Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Svet

Šta traži Rusija na Bliskom istoku?

Odluka Moskve da interveniše u Siriji, doneta u septembru 2015. godine, spasla je režim Bašara el Asada i omogućila mu da povrati najveći deo izgubljene teritorije. Kremlj sad želi da nametne svoju viziju političkog rešenja, čuvajući ravnotežu svojih odnosa sa svim akterima na terenu: Zapadom, Turskom, Izraelom, Saudijskom Arabijom, ne zaboravljajući pritom ni Iran
PIŠE NIKOLAJ KOŽANOV
Datum: 21/07/2018

Šta traži Rusija na Bliskom istoku?

Foto: Profimedia

Nije bilo neupitno da će do ruske vojne intervencije u Siriji doći. Tokom prve godine sukoba (2011–2012), procena Kremlja bila je da će režim Bašara el Asada moći da pregrmi oluju ukoliko bude imao zaštitu od spoljnog mešanja. Zaoštravanje konflik(a)ta razvejalo je tu iluziju. Moskva je potom pokušala da zagovara kompromis između Damaska i međunarodne zajednice. Ruske vođe su počele da rade na tom zadatku tvrdeći da Bašar el Asad i sirijska država nisu ista stvar. Podučeni propašću Libije nakon pada režima Muamera Gadafija 2011. godine, njihov glavni cilj bila je zaštita sirijskih institucija. Pa ipak, ostali su pri uverenju da bi jedino Asad mogao da spreči cepanje Sirije. To, ipak, ne znači da će oni zauvek ostati vezani za sirijskog predsednika. 

Vrh ruske države nikad nije u potpunosti verovao Asadu. Njegovi predstavnici se dobro sećaju da je Asad, nakon što je došao na vlast 2000. godine, pokušao da se približi Evropi, naročito Francuskoj. Tek kad je taj pokušaj propao, najpre zbog sirijskog prisustva u Libanu, on se okrenuo Rusiji. Takođe, sećaju se da je tokom poslednje decenije prošlog i prve decenije ovog veka, Damask ignorisao sve zahteve Moskve vezane za čečenske pobunjenike koji bi bežali u Siriju nakon napada na rusku vojsku i civile. Moskva stoga još uvek ovom savezu prilazi oprezno. Tokom govora održanog u julu 2016. godine, Vladimir Putin izjavio je da ne želi da ponavlja grešku koju je Sovjetski Savez počinio u odnosu prema Egiptu, tako što bi ukazao poverenje režimu koji je spreman da iz dana u dan menja saveze. Podsećamo, Anvar el Sadat je 1972. godine proterao više hiljada sovjetskih stručnjaka iz Egipta kako bi obznanio prekid odnosa između svoje zemlje i SSSR-a

U septembru 2015. godine, radikalizacija opozicije u Siriji i njeni uspesi na terenu povećali su zabrinutost Kremlja povodom izgleda da će vlast u Damasku preživeti. Strahovalo se od brzog i neizbežnog kolapsa režima.

Putinova procena je bila da bi vojna, tehnološka i ekonomska pomoć koju je slao sirijskoj vladi samo produžila agoniju u kojoj se ona nalazila i da ne bi bila dovoljna da je spase. Stoga je direktna i postojana vojna intervencija za njega bila bolje rešenje od oba moguća scenarija: podržavanja Asada preciznim i skupim vojnim operacijama ili dopuštanja da njegov režim bude srušen. Izbori ruskih vođa su opet bili informisani pozivanjem na iskustva Iraka i Libije, dveju država u kojima, prema njihovom mišljenju, obaranje nekadašnjih režima nije dovelo ni do čega dobrog. Za njih Sirija nije smela da postane novi džihadistički stožer u regionu.

I pre septembra 2015. godine Kremlj je uveliko upozoravao međunarodnu zajednicu na postojanje ovakvog rizika. Na početku, ruske izjave bile su deo medijske kampanje koja je težila da predstavi Zapad kao izvor problema na Bliskom istoku. Međutim, opasnost je postala stvarna 2015. godine kada je sve veći broj stranih vojnika iz Evrope, Rusije, sa Kavkaza i iz centralne Azije počeo da se priliva u redove Islamske države (ISIS) i drugih islamističkih grupa u Siriji i Iraku. Prema procenama ruskih obaveštajnih službi i nezavisnih analitičara, 2015. godine u Siriji se, u redovima različitih islamističkih grupa poput Al Nusra fronta i Ahrar al Šama, borilo oko dvanaest hiljada rusofonih boraca, poreklom sa severnog Zakavkazja, iz ostatka Rusije ili iz čečenskih zajednica u inostranstvu. Pored toga, ove oružane snage uključuju i stotine ljudi iz Azerbejdžana i bivših centralnoazijskih sovjetskih republika, kao što su Tadžikistan i Uzbekistan. Neki među njima se ne poistovećuju sa ciljevima ISIS-a ili Al Nusra fronta. Za njih, rat koji vode u Siriji je samo pripremna faza za borbe koje će voditi u sopstvenim državama.

Jedan od glavnih ciljeva ruske intervencije u Siriji bio je da ponovo izgradi vojne i političke kapacitete režima. Stoga je kampanja vazdušnog bombardovanja odmah udarila po svim grupama koje su predstavljale ozbiljniju pretnju za Damask, uključujući i neke koje nisu radikalno islamističke ili koje Zapad nije okarakterisao kao „terorističke“. Međutim, Kremlj ovo nikad nije priznao i do danas tvrdi da je napadao samo „teroriste“, uključujući one iz redova ISIS-a.

Delovanje ruske avijacije je veoma brzo ostvarilo dva cilja. S jedne strane poboljšalo je izglede za dugoročni opstanak sirijskog režima. S druge strane, onemogućilo je zapadnim vojskama da stvore zonu zabrane letenja i drastično ograničilo mogućnost njihovih direktnih napada na lojalističke trupe na terenu. Istovremeno, time što je razmenjivao informacije i pokušavao da koordiniše svoje vojne napore s drugim državama, uključujući i SAD, Kremlj je nastavio da promoviše ideju velike koalicije protiv ISIS-a, koja bi podrazumevala i sirijski režim, što bi okončalo međunarodnu izolaciju Bašara el Asada. Ruska diplomatska pozicija ojačana je činjenicom da njene vazdušne snage koriste bazu Hmejmim, jugoistočno od grada Latakije – nijedna odluka koja se tiče Sirije ne može da se donese bez njene saglasnosti.

Doduše, ona teži ka daleko ambicioznijem cilju od neposrednog očuvanja režima. Svakako, Rusija tvrdi da želi da okonča rat tako što će se organizovati nacionalni dijalog između režima i snaga opozicije (koji neće uključivati radikalne islamiste i grupe stranih boraca). Međutim, isto tako ona želi da se ovaj proces pomirenja odigra po njenim pravilima, uključujući očuvanje integriteta sirijske teritorije i stvaranje koalicije protiv ISIS-a, kako je to Putin izneo u obraćanju Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija u septembru 2015. godine. Moskva takođe zahteva očuvanje sirijske državne strukture i želi da se transformacija režima obavi u postojećim ustavnim okvirima. Dve hiljade šesnaeste godine, Putin je još uvek insistirao na mirovnom procesu koji bi se zasnivao na podeli moći između postojećeg režima i „zdravih“ delova opozicije. Zbacivanje Asada više ne dolazi u obzir kao preduslov za pokretanje nacionalnog dijaloga.

Pad Alepa u decembru 2016. godine podigao je uverenost Rusije u to da može da usmerava razvoj događaja u Siriji i regionu. Ovo ubeđenje nije promenila ni transformacija američkog političkog pejzaža nakon izbora Donalda Trampa na mesto predsednika. Moskva je 2017. godine procenila da je ostvarila jedan od svojih glavnih ciljeva: spasti režim i omogućiti mu da povrati kontrolu nad određenim teritorijama. Međutim, ona još nije završila sa Sirijom – ne može da povuče svoje trupe pre okončanja procesa političkih pregovora koji i dalje postoji isključivo kao ideja.

 

NIKOLAJ KOŽANOV je predavač političke ekonomije Bliskog istoka na Evropskom univerzitetu u Sankt Peterburgu i istraživač saradnik programa Rusija–Evroazija na Kraljevskom institutu za međunarodne odnose, Četam haus (London).

PREVOD: Pavle Ilić

 

CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU LE MONDE DIPLOMATIC NA SRPSKOM KOJI DOBIJATE NA POKLON UZ AKUTELNI BROJ NEDELJNIKA


 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.