Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Svet

Šta će biti sa Kubom posle braće Kastro?

Raul Kastro, predsednik Kube, najavio je da će se povući sa svoje pozicije u 2018. Očekuje se da će ga naslediti prvi potpredsednik Migel Dijas-Kanel, rođen godinu dana nakon što su, 1959, gerilci ušli u Havanu. Ta smena označila bi pravu malu revoluciju na tragu druge koja se već odvija: one koju je Raul Kastro pokrenuo kako bi „osavremenio” kubanski ekonomski model
Piše: Specijalni dopisnik Reno Lamber, Le Monde diplomatique, Prevod: Pavle Ilić
Datum: 02/12/2017

Šta će biti sa Kubom posle braće Kastro?

Foto: Profimedia

Američki oldtajmeri, oronule fasade, starinska estetika: za većinu posmatrača, svakodnevni život na Kubi ilustruje zastarelost tamošnje političke retorike. Ovo komunističko ostrvo deluje zamrznuto u prošlosti. Miris naftalina tek ponekad nadjača parafinski dim: osamdesetšestogodišnji predsednik Raul Kastro retko kada počinje svoja obraćanja ne duvajući u rođendanske svećice nekog bitnog događaja. „Pedeset pet godina od proglašenja socijalističkog karaktera revolucije”, prilikom otvaranja VII Kongresa Komunističke partije Kube (PCC), 16. aprila 2016; „Sto šezdeset prva godišnjica rođenja našeg nacionalnog heroja Hose Martija”, tokom otvaranja luke Marijel, 27. januara 2014; „Pedeset pet godina od pobede revolucije”, na zatvaranju zasedanja Osme legislature Narodne skupštine, 21. decembra 2013...

Ako lica heroja Sijera Maestre na Trgu Revolucije u Havani – iscrtana na ogromnim panelima na kojima je predstavljen njihov ulaz u grad Sijenfuegos – deluju sveprisutna, to nije zbog potrebe da se prizove davna prošlost, već da se uokviri sadašnjost. Nema sumnje da je ovo ostrvo zamrznuto. Međutim, zamrznuto je u sadašnjosti: sadašnjosti stalno osporavane revolucije.

Gotovo šezdeset godina nakon što su „trijumfovali”, može se postaviti pitanje šta bi o pravcu razvoja zemlje za koju su davali svoje živote mislili bradati kubanski revolucionari. Kada bi jedan Ernesto Če Gevara ustao iz groba, da li bi mogao da prepozna zemlju u kojoj je živeo? Da li bi ga to što borba još uvek traje više iznenadilo od svih promena? Verovatno da ne bi, jer se i jedan novinar koji je 2011. prešao celo ovo ostrvo muči da pronađe tragove te borbe samo šest godina kasnije...

Muzej revolucije, Havana. Dvorane stare predsedničke palate pričaju o podvizima gerilaca – godinu po godinu – kroz hiljadu i jedan uspon i pad. Napad na kasarnu u Monkadi, 26. jula 1953; ukrcavanje na jahtu „Granma“, 25. novembra 1956; pobednički ulazak Fidela Kastra u Havanu, 8. januara 1959 (1)... Od svih priča o epskim bitkama u latentnim sukobima Hladnog rata, samo jedna je posvećena ekonomskim i socijalnim pitanjima. Doduše, taj deo izložbe se renovira, a posetiocima se preporučuje da ga brzo obiđu.

Kako bi se prišlo jednom od panoa nakrivo naslonjenih na zid, treba proći ispod sigurnosne ograde – uz saglasnost muzejskog službenika kog takav prestup trže iz letargije. Na panou je okačen „jedan primerakˮ izdanja Granme, zvaničnog glasila PCC-a, od 16. marta 1968. u kom Fidel Kastro piše velikim slovima: „Stvorićemo zdraviju atmosferu, sve ćemo počistiti, napravićemo pravi radnički narod!ˮ U drugom članku, ove dnevne novine detaljno prenose mere velike „revolucionarne ofanziveˮ koju je vođa upravo najavio: „Vlast će nastaviti sa nacionalizacijom svih preostalih privatnih prodavnica u zemlji. [...] Ne samo da su svi privatni barovi eksproprisani, nego su svi barovi zatvoreni – uključujući i one u državnom vlasništvu.ˮ „Moramo naučiti narod da je jedino što će mu omogućiti da zadovolji svoje potrebe i što ga može obogatiti njegov rad, znoj i naporˮ, zaključuje Kastro.

Na par metara od dvorišta muzeja u kom, ovog aprila, turisti smlaćeni vrućinom promatraju relikvije gerilaca, konobari i konobarice restorana „Ča-ča-ča“ se njišu u ritmu starog Madoninog hita: „Jer mi živimo u materijalističkom svetu / I ja sam materijalistička devojka...ˮ Ovaj privatni restoran – ili paladar kako ih ovde zovu – otvoren je pre otprilike godinu i po dana. U njemu, desetak zaposlenih poslužuje jela koja bi zadovoljila i najsofisticiranije gurmane: file minjon od cepkane prasetine sa serano šunkom (oko 14 evra), sveža riba pržena na belom luku (oko 13 evra), jastog „a la planšaˮ (oko 19 evra). Cene u meniju izražene su u konvertibilnim pezosima (koji se označavaju sa CUC), valuti koja je izvorno bila namenjena da se koristi isključivo u turističkom sektoru, ali koju su u međuvremenu počeli da koriste svi. U upotrebi je još jedna valuta pored ove „jakeˮ monete čiji je kurs vezan za dolar – tradicionalni pezos, dvadeset pet puta slabiji. I dok je minimalna zarada na Kubi 225 pezosa (oko 8 evra), cirkanje mohita u paladaru „Ča-ča-ča“ staje 5 CUC (oko 4,50 evra).

Dve hiljade desete godine, u Havani je bilo jedva stotinak paladara. Danas ih ima preko hiljadu. „Desetak ih sigurno posluje sa prometom od preko milion dolaraˮ, kaže nam jedan vrsni poznavalac hotelskog sektora koji, kao i većina naših sagovornika, izgleda da smatra da je diskrecija preduslov za bilo kakav razgovor. (2)

 

Pravila su stroga, a ljudi fleksibilni

Koji je razlog ovog skoka? „Osavremenjivanje kubanskog socijalizmaˮ – proces reformi koji je pokrenuo Raul Kastro kada je došao na mesto predsednika (privremeno 2006, a potom na izborima dve godine kasnije), a Kongres usvojio 2011 (3). Tvrdeći da ostaje veran putu svog starijeg brata, šef države je otvorio vrata umnožavanju „radnika za svoj računˮ koji su u međuvremenu počeli da bivaju pozivani i da učestvuju u raskošnoj prvomajskoj paradi. Ovi tropski sitni preduzetnici mogu da se bave jednim sa liste od 201, većinski manuelnog, odobrenog zanimanja: štimer muzičkih instrumenata, zidar, iznajmljivač svečane odeće, klovn, putujući trgovac poljoprivrednim proizvodima, šetač pasa, restorater... Fidel Kastro je hteo da slomi privatni sektor? Broj cuentapropristas (samozaposlenih) porastao je sa oko 150.000 u 2010. na više od pola miliona u 2016, a privatni sektor (radnici za svoj račun i zadruge) već upošljava 30% radno aktivnog stanovništva (ukupno, otprilike pet miliona ljudi).

Centri gradova zuje od dosad neviđene aktivnosti. Havana se upoznaje sa prvim (skromnim) saobraćajnim gužvama, naročito na Malekonu, slavnoj aveniji uz morsku obalu. Pokazuje se da saobraćaj ume da bude zakrčen i izvan glavnog grada. Dalje na istok, u Kardenasu, glavna ulica podseća na košnicu u kojoj se taksi-bicikli i kolica utrkuju za trake asfalta koje krivudaju između rupa na putu. U Trinidadu, na obali Karipskog mora, broj restorana je porastao devet puta od 2010. godine. U prizemlju svake zgrade po centrima gradova može se kupiti nešto: kožni ili drveni suveniri, sitnice i džidžabidže, statue Sijuks Indijanaca (!), razne slike koje sve međusobno liče... I – svugde – Čeov lik: na šoljama, kačketima, majicama, pepeljarama. „Zemlja se više promenila pod Raulom nego za pedeset godina revolucijeˮ, jednoglasno zaključuju svi sa kojima smo razgovarali. Jer „osavremenjivanjeˮ ne obuhvata isključivo samozaposlene.

Pažnju privlače leci okačeni na drveću duž Pasea del Prado, zasenčene avenije u centru glavnog grada: „Na prodaju, dvospratna kuća, slobodna: dođite i uselite se, 25.000 dolaraˮ, „Na prodaju, kapitalistički stan u centru Havane, 18.000 dolaraˮ. Od 2011, Kubanci mogu da kupuju i prodaju stanove – uključujući „kapitalističkeˮ – to jest, one izgrađene pre revolucije (što je, kako nam je objašnjeno, „garancija kvalitetaˮ). Kao što su se ljudi ranije u tajnosti bavili zanimanjima koja su odobrena 2011, ni tržište nekretnina nije tek sad nastalo. Doduše, sada je ozakonjeno i regulisano: samo državljani mogu da dobiju tapije. No, kao i uvek, na Kubi su pravila stroga, a ljudi fleksibilni.

„Gde bismo mogli da pronađemo agenta za nekretnine?ˮ, pitamo, prilazeći grupici ljudi koji su se sakrili od prolećne vrućine ispod jednog drveta. „Ja se time bavimˮ, odgovara nam mlada žena pruživši svoju vizitkartu (ovo zanimanje je zavedeno pod rednim brojem 148 na spisku nedavno odobrenih zanimanja). Ona zapisuje ponude o kupovini i prodaji stanova ljudi koji su se sa njom našli tog nedeljnog popodneva u malu raskupusanu školsku svesku. Želja stranca da kupi nekretninu je ne iznenađuje, stoga ona predlaže oprobano rešenje za njegov problem: „Oženićeš se Kubankom i to je to!ˮ Cena te usluge? „Oko 2.500 dolara.ˮ Da bi se ostvarilo pravo na nekretninu, brak bi morao da traje najmanje pet godina. „Aliˮ, uverava naša agentica, „devojka sa kojom ću te upoznati je toliko lepa da nećeš ni poželeti da je ostaviš.ˮ

„Oko 2.500 dolara? Ona se sprda s tobomˮ, kaže Fernando, umetnik, smejući se toliko da mu se trbuh trese. „Većina ljudi se venčava besplatno! Znaš li koliko se para može zaraditi s dvostrukim državljanstvom?ˮ U oktobru 2012, zvanična Havana je ukinula ograničenje putovanja državljana Kube u inostranstvo (4). Kubanci koji imaju dvostruko državljanstvo mogu bez vize da putuju od Kube do, na primer, Francuske, i nazad s koferima punim potrošačkih dobara koje će po povratku prodati po basnoslovnim cenama. „Gomila ljudi živi samo od togaˮ, objašnjava nam Fernando, „i to sasvim udobno.ˮ

Od početka diplomatskog pomirenja Vašingtona i Havane koje su otpočeli Raul Kastro i Barak Obama 2015 (5), veliki događaji koji se prvi put dešavaju na Kubi nižu se vrtoglavom brzinom: prvi koncert Rolingstounsa, prvo snimanje visokobudžetnog holivudskog filma („Paklene ulice“ 8); izgradnja prvog hotela sa pet plus zvezdica; prva modna revija (u organizaciji Šanela i Karla Lagerfelda); prva iznajmljena soba preko sajta Airbnb koji odskora operiše na ostrvu; prvo pristajanje američkog kruzera od 1959... Godine 1961, revolucionari su u Zalivu svinja odbili invaziju plaćenika koje je finansirao Vašington. Godine 2017, magazin How to Spend It zaključio je da je „monumentalna 2016ˮ poslala poruku: „Invazija gringosa je zvanično počela.ˮ (6)

 

Dobro došli na Slobodnotržišnu turu po Havani

Tokom prošle godine, četiri miliona turista je posetilo Kubu. Taj rekord je podigao turistički sektor na drugo mesto izvora strane valute ove države (iza prodaje usluga, pre svega, lekarskih i doznaka iz inostranstva – novac koji šalje dijaspora, prim. prev.). Iako je turistička aktivnost porasla za između pet i deset odsto u poslednjih dvadeset godina, 2016. godinu obeležila je prava eksplozija turista iz SAD, odakle ih je došlo 615.000 (od čega 286.000 nisu bili Amerikanci kubanskog porekla, što je povećanje od 74% u odnosu na 2015). Ove godine može doći do smanjenja: Donald Tramp je obećao da će povući određene mere međusobnog otvaranja kojima je kumovao njegov prethodnik, a u septembru je uragan Irma uništio deo infrastrukture na severnoj obali. Međutim, da li će turisti moći dugo da odolevaju zadovoljstvima koje im ovo ostrvo nudi?

„Iskustvo koje možete doživeti na Kubi je najvišeg kvaliteta.ˮ Ovo su reči koje je jedan stručnjak za turizam uputio novinaru časopisa How to Spend It. Jer ništa nije draže prefinjenijim turistima od kombinovanja rajskih plaža sa kulturnim sadržajima. A, u tom pogledu, revolucija je vredno radila na tome da impresionira svoje buduće goste: „Ako vas interesuje afrocentrizam, možete da razgovarate sa uvaženim istoričarem, istaknutim predstavnikom hip-hop scene ili sa aktivistkinjom koja se bori za prava crnih žena u siromašnim naseljima. [...] Američki stručnjaci pričaju o značajnim iskustvima LGBT [lezbejskih, gej, biseksualnih i trans] osoba; na primer, uz večeru sa prvom kubanskom trans poslanicom.ˮ Sa druge strane, turistička agencija OnCuba Travel najavljuje skoro uvođenje Slobodnotržišne ture po Havani [Free Market Havana Tour] – vođene posete svim žrtvama koje je grad prineo božanstvu Tržištu (uključene su razne poslovne manifestacije organizovane u čast „preduzetničkog duhaˮ, luksuzni butici, poslovni centri...).

Par meseci nakon Kongresa [PCC] iz 2011. godine, Hose Asel, istraživač na Univerzitetu u Majamiju, izrazio je skepsu u pogledu reformi koje je najavio Raul Kastro: „Jasno je da će se malo toga promeniti.ˮ (7) Moglo bi mu se protivrečiti. Pa ipak...

„Raul je postigao dosta, ali, od Obamine posete u martu 2016, svedočimo razvoju događaja suprotnom od onoga kom su se svi nadali: s jedne strane, zaustavljanje procesa pomirenja, a sa druge, pustošenje Floride.ˮ Ekonomista sa kojim razgovaramo važio je za predsednikovog savetnika 2011, do te mere da je bio smatran jednim od podstrekača ekonomskog otvaranja. Pet godina kasnije, Omar Everleni Peres je izbačen iz Centra za studije kubanske ekonomije na Univerzitetu u Havani zbog toga što je previše rado razgovarao sa stranim novinarima. Njegov otkaz je pokazatelj snage dela državnog aparata koji se protivi reformama Raula Kastra i koji želi da zaustavi njegove planove. Pored toga pogoršan je i opšti kontekst.

„Obama je trebalo da ode daljeˮ, nastavlja Peres. „Da je on više postigao, Trampu bi bilo teže da stvari vrati na staro.ˮ Bez obzira na to što ulazak njujorškog milijardera u Belu kuću nije dobra vest za Kubu, unutrašnji problemi ovog ostrva su se gomilali čak i pre pustošenja uragana Irma. Najpre na ekonomskom planu: 2016, Kuba je doživela svoju prvu recesiju (od -0,9%) još od „izvanrednog mirnodopskog periodaˮ koji je pratio raspad sovjetskog bloka i doveo do pada bruto domaćeg proizvoda (BDP) od 35% između 1991. i 1994. „Ovo je priča o najavljenoj smrti: moglo se pretpostaviti da će naša zavisnost od Venecuele imati posledica u slučaju problema u toj zemlji.ˮ

 

„Ovde se borimo protiv bogatstva!ˮ

Pad cene nafte i politička kriza kojoj se ne nazire kraj: venecuelanska proizvodnja pala je za petinu u 2016, dok je inflacija prešla 700%. Karakas je Kubi doskora prodavao sto hiljada barela nafte dnevno po subvencionisanim cenama. U 2016, taj protok je smanjen za 40%. Dakle, treba štedeti energiju: neke javne ustanove se zatvaraju ranije, u drugima se otvaraju prozori umesto da se pale klima-uređaji, a javna rasveta se pali (još) ređe. „Moramo ukinuti sve troškove koji nisu nužniˮ, upozorio je Raul Kastro u julu 2016. Tim pre što je turizam, jedini ekonomski sektor koji beleži rast, poznat po ogromnoj energetskoj potrošnji: razgovor „sa aktivistkinjom koja se bori za prava crnih žena u siromašnim naseljimaˮ – može, ako ga prate buka ventilatora i hladan mohito!

S druge strane, Venecuela je glavni uvoznik usluga sa Kube – na prvom mestu lekara (trideset hiljada u 2016). Ekonomista Karmelo Mesa-Lago je procenio da je u 2010, skoro 21% „ekonomije [Kube bilo] vezano za trgovinu sa Venecuelomˮ. (8) Prema drugim procenama, taj broj je u međuvremenu porastao na 25%. Iako je Brazil primio četiri hiljade kubanskih lekara, diverzifikacija „autputaˮ još nije uzela maha. Ne iznenađuje ni to da je venecuelanska opozicija najavila da će prekinuti ekonomske odnose sa Kubom, nazivajući trenutnog predsednika Venecuele, Nikolasa Madura, havanskom marionetom.

„Sve to smo već znaliˮ, kaže Peres. „To je samo jedan od razloga zbog kojih treba nastaviti sa reformama. Međutim, Raul je stao na pola puta. Da bi prvobitne mere koje je on uveo urodile plodom, moraju ih pratiti dodatni koraci. Ali ne: mi smo reforme sprovodili na kašičicu i javili su se novi problemi.ˮ Na primer, nestašice i fenomen kriminalnog monopsona.

Iako je legalno otvoriti restoran ili prodavati picu na ulici, država nije predvidela specifični dobavljački lanac restoranskog sektora. Paladari vuku za sobom prodavnice i pijace. Posledice takvog odnosa su poznate: rast cena koji tera Kubance da (još više) stegnu kaiš; špekulacije, jer se odskora može bolje živeti od prodaje jaja nego od učiteljske plate; i nestašice, kakve su bile ona iz avgusta 2014. ili aprila 2016, kada je na celom ostrvu bilo teško naći piva...

Peresov telefon zvoni po treći put. Ekonomista se na kraju javlja. Razgovor je kratak. On odlaže telefon razočarano odmahujući glavom: „Radim sa jednim genijalnim mladim čovekom. Dogovorili smo se o rokovima za neke poslove koje treba da završi za mene, i svaki put je ista priča: neće stići. Njegovo polje je ekonometrija, ali on zarađuje za život tako što iznajmljuje sobe turistima. Naravno, ja pokušavam da ga plaćam i da se postaram da ne digne ruke od ekonomije. Međutim, redovno me zove da mi kaže: ’Slušaj, žao mi je, ali imam dvoje Amerikanaca koji mi stižu večeras. Da li mogu da dobijem pomeranje roka?’ Meni to zasmeta, ali se samo nasmejem. Za državu je to znatan gubitak.ˮ

Niko na Kubi ne očekuje da može da živi samo od svoje plate. Iako su cene u paladaru „Ča-ča-ča“ krojene po meri turista, mohito i u siromašnijim delovima Havane košta 1 CUC, odnosno devetinu mesečne plate... Stoga se, svako „snalaziˮ izmišljajući najrazličitije kombinacije (9) ili ubacujući se u isplativije sektore: ne zna se broj diplomiranim inženjerima koji rade kao konobari ili koji odlaze iz zemlje dok ona ulaže oko 25% svog budžeta u obrazovanje.

Povećanje plata je jedan od prioriteta koje predsednik ističe. Povećanje plata bez rasta proizvodnje dobara i usluga uvek vodi porastu stope inflacije. Pored toga, na Kubi vlada jedinstvena mešavina službi socijalnog staranja (na kojima bi joj pozavidele i najrazvijenije države) i produktivnosti u rangu sa zemljama u razvoju. Povećati ovo drugo, kako bi se „spasloˮ ono prvo – projekat koji zagovara Raul Kastro – značilo bi rezanje broja zaposlenih u javnom sektoru i poziv Kubancima da se prebace u privatni. Međutim, neke od vođa PCC-a privatni sektor tumače kao jednog od zakletih neprijatelja revolucije.

„Glavni problem je ideološka rigidnost vladajuće partijeˮ, zaključuje Peres. „Država je u recesiji, a njihova glavna briga je to što ljudi mogu da poseduju nekretnine. Kao što je rekao ekonomista Pedro Monreal, dok se većina zemalja bori protiv siromaštva, Kuba se bori protiv bogatstva!ˮ Programski dokument Kongresa iz 2016, lineamientos, dosta je stroži u odnosu na prethodni. „U okviru novih nedržavnih oblika upravljanja poslovima, neće biti dopuštena koncentracija vlasništva u rukama pravnih ili fizičkih licaˮ, pisalo je u dokumentu iz 2011. Potonji ide korak dalje sa zabranom i „koncentracije bogatstvaˮ. Tokom vanredne sednice republičkog Parlamenta u junu 2017, posvećene raspravi o ovim lineamientosima, daleko najzastupljenija tema rasprave bila je „pretnjaˮ akumulacije.

Radi li se ovde pak prosto o kubanskom ideološkom monolitizmu? Od odobravanja plata na osnovu produktivnosti do povećavanja dozvoljenih suma koje Kubanoamerikanci mogu slati svojoj rodbini, trenutni period obeležilo je povećanje nejednakosti pod nadzorom predsednika. Raul Kastro je na svoj način preformulisao i klasične postavke socijalističke teorije: tokom njegovog obraćanja PCC-u, 17. aprila 2016, „Od svakoga prema mogućnostima, svakome prema potrebamaˮ postalo je „Od svakoga prema mogućnostima, svakome prema raduˮ. Međutim, ni na Kubi, kao ni drugde, rad ne objašnjava sve. Između 70 i 80 odsto samozaposlenih pokrenulo je svoje „bizniseˮ zahvaljujući pošiljci novca koju su primili od svojih bližnjih u inostranstvu. Tako da sitni poslodavci u nastajanju predstavljaju sloj stanovništva koji je najneprijateljskije nastrojen prema političkom projektu revolucije. Među njima su retki ljudi tamne boje kože.

„Sitni i srednji preduzetnici su ovde postojali sve do revolucionarne ofanzive 13. marta 1968ˮ, priseća se Rafael Ernandez, glavni urednik magazina Temas koji je upravo izbacio broj posvećen pitanju nejednakosti. „Između 1. januara 1959. i početka ove ofanzive, niko – uključujući Fidela i Čea – nije ni pomišljao da kaže da privatni sektor čini ’buržoaska klasa’ koja je revoluciji strana. Ono što je Raul učinio jeste da se vratio na shvatanje po kom privatni sektor nije maligna ćelija kapitalizma koja je inficirala kubansko društvo. Nakon što ga je legalizovao, on se postarao da 'rad za svoj račun' postane legitiman.ˮ

U kontekstu u kom ne mogu da žive od svojih tehničkih i naučnih veština, Kubanci ostaju suočeni sa onim najnasilnijim što zakon slobodnog tržišta bez sumnje nudi. „Da li gazda radi ovde?ˮ Kelnerica ovog velikog paladara u Trinidadu na naše pitanje odgovara prasnuvši u smeh: „A ne! Gazda nije ovde, odmara se. Tako je i bolje, jer kad dođe ovde, to je samo da bi nam davao naređenja.ˮ „A vaše plate?ˮ, nastavljamo s pitanjima. Naša mlada sagovornica okreće pogled ka nebu... Ernandez se uključuje: „Da li se privatni sektor razvija u skladu sa zakonom, najpre sa radnim pravom? To već jeste problem. Kada pričate sa nekim ko radi u paladaru, najverovatnije ćete čuti da im šef traži da rade više od osam sati, da pravilo poštene plate za pošten rad ne važi, da šef ne voli naročito da unajmljuje crnce, itd.ˮ Rešenje? „Poštovanje našeg radnog prava, ali bez gušenja privatnog sektora kontrolama u nepovoljnim trenucima. Kao što se to, na primer, radi u Francuskoj!ˮ

 

Privatni sektor bez političke moći

Naravno, ali kada privatni sektor naraste, on će nastojati da sebi stvori snagu koja će mu otvoriti vrata političkog sveta. Tako je, u Francuskoj, u hodnicima Jelisejske palate (sedište predsednika republike, prim. prev.) prihvaćena definicija „kontrole u nepovoljnom trenutkuˮ bliža onoj koju zagovaraju preduzetnici nego onoj iza koje stoje sindikati. „Ta mogućnost i nas brineˮ, priznaje Ernandez, „međutim, okolnosti na Kubi su znatno drugačije. Ne mislim da postoji nijedan privatnik koji može da utiče na političku vlast u ovom trenutku. To ne znači da tako nešto ne može da postane problem u budućnosti.ˮ

U ovoj ostrvskoj državi sukobljavaju se dva principa. Inženjer nuklearne fizike i taksista Havijer svojim rečima objašnjava prvi: „Juče je SSSR finansirao naše socijalističke pobede. Danas to rade turisti i sitni preduzetnici. Dakle, da bismo spasli našu revoluciju, treba nam malo više tržišta.ˮ Ovoj analizi, koju deli i Raul Kastro, suprotstavljena je druga iza koje su se ujedinili ljudi iz najtvrđe struje PCC-a i... antikastroisti. Za njih, uvođenje određene doze kapitalizma neće na prvom mestu dovesti do konsolidacije kubanskog socijalizma, naprotiv... U svom obraćanju jednom skupu preduzetnika koji su zainteresovani da investiraju na Kubi, Marija Kontreras-Svit, predstavnica Obamine vlade, nije se koristila diplomatskim eufemizmima: „Ono što ćete vi morati da izvozite jesu američke vrednosti i atmosfera kapitalizma (10).ˮ 

Šta bi podržali junaci Sijera Maestre – pravoverje ili reforme? Možda bi samo ovo pitanje smatrali uzaludnim i složili se sa novinarom Fernandom Ravsbergom u tome da „sovjetski socijalizam nikada nije bio politički projekat na Kubi: on je bio samo sredstvo da se spase revolucija koja je, pre svega, osmišljena kao projekat nacionalne samostalnosti. Na tom frontu, sa socijalizmom ili bez njega, borba se nastavljaˮ.

 

 

 

(1) Za čitavu hronologiju, vidi: „Cuba, Ouragan sur le siècle”, Manière de voir, br. 155, 8,50€, na kioscima.

(2) Mi stoga ovde nećemo navoditi patronime. Lična imena su promenjena.

(3) Vidi: „Ainsi vivent les Cubainsˮ, Le Monde diplomatique, april 2011.

(4) Osim za pripadnike određenih zanimanja od strateške važnosti, kao što su lekari.

(5) Vidi: Patrik Haulet-Martin, „Dégel sous les tropiques entre Washington et La Havaneˮ, Le Monde diplomatique, novembar 2014.

(6) Lidija Bel, „Cuba's travel revolutionˮ, How to Spend It, London, 10. januar 2017.

(7) Jose Azel, „So much for Cuban economic reformˮ, The Wall Street Journal, Njujork, 10. januar 2011.

(8) Carmelo Mesa-Lago, „La reforma de la economía cubana: secuencia y ritmoˮ, Estudios de politica exterior, br. 161, Madrid, septembar–oktobar 2014.

(9) Vidi: „Ainsi vivent les Cubainsˮ, op. cit.

(10) Lusi Robeken, „Comment l’Amérique compte envahir Cubaˮ, Les Échos, Pariz, 5. maj 2015.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.