Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Svet

Tamna strana francuske industrije vina: Kako je jedna porodica kolonizovala Afriku

Sve više alkohola i šećera, sve više plastičnih boca. Te pošasti se brzo šire Afrikom, stvarajući veliki profit za neke od ključnih igrača na tržištu. Zahvaljujući svojim unosnim poslovima na Crnom kontinentu, diskretna porodica Kastel uspela je da se popne na vrh lestvice francuskih proizvođača vina
Istražio Olivje Blamonžin
Datum: 01/11/2018

Tamna strana francuske industrije vina: Kako je jedna porodica kolonizovala Afriku

Foto: Profimedia

Porodična i međunarodna": tako se predstavlja Kastel grupa u čijem vlasništvu se nalazi lanac vinoteka Nikolas, kao i marke vina Baron de Lestak, Vju Pap ili Malezon. Grupa je postala međunarodna tako što je kupila nekoliko velikih vinarija; ostala je porodična zbog strukture vlasništva nad svojim kapitalom koja je omogućila imetku familije Kastel da se nađe među deset najvećih bogatstava Francuske. Osnivač, Pjer Kastel, koji danas ima 91 godinu, još uvek određuje strateško usmerenje grupe i ima razvijen ukus za tajnovitost: dao je svega šačicu intervjua u životu, a na berzi ne postoji nijedan zvanični dokument bilo koje finansijske institucije o poslovanju njegove grupe.

Da bi se rekonstruisala njena organizaciona struktura i procenili njeni finansijski rezultati, bilo je potrebno sprovesti veoma dugačko istraživanje (1), jer su i jedno i drugo dugo skrivani od javnosti.

Iza enološkog giganta krije se još jedna imperija - smeštena u Africi i izgrađena na pivu, gaziranim sokovima i šećeru. Manje interesantna medijima, ali mnogo veća i, pre svega, veoma profitabilna, ukorenjena na kontinentu čija ekonomija ubrzano raste, ona već trideset godina garantuje uspeh Kastel grupe.

 

Potrošnja u Africi - kontinentu koji beleži značajan ekonomski rast i ubrzanu urbanizaciju, sa srednjom klasom koja je svakim danom sve veća - raste za 5% godišnje. Ovo je novi eldorado za pivare čija tržišta u Evropi i Severnoj Americi usporavaju


Doživljaji gospodina Kastela mogli bi se ispričati u formi romantične sage ili hvalospeva. To je priča o ocu, imigrantu iz Španije u Bordo, prostom poljoprivrednom radniku, čijih su devet sinova i ćerki, među kojima je bio i Pjer, 1949. godine osnovali Braću Kastel - malu porodičnu firmu za trgovinu vinom. Priča o upornom usponu kroz svet vina, proboju na osnovu proizvodnje vina za široku potrošnju, kupovini vinograda, sticanju kontrole nad ekskluzivnim vinotekama poput Nikolasa ili Sejvor klaba, kao i o osveti protiv vinske aristokratije Bordoa - preuzimanju prestižnih vinarija (Patriarš, Barier frer, Barton i Gestije, itd.)

Ovo je, takođe, od samog početka, priča o francuskoj Africi, pre svega o trgovini vinom na kontinentu, potom o proizvodnji piva, i u skorije vreme, o proizvodnji šećera i biljnih ulja.

Mala porodična firma narasla je u grupu od 37.600 zaposlenih s prometom od šest milijardi evra (2), koja posluje u pedesetak zemalja sveta. Prva vinska kompanija u Francuskoj - na trećem mestu među svetskim trgovcima vinom - s prodatih 571 milion boca, Kastel je, uz sve to, drugoplasirani proizvođač piva i gaziranih napitaka na afričkom kontinentu, kom duguje 80% svog ukupnog prometa i odakle dolazi najveći deo njegovog profita. Izuzetna isplativost firminih afričkih poslova finansirala je njenu opsesivnu kampanju preuzimanja vinskih institucija u Francuskoj.

Prema priznanju Pjera Kastela, Afrika je „ceo ŠnjegovĆ život (3)". Tamo se uputio nakon Drugog svetskog rata kako bi, relativno uspešno, prodavao buteljke crnog vina iz Bordoa. Braća Kastel su se dala u pregovore s kolonijalnim bistroima i ubrzo se nametnula na tom tržištu, osnivajući postrojenja za flaširanje.

Do prvog preokreta došlo je 1965. godine kada je, prema porodičnoj legendi, mladi Alber-Bernar Bongo - koji će kasnije usvojiti ime Omar - prišao Kastelu u jednom lokalu u Librevilu. Tom prilikom mu je predložio da ga upozna sa svojim šefom Leonom Mbaom, tadašnjim predsednikom Gabona, koji je tražio industrijalca spremnog da se upusti u pivarski posao. Dogovor je ubrzo sklopljen i tako je nastalo Udruženje pivara Gabona (Société des brasseries du Gabon - Sobraga), kamen temeljac imperije Kastel. Takođe se rodilo i čvrsto prijateljstvo između ovog biznismena i čoveka koji će par meseci kasnije postati doživotni predsednik Gabona i kumovati stvaranju „Fransafrike" (pejorativni termin koji se koristi da bi se kritikovao suštinski neokolonijalni odnos današnje Francuske prema njenim bivšim kolonijama na afričkom kontinentu, prim. prev.).

Kastel je uspostavio jasna pravila poslovanja: „Ako ne rastete, umirete. Ako ne razvijate preduzeće, korak po korak, ono će propadati i ugasiti se." Nove fabrike su brzo izgrađene u Fransvilu (1971), Port Žentilu (1972), Ojemu (1976) i Muili (1983). Skučen na teritoriji Gabona, Kastel je investirao u Udruženje pivara Kinšase (današnja Demokratska Republika Kongo, DRK) i ušao u Centralnoafričku Republiku i Mali. Međutim, njegova ambicija ostvarena je tek u januaru 1990. godine.

Njegova grupa je tada, uz pomoć Vorms banke, preuzela Međunarodne pivare i ledare (Brasseries et glacičres internationals - BGI). Ovo preduzeće je nasledilo bivšu kolonijalnu firmu, Pivare i ledare Indokine (Brasseries et glacičres d'Indochine), koja se, iz gotovo monopolističke pozicije u proizvodnji piva, sladoleda i gaziranih sokova na francuskim teritorijama u Indokini, 1948. godine okomila na Afriku i, par godina kasnije, promenila ime, zadržavši isti akronim.

 

Prijateljstvo sa Omarom Bongom

 

Kupovinom BGI-ja, Kastel je dobio kontrolu nad pivarama Kameruna (SABC), Senegala (Udruženje pivara Zapadnoafričke Soboe), Obale Slonovače (Udruženje proizvođača limunade i piva Afrike, Bracodi, koje će se par godina kasnije spojiti sa Solibra-om), Burkine Faso (Brakina), Nigera (Udruženje pivara i proizvođača gaziranih sokova Nigera - Braniger) i Mauritanije (Soboma, otkupljena 1993. godine). Sve te firme su restrukturirane uz velike rezove broja zaposlenih. U svakoj od njih došlo je do ukidanja stotina radnih mesta, često i do trećine radnika i radnica (4). Tada počinje manična trka za rastom putem otkupa i privatizacija širom Afrike, o koje se ova kompanija veoma okoristila. Benin, Alžir, Maroko, Gvineja, Madagaskar, DRK, itd. - Kastel je bio nezasit. I dan-danas, iako se one ređe javljaju, ova firma stalno merka prilike, na šta nas podseća preuzimanje pet pivara danskog Karlsberga u Malaviju 2016. godine. Od čitave centralne Afrike, fale joj jedino Burundi i Ruanda, ljubomorno čuvani posed holandskog Hajnekena (5). Kastel grupa je veoma rano odlučila da izađe iz tradicionalnog frankofonog okvira i da uđe na najprivlačnija tržišta u smislu veličine i dinamike - poput Angole, Etiopije ili Nigerije; bez sumnje, to je bio jedan od razloga njenog uspeha.

Izuzetna profitabilnost njenih poslova u Africi delom je rezultat specifičnosti tržišta industrijskih napitaka na tom kontinentu. Oni se uglavnom konzumiraju izvan doma, na mestima druženja, od abidžanskih makija do ngandi („bircuza") u Kongu, i predstavljaju simbol društvenog života i urbane kulture. Uz pivo se gleda najnoviji meč reprezentacije, formiraju politički stavovi ili ugovara dobar posao. Domaćini svetkovina imaju dužnost da napoje svoje zvanice, kao što političari tokom predizborne kampanje moraju da snabdeju svoje pristalice brojnim gajbicama. Industrijski napici su takođe deo „materijalne kulture uspeha (6)" i lako odmenjuju lokalna pića (pivo od sirka, palmino vino, itd.), kada kupovna moć to dopušta. Pivare ne prestaju da rade ni usred najkrvavijih građanskih ratova, što je bio slučaj poslednjih godina u Centralnoafričkoj Republici.

 

Izuzetna profitabilnost poslova kompanije u Africi delom je rezultat specifičnosti tržišta industrijskih napitaka na ovom kontinentu. Oni se uglavnom konzumiraju izvan doma, na mestima druženja, od abidžanskih makija do ngandi („bircuza") u Kongu, i predstavljaju simbol društvenog života i urbane kulture


Iz istih fabrika izlaze i gazirani sokovi, čija je proizvodnja komplementarna proizvodnji piva, što omogućava da se pogoni i mreže distribucije koriste u punom kapacitetu. Najveći svetski proizvođač gaziranih sokova, Koka-Kola, odlučila je da glavni deo svoje proizvodnje (brendove Koka-Kola, Fanta, Sprajt, Nesti ili Minut mejd) pod licencom ustupi „lokalnim" postrojenjima za flaširanje. Ona skupo plaćaju koncentrate od kojih se pomenuta pića proizvode, mešaju ih s vodom i šećerom, a potom flaširaju sokove i puštaju ih u prodaju, dok gigant iz Atlante prima pozamašne tantijeme i usmerava svoje aktivnosti na promociju. Kastel se nametnuo kao glavni partner slavnog crvenog brenda u petnaestak afričkih država, uglavnom frankofonih, i flašira i distribuira 20% celokupne Koka-Koline proizvodnje na kontinentu (7). Njihova saradnja funkcioniše već više od dvadeset godina, ostvarujući maksimalne profite za obe grupe, iako njen istorijat nije bio monoton: Kastel je odbio sve pokušaje američkog giganta da ostvari kontrolu nad njegovim kapitalom; štaviše, gurao je svoju želju za nezavisnošću do te mere da je počeo da proizvodi bezalkoholna pića pod sopstvenim brendom, stvarajući konkurenciju Koka-Koli. Ipak, na određenim tržištima, čak ni Koka-Kola nije imala drugog izbora nego da se sa Francuzom dogovori (8)...

 

Prigušeni štrajk u Burkini Faso

 

Od gaziranih sokova do industrije šećera put nije dugačak - budući da je šećer jedan od glavnih sastojaka u njihovoj proizvodnji - a Kastel nije časio časa da i njim pođe. Tim pre što je ovo tržište u frankofonoj Africi, kao i tržište piva, često rentijerskog i monopolističkog karaktera. Profitirajući na talasu privatizacija, grupa je uspela da stavi šapu i na šećerane Obale Slonovače, Centralnoafričke Republike i Gabona. Potom je, početkom 2010-ih godina, uspela da preuzme svog glavnog konkurenta na ovom polju - Udruženje za organizaciju, menadžment i razvoj prehrambenih i poljoprivrednih industrija (Société d'organisation, de management et de développement des industries alimentaires et agricole - SOMDIAA), još jednu porodičnu poslovnu grupu iz Francuske, koja je poslovala u Kamerunu, Kongu i Čadu. Spajajući delatnosti dvaju preduzeća, Kastel je nad proizvodnjom šećera u svim državama Ekonomske i monetarne zajednice centralne Afrike (CEMAC) uspostavio monopol, zaštićen njihovim visokim zajedničkim nametima na uvoz (9).

Tri generacije sestara, sestrića i sestričina Pjera Kastela kontrolišu vodeće pozicije u raznim granama grupe. Međutim, pater familias još uvek je glavni gazda i vodi računa o svim strateškim odlukama. Bez oklevanja silazi u pogon kad je to neophodno, kao na proleće 2015. godine, tokom štrajka koji je u potpunosti obustavio proizvodnju u Burkini Faso. Zaposleni u pivarama u Bobo-Diulasu i Uagaduguu su ih okupirali, zahtevajući povećanje nadnica, bolje uslove rada i nove pregovore o kolektivnom ugovoru. Pretilo je da dođe do nestašice piva i kisele vode. Gospodin Kastel se uputio u Burkinu Faso gde je sa radnicima sklopio „razumni" dogovor, znaTno drugačiji u odnosu na prvobitne zahteve: povećanje plata za 15% namesto traženih 100%. „To što su zahtevali bilo je nemoguće. Nisam mogao da prihvatim", objasnio je Informativnom servisu Burkine (10), otkrivši pritom pretnju uz pomoć koje je uspeo da izbori kompromis: „Sve bih ih otpustio i zatvorio fabriku."

Imperija ove veličine se ne može izgraditi bez prijateljstava sa vođama i šefovima država u kojima se želi poslovati. Kastel je to otvoreno priznao 2014. godine u jednom od retkih intervjua koje je dao: „Sve ih poznajem; to pomaže. Zahvalni su kad im pružite podršku. Nijedan me nije prevario (11)." Omar Bongo (koji je preminuo 2009. godine) dugo je imao istaknuto mesto u njegovoj mreži kontakata. Međutim, među njima se može naići i na Žozea Eduarda dos Santosa, drugog predsednika Angole koji je vladao 38 godina - Kastel je u nekoliko navrata imao ulogu počasnog konzula Angole u Ženevi - ili Bleza Kompaorea, bivšeg predsednika Burkine Faso, veoma uticajnog čoveka širom zapadne Afrike. Glavešina porodice Kastel bio je 2011. godine među zvanicama na ceremoniji inauguracije Alasana Utare, predsednika Obale Slonovače (12). Prema rečima novinara Antoana Glazea, vrsnog poznavaoca afričkih mreža moći, Kastel je igrao zakulisnu ulogu u usponu Fransoa Bozizea na vlast u Centralnoafričkoj Republici 2003. godine (13). 

 

Mala porodična firma narasla je u grupu od 37.600 zaposlenih s prometom od šest milijardi evra, koja posluje u pedesetak zemalja sveta


Isti autor tvrdi da je ovaj pivarski gigant, uz Martina Buiga i Vinsana Bolorea, jedan od „tri condottierija", evocirajući ime moćnih italijanskih pustolova iz srednjeg veka koji su svoje umeće ratovanja stavljali na raspolaganje vlasteli. Duboko ukorenjeni u Africi (14), ova tri čoveka „direktno neguju svoje političke odnose sa lokalnim nomenklaturama (15)" i znaju kako da obezbede usluge moćnih ljudi. Tako je do decembra 2014. godine, po Kastelovom naređenju, na poziciji zaduženoj za strane odnose grupe bio zaposlen Žan Pjer Kantegrit, tadašnji sekretar Saveza za narodni pokret (l'Union pour un mouvement populaire - UMP, kasnije Les Républicains), političke organizacije Francuza u dijaspori. Za taj posao Kantegrit je primao 72.880 evra godišnje, prema izjavi o finansijskim interesima pred Visokom komisijom za transparentnost javne službe koju je podneo kada je postavljen na mesto predsednika Grupe francusko-centralnoafričkog prijateljstva u Senatu. „Gospodina Kastela je zanimalo moje poznavanje Afrike", branio se (16). Prema njegovim navodima, na toj poziciji on je nasledio mesto samog Fransoa de Grosuvra, uticajnog nekadašnjeg savetnika predsednika Fransoa Miterana.

Kastel izbegava materijalne užitke, ne poseduje jahte na kojima bi primao svoje poznanike, niti investira u medije, iako je svojevremeno bio vlasnik Isi Parija i Spesijal derniera. U Ulici Fransoa I, u vrlo šik „zlatnom trouglu" pariskog osmog arondismana, ne stoji nikakva tabla koja bi obznanila prisustvo kancelarija grupe. Njen imidž, izgrađen oko porodičnih „vrednosti", teroara i „spoja tradicije i modernosti", u prvi plan stavlja svoju sve veću ponudu vina, ali ne pominje ni reč o afričkoj pivskoj industriji. Zbog toga, sa profitom od 900 miliona evra nakon oporezivanja i neto profitnom stopom od 13,3% u 2016. godini - odnosno profitom od milijarde evra i stopom od 17,6% 2014. godine - konačni finansijski izveštaji grupe prikazuju neverovatnu profitabilnost na kojoj bi joj pozavideli brojni među čelnicima CAC 40 kompanija (najbolje kotiranih 40 firmi na Pariskoj berzi, prim. prev.). U svakom slučaju, afrička imperija grupi obezbeđuje značajan protok novca koji joj pomaže da plati potrebne investicije u razvoj industrijskih postrojenja, kao i preuzimanja drugih firmi, bez potrebe za zaduživanjem ili otvaranjem svog kapitala prema spoljnim vlasnicima.

 

U poreskom egzilu u Švajcarskoj od 1981.

 

Međutim, iako je obrise organizacije poprilično teško nazreti analizom organizacione strukture njenih 240 filijala, razlog tome najverovatnije leži, prosto, u želji da se njena kompleksna slagalica finansijskih holdinga i frontovskih i fiktivnih kompanija održi u tajnosti.

Kastel je oduvek otvoreno govorio o svojoj mržnji prema porezu. Čovek koji se „oduvek plašio socijalista" i koji je smatrao da je 2014. godine, za vreme vladavine predsednika Fransoa Olanda, „u finansijskom i ekonomskom smislu, Francuska ŠpostalaĆ opasno mesto (17)", nalazi se od 1981. godine, kada je Miteran izabran za predsednika, u poreskom egzilu u Švajcarskoj. Njegova grupa izvesno broji dvadesetak kompanija registrovanih u Luksemburgu i na Gibraltaru, ali i na Malti, u Švajcarskoj i na Mauricijusu. „Istorijske" firme, vinogradi i bivše pivare BGI-ja još uvek imaju sedišta u Francuskoj, ali većina kupljenih afričkih firmi - koje nose više od 80% aktive grupe - direktno su registrovane u tim poreskim rajevima. Ipak, to ne predstavlja prepreku održavanju najprisnijih odnosa između ove grupe i francuskih vlasti kada su u pitanju potrebe „ekonomske diplomatije".

 

Kastel je oduvek otvoreno govorio o svojoj mržnji prema porezu. Čovek koji se „oduvek plašio socijalista", od 1981. godine, kada je Miteran izabran za predsednika, nalazi se u poreskom egzilu u Švajcarskoj


Matična kompanija, Kasiope limitid, koja nosi ime po Kasiopeji, mitološkoj kraljici Etiopije, ozloglašenoj zbog svoje taštine, ima sedište na Gibraltaru. Akcije te finansijske holding kompanije kontroliše investicioni fond, Investment bevridž biznis fand (Investment Beverage Business Fund - IBBF), koji je smešten u Singapuru. Poverenik Sosijete ženerala, SG trast (Ejža) limitid (SG Trust (Asia) Ltd), koji upravlja aktivom firme, garantuje da će identitet konačnih vlasnika fonda ostati poverljiv, naročito njegovi delovi koji pripadaju članovima i članicama porodice Kastel, dok će se postarati za buduće procesi nasleđivanja. Finansijska moć IBBF-a je ogromna: u manje od pet godina, jedna od njegovih filijala, Altaja Pte je, na primer, investirala skoro milijardu evra u nekretnine u Portugaliji i Španiji, postavši vlasnik prestižnih zdanja, poput zgrade Ministarstva spoljnih poslova Španije, art nuvo zdanja supermarketa „El korte ingles" na Trgu Katalonije u Barseloni, ili čak kompleksa „Kampus de žuštisa" i Zapadne kule u Lisabonu.

Potrošnja u Africi - kontinentu koji beleži značajan ekonomski rast i ubrzanu urbanizaciju, sa srednjom klasom koja je svakim danom sve veća - raste za 5% godišnje. To je novi eldorado za pivare čija tržišta u Evropi i Severnoj Americi usporavaju. Eksperti Dojče banka procenjuju da će podsaharska Afrika biti odgovorna za više od trećine porasta svetske potrošnje piva tokom naredne decenije (18). Ova dinamika ide naruku Kastel grupi čiji bi poslovi na tom polju mogli da se udvostruče do 2025. godine, bez potrebe za novim preuzimanjima, prostim rastom tržišta na kojima već operiše. Tim pre što se nalazi u skoro monopolističkoj poziciji u petnaestak frankofonih i luzofonih zemalja.

U Africi su velike pivarske kompanije uglavnom radije pokušavale da se sporazumeju nego da se otvoreno sukobljavaju. Hajneken i Kastel su tako partneri u Maroku i Kamerunu. Uz to, francuska kompanija proizvodi i prodaje Dijadžiov Ginis u dvanaestak država, uključujući Obalu Slonovače, Gvineju, Benin, DRK i Gabon. Međutim, najbitniji ugovor sklopljen je 2001. godine između najvećeg proizvođača piva na kontinentu - SABMilera, koji je 2016. otkupio belgijski Anhojzer-Buš in Bev (AB InBev) - ... i drugog najvećeg: Kastela. Ovaj strateški savez osnažen je 2012. godine, razmenom učešća u kapitalima afričkih delatnosti tih firmi, tako da one sada zajedno kontrolišu oko 60% afričkog tržišta.

Koliko dugo će se održati ova „pivarska Jalta" nakon što mogućnosti za rast rasplamsaju apetite partnera? Deluje kao da se već klima. Na primer, u Obali Slonovače, Hajneken se udružio sa distributerom CFAO da bi krenuo na Kastel u jednom od njegovih utvrđenja. Holandski gigant je pokrenuo napad i na angolskom tržištu. Ova prepucavanja, zasad ograničena, mogla bi da prerastu u daleko veći „pivski rat" širom čitavog kontinenta.

 

OLIVJE BLAMONŽIN je bivši sindikalni funkcioner zadužen za odnose sa Afrikom.

 

PREVOD: Pavle Ilić

 

(1) Videti na sajtu: www.monde-diplomatique.fr/ cartes/castel.

(2) Ukoliko nije drugačije naglašeno, sve finansijske informacije potiču iz računovodstvene dokumentacije Kasiope limitid, matične kompanije Kastel grupe, za 2016. godinu.

(3) Tjeri Fabr, „Comment Pierre Castel a fait fortune en Afrique", Challenges, Pariz, 11. jul 2014.

(4) Mari-Fransoaz Duran, „Bičres et boissons gazeuses en Afrique de l'Ouest francophone: aspects économiques, sociaux et culturels", doktorska teza, univerzitet Pariz-IV, 1996.

(5) Cf. Olivje van Bemen, Heineken en Afrique. Une multinationale décomplexée, Rue de l'Échiquier, biblioteka „Diagonales", Pariz, 2108.

(6) Majkl Roulends, „The consumption of an African modernity", u: Meri Džo Arnoldi, Kristro M. Giri i Kris L. Hardin (ur.), African Material Culture, Indiana University Press, Blumington-Indijanapolis, 1996.

(7) Vinand Van Zil, Tristan Van Strin i Džeri Galager, „The rising star of Africa", Istraživanje tržišta Dojče banke, Frankfor, 4. februar 2015.

(8) Marion Doe, „Boissons: Castel, le cassetęte africain de Coca-Cola", Jeune Afrique, Pariz, 27. februar 2017.

(9) „Examen des politiques commerciales. Rapport du secrétariat. Pays de la Communauté économique et monétaire de l'Afrique centrale (Cemac)", WT/TPR/S/285/Rev.1, Svetska trgovinska organizacija, Ženeva, 12. decembar 2013.

(10) „Brakina: une augmentation salariale de 15 % met fin ŕ la grčve illimitée", Informativni servis Burkine, 31. mart 2015.

(11) Tjeri Fabr, „Comment Pierre Castel a fait fortune en Afrique", op. cit.

(12) Cf. Loran Gbagbo i Fransoa Matei, Pour la vérité et la justice, Éditions du Moment, Pariz, 2014.

(13) Antoan Glaze, Arrogant comme un Français en Afrique, Fayard, Pariz, 2016.

(14) Čitati: Tomas Deltomb, „Les guerres africaines de Vincent Bolloré", Le Monde diplomatique, april 2009.

(15) Antoan Glaze, Arrogant comme un Français en Afrique, op. cit.

(16) Matild Matju i Mihael Hajdenberg, „Cantegrit, 78 ans, sénateur et roi du mélange des genres", Mediapart, 13. septembar 2011.

(17) Tjeri Fabr, „Comment Pierre Castel a fait fortune en Afrique", op. cit.

(18) Vinand Van Zil, Tristan Van Strin i Džeri Galager, „The rising star of Africa", op. cit.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.