niti oslabiti. To je mala zemlja, to je slabašna zemlja, i da nije nafte, gasa i oružja, njena privreda ne bi proizvodila ništa što bi drugi hteli da kupe.“ Ono čega se kod svog ruskog kolege plašio bile su… simpatije koje gaji prema Trampu i njegovim pristalicama: „Trideset sedam odsto republikanskih glasača podržava Vladimira Putina, bivšeg šefa KGB-a. Ronald Regan zasigurno se okreće u grobu (6)!“

Reganov večni san se do januara 2017. godine vratio u stanje spokoja. „Predsednici dolaze i odlaze, ali se politika ne menja“, zaključio je Putin (7). Jednoga dana, istoričari će proučavati tih nekoliko nedelja tokom kojih su se ukrstili napori američkih obaveštajnih službi, lidera klintonskog krila Demokratske partije, većine izabranih republikanaca i medija neprijateljski nastrojenih prema Trampu. Njihov zajednički projekat? Sprečavanje bilo kakvog dogovora između Moskve i Vašingtona.

Motivi se razlikuju. Obaveštajne službe i neki elementi Pentagona strahuju od toga da bi ih približavanje Trampa i Putina lišilo jasnog neprijatelja, jednom kada se uništi vojna snaga ISIL-a. Klintonovci su bili nestrpljivi da svoj neočekivani poraz pripišu bilo čemu što se ne tiče njihovog odabira kandidatkinje i njene neadekvatne kampanje: hakovanje podataka Demokratske partije koje se podmeće Moskvi postiglo bi taj efekat. Neokonzervativci, „koji su promovisali rat u Iraku, mrzeli Putina i smatrali da se o bezbednosti Izraela ne može pregovarati (8)“ ostali su zgađeni Trampovim neoizolacionističkim iskušenjima.

I konačno mediji, a posebno New York Times i Washington Post, maštali su o novoj aferi Votergejt. Nisu smetali s uma da njihovo čitalaštvo – buržoasko, urbano, kultivisano – iz dna duše prezire izabranog predsednika, gnuša se njegove vulgarnosti, njegovih ekstremno desničarskih tropizama, njegovog nasilja, njegove nekulture (9). I da će zato tragati za ma kakvom informacijom ili glasinom koja bi mogla da dovede do njegovog otpuštanja ili prisilnog svrgavanja. Pomalo kao u romanu Agate Kristi Ubistvo u Orijent ekspresu, svako je imao svoje razloge da udari, ali su svi prsti upirali u istu metu.

Zaplet se utoliko lakše raspisao usled činjenice da su granice koje razdvajaju ova četiri univerzuma poprilično porozne. Između republikanskih sokolova – otelovljenih u Džonu Mekejnu, predsedavajućem Komiteta za vojne službe Senata – i vojnoindustrijskog kompleksa sporazum je bio samorazumljiv. Arhitekte poslednjih američkih imperijalnih avantura, na prvom mestu u Iraku, jedva su podnele kampanju iz 2016. godine i ruglo kojem je njihovu ekspertizu izvrgao Tramp. Pedesetak intelektualaca i zvaničnika objavilo je da će, iako su republikanci, odbiti da podrže kandidata svoje partije, koji će „nacionalnu bezbednost zemlje dovesti u pitanje“. Neki od njih riskirali su i glasali za Klintonovu (10).

Ostaje još štampa. I ona se pribojavala da bi Trampova nekompetentnost mogla da ugrozi dominaciju Sjedinjenih Država u međunarodnom poretku. Protiv vojnih pohoda nije razvila nikakve preventivne mere, posebno kada se daju opravdati velikim humanitarnim, internacionalističkim i progresivnim principima. Prema tim kriterijumima, Putin i njegova naklonost desničarskim nacionalistima nisu bili van dometa kritike. Isto, međutim, važi i za Saudijsku Arabiju i Izrael. To nije sprečilo Rijad da se osloni na žestoko antiruski Wall Street Journal. Što se tiče Izraela, gotovo svi američki mediji podržavaju njegovu politiku, iako mu u vladi sudeluje i ekstremna desnica.

Nešto više od nedelju dana pre nego što će Tramp preuzeti funkciju, novinar i advokat Glen Grinvald – zaslužan za objavljivanje otkrića Edvarda Snoudena o programu masovnog prisluškivanja Nacionalne bezbednosne agencije (NSA) – upozorio je na razvoj događaja. On je primetio da su američki mediji postali „najvrednije sredstvo“ obaveštajnih službi, „koje uglavnom duboko poštuju, služe im, veruju i podržavaju ih“. Istovremeno mu se činilo da su, „i dalje u šoku od neočekivanog i traumatičnog izbornog neuspeha“, demokrate „izgubile kompas i da prihvataju svaku pretpostavku, pozdravljaju ma kakvu taktiku, vezuju se za svakakve hulje“ (11).

Iako antiruska koalicija i dalje nije bila ispunila sve svoje ciljeve, Grinvald je predvideo ambicije „države unutar države“: „U ovom trenutku svedočimo otvorenom ratu između, na jednoj strani, neizabrane ali veoma moćne frakcije Vašingtona koja nadgleda predsedničku funkciju i, na drugoj, onoga koga je američka demokratija izabrala za predsednika.“ Podstaknuta obaveštajnim službama, jedna pretpostavka galvanizovala je sve protivnike novog stanara Bele kuće: Moskva je u svojim rukama držala Trampove inkriminišuće tajne – finansijske, izborne, seksualne – koje će ga paralisati u slučaju sukoba između dve zemlje (12).

Sumnja u jedan takav tajnoviti sporazum, koju je Pol Krugman, ekonomista naklonjen Klintonovoj, sažeo govoreći o „osi Tramp–Putin“, pretvorila je antiruski militantizam u političko oružje za domaću upotrebu, protiv predsednika sve omraženijeg izvan ultrakonzervativnog bloka. Više nije neobično slušati kako levičarski aktivisti postaju apologete FBI-ja ili CIA, budući da te dve agencije služe za sprovođenje potrage za lojalnom opozicijom američkom predsedniku. I da se protiv njega bore neprestanim curenjem podataka.

Jasno je zbog čega je hakovanje podataka Demokratske partije, koje američke obaveštajne službe pripisuju Rusiji, omađijalo Demokratsku partiju i štampu. To je dvostruki udarac: omogućava delegitimizovanje Trampovog izbora i sprečava ga da imalo raskravi odnose sa Moskvom. Pa ipak, kome još nije bizarna činjenica da se Vašington vređa zbog mešanja strane sile u unutrašnje poslove druge zemlje?

I ko izveštava o tome da je telefonske razgovore Angele Merkel prisluškivao Kremlj, a ne Obamina Bela kuća? Republikanski predstavnik Severne Karoline Tomas Tilis je tokom saslušanja bivšeg šefa američkih obaveštajaca Džejmsa Klapera prošlog januara prekinuo ovu tišinu. On je podsetio na to da su se Sjedinjene Države „umešale u 81 izborni proces od Drugog svetskog rata. Ovo ne uključuje državne udare i ‛promene režima’ putem kojih smo pokušavali da situaciju preokrenemo u našu korist. Sama Rusija je istu stvar uradila 36 puta“. Ne treba očekivati da će ovakva perspektiva prečesto kontrirati osudama New York Timesa protiv obmana Moskve.

Ovaj dnevni list zaboravlja i da svoje mlađe čitaoce podseti na to da je ruski predsednik Boris Jeljcin, koji je 1999. godine izabrao Putina za svog naslednika, reizabran tri godine ranije, iako veoma bolestan i često pijan, nakon nameštenog glasanja sprovedenog uz pomoć američkih savetnika i javne podrške predsednika Sjedinjenih Država. New York Times je i pored toga pozdravio ovakav ishod uvodnikom pod naslovom „Pobeda ruske demokratije“ (4. jul 1996). „Demokratske i reformske snage odnele su odlučnu ali ne i konačnu pobedu“, pisalo je. „Prvi put u istoriji, slobodarska Rusija izabrala je svog lidera.“

Ovaj njujorški dnevnik sada stoji u prvim redovima psihološke pripreme za konflikt sa Rusijom. Ta dinamika gotovo da ne nailazi na otpor. Na desnici, dok Wall Street Journal 3. avgusta tvrdi da Sjedinjene Države naoružavaju Ukrajinu, potpredsednik Majkl Pens u Estoniji govori o „bauku [ruske] agresije“, podstiče Gruziju na ulazak u NATO i pozdravlja Crnu Goru koja se upravo priključila toj vojnoj alijansi.

Nezabrinut za ovu lavinu provokativnih gestova, koja koincidira s podizanjem tenzija između dve velike sile (trgovinske sankcije protiv Moskve, izbacivanje američkih diplomata iz Rusije), New York Times se igra piromana. Drugog avgusta, taj list je pozdravio „reafirmisanje američke privrženosti odbrani demokratskih nacija protiv zemalja koje im prete“ i izrazio žaljenje nad time što Pensov sentiment „u istoj meri ne deli i ne uzdiže čovek pod kojim radi u Beloj kući“. U ovom trenutku, međutim, malo znači šta Tramp zaista oseća. Predsednik Sjedinjenih Država više nije u poziciji da svoju volju pretače u zvanične odluke. Primetivši njegovu nemoć, Moskva je došla do potrebnih zaključaka.

Na periferiji NATO-a“

Očekuje se da će u septembru ruski vojni manevri, kakvi nisu viđeni još od pada Berlinskog zida, mobilizovati blizu 100.000 vojnika, mornara i vazduhoplovaca, nedaleko od Ukrajine i baltičkih zemalja. Na to je New York Times u članku sa naslovne strane reagovao nalik kampanji dizanja panike koju je taj list potpaljivao 2002–2003. godine oko iračkog tzv. „oružja za masovno uništenje“. Nije manjkalo ni zloslutnih izjava američkih pukovnika: „Svakog jutra kad se probudimo, znamo ko nam je neprijatelj“; ni popisa inventara ruskog arsenala, tim strašnijeg zbog pratećeg upozorenja na „kampanje dezinformisanja“ koje ga je udvostručilo; ni prizivanja NATO bornih vozila koja se na relaciji od Nemačke do Bugarske „zaustavljaju kako bi dopustila deci da se popnu na njih“.

Ipak, ono što je nesumnjivo najslađe u ovoj vrsti novinarstva (udruženog s vojskom) jeste momenat u kom je, da bi opisao lokaciju Moskvinih vežbi na njenoj i teritoriji Belorusije, New York Times posegao za izrazom „na periferiji NATO-a“ (13)

Od sada pa nadalje, neokonzervativni establišment koji je preuzeo Vašington će svaki pokušaj Pariza ili Berlina da umiri Moskvu tumačiti kao „Minhen“, iza čega će momentalno stati gotovo svi američki mediji. U takvom smo trenutku da je, posmatrajući oštar pad popularnosti francuskog predsednika, New York Times iznedrio jedno objašnjenje koje na savršen način odražava njegovu opsesiju: „Luksuzni prijem Donalda Trampa i Vladimira Putina, obojice nevoljenih u Francuskoj, posebno na levici, nije mu išao u prilog (14).“

Hoće li evropske zemlje biti u stanju da zaustave nadolazeći vojni voz? Imaju li volje za to? Korejska kriza trebalo bi da ih je podsetila na to da je Vašington nezainteresovan za mleko prosuto daleko od kuće. U želji da pruži kredibilitet nuklearnoj pretnji predsednika Trampa na Dalekom istoku, republikanski senator Lindzi Grejem upozorio je 1. avgusta da „ukoliko na hiljade ljudi umre, umreće tamo a ne ovde“. Dodao je i to da predsednik Sjedinjenih Država deli njegovo mišljenje: „On mi je tako rekao.“

 

(1) Vidi: Michael Klare, „Donald Trump s’épanouit en chef de guerre“, Le Monde diplomatique, maj 2017.

(2) Vidi: Benoît Bréville, „Les États-Unis sont fatigués du monde“, Le Monde diplomatique, maj 2016.

(3) „Today“, NBC, 21. april 2016.

(4) Peggy Noonan, „Simple patriotism trumps ideology“, The Wall Street Journal, Njujork, 28. april 2016.

(5) „The Obama doctrine“, intervju sa Džefrijem Goldbergom, The Atlantic, Boston, april 2016.

(6) Konferencija za novinare, 16. decembar 2016.

(7) Le Figaro, Pariz, 31. maj 2017.

(8) Michael Crowley, „GOP hawks declare war on Trump“, Politico, Arlington, 2. mart 2016.

(9) Vidi: „La déroute de l’intelligentsia“, Le Monde diplomatique, decembar 2016.

(10) „Statement by former national security officials“, 8. avgust 2016, www.globalsecurity.org.

(11) Fox News, 12. januar 2017. Dan pre nego što će Grinvald izneti detalje u svojoj izjavi, „The deep state goes to war with president-elect, using unverified claims, as Democrats cheer“, The Intercept, 11. januar 2017.

(12) Vidi: „Marionnettes russes“ i „L’État profond“, Le Monde diplomatique, januar i maj 2017.

(13) Eric Schmitt, „US troops train in Eastern Europe to echoes of the Cold War“, The New York Times, 6. avgust 2017.

(14) Adam Nossiter, „Macron’s honeymoon comes to a halt“, The New York Times, 7. avgust 2017.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.