Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Nedeljnik i LMD

Spartak, slava poraženih

Nije čudno što je tako neverovatna priča prešla u legendu, zbog čega je njena autentičnost donekle zaboravljena. Ipak, ove činjenice su potvrđene i, pored toga, to nije bila jedina velika pobuna robova. Ali kao što znamo, istoriju pišu pobednici, a ako su istoričari antičkog Rima, od Salustija do Plutarha, dobro opisali istoriju Spartaka, ipak je to bilo pomalo škrto i isto tako bez empatije
Piše: Evelin Pieje, LMD
Datum: 25/02/2017

Spartak, slava poraženih

Foto: Profimedia

Leta 73. pre naše ere, u Kapui, šezdesetak robova ubilo je svoje čuvare i pobeglo. Hiljadu puta brojniji, odbegli robovi su dve godine pobeđivali rimsku vojsku, najveću silu tog doba. Republika je bila u strahu i dala je punomoć bogatašu koji je regrutovao pedeset hiljada ljudi. Marta 71. godine pre naše ere, vojska robova je poražena. Pet hiljada preživelih razapeto je duž dvesta kilometara Apijskog puta, od Rima do Kapue. Rob koji ih je predvodio poginuo je u borbi. Zvao se Spartak i bio je gladijator.

Nije čudno što je tako neverovatna priča prešla u legendu, zbog čega je njena autentičnost donekle zaboravljena. Ipak, ove činjenice su potvrđene i, pored toga, to nije bila jedina velika pobuna robova. Ali kao što znamo, istoriju pišu pobednici, a ako su istoričari antičkog Rima, od Salustija do Plutarha, dobro opisali istoriju Spartaka, ipak je to bilo pomalo škrto i isto tako bez empatije. Potom, kroz humanističke nauke i prenošenje vrednosti putem kojih je sve dobilo svoje mesto i red, epopeja o Spartaku je izbledela. Velika pobuna robova u San Domingu početkom 1790, Marksovo divljenje i osnivanje Spartakističke lige 1915. od strane Roze Luksemburg i Karla Libknehta ponovo su je oživele. Čini se da joj današnji nastavni planovi istorije u Francuskoj ne pridaju nikakav značaj.

Istina je da, osim u vreme revolucionarnih ideala, pobuna Spartaka i njegovih drugova može izgledati kao primer za žaljenje, kao podsetnik na pretnju desnice i neuspeh levice; ali onda „ko će pisati istoriju naše borbe, toga šta su bile naše pobede i naši porazi? I ko će govoriti istinu"? 

Godine 1951. je Hauard Fast (1914-2003) napisao roman Spartak, koji su svi izdavači odbili. Ta jednodušna reakcija bila je proizvod pokoravanja strogim propisima direktora Federalnog istražnog biroa (FBI) Džona Edgara Huvera, koji nije voleo komunističke pisce. Fast je objavio roman u vlastitom izdanju. Knjiga je postigla uspeh, koji će nastaviti i film Stenlija Kjubrika iz 1960. godine. U romanu, u kojem su navedene sve poznate činjenice, uglavnom se smenjuju razgovori (u vreme poslednjeg razapinjanja) između članova rimske elite, uključujući i Krasa (koji je pobedio Spartaka), i opisi akcija Spartaka, roba koji ih proganja kao nerazrešena enigma. Kako je rob koji za Rimljane nije bio ništa drugo do instrumentum vocale, „oruđe koje govori", uspeo da postane veliki general sposoban da ujedini tolika druga „oruđa", protiveći se rimskim zakonima i stvarajući sopstvene? Kako je smeo imati tako velike ljudske snove?

To je doista nezamislivo, jedino ukoliko se ne dovede u pitanje „društvo izgrađeno na leđima robova, koje svoju simfoniju ima u zvuku bičeva", jedino ukoliko se prizna da građani Republike nemaju drugih ideala sem borbe protiv dosade i da stoga biraju život lišen smisla, baš kao što je to učinio stari rimski političar Grah. Što se tiče Spartaka i priče u kojoj odzvanjaju ritmovi homerskog epa, on nikada nije bio supermen: Spartak se zadovoljio time da u potpunosti bude čovek, koji odbija kompromis sa smrću, mentalnom i duhovnom, i koji nikada „nije mislio da je sam".

Na pitanje koje je mučilo Krasa i Graha pokušao je da odgovori Jan Le Boek (3), istoričar (koji Hauarda Fasta predstavlja kao britanskog pisca): kako su robovi uspeli da formiraju vojsku? Podstaknut bezbrižnim prezirom prema marksističkim čitanjima, on se oslanja na antičke tekstove, ponekad na one koji su nastali mnogo kasnije od ustanka, ne bi li jednostavno objasnio uspeh Spartaka njegovim neverovatnim vojničkim talentom, sirovim ali delotvornim.

On takođe objašnjava Spartakov poraz, koji u romanu opseda poslednje preživele, „nedostatkom stručnih osoba" i dodaje još jedan razlog, još više uznemirujući: samo manjina se pridružila redovima pobunjenika. Jer nije bilo kolektivne želje za oslobođenjem od ropstva, već je, u najboljem slučaju, postojala želja za individualnim oslobođenjem; neki su, štaviše, bili zadovoljni svojom situacijom. Upravo to ovom ustanku daje njegovu egzemplarnu lepotu. Jer ovaj poraz bednih ima tu ključnu odliku da se dogodio i pokazao je kako ono što se čini nemogućim može postati moguće. U tome je pobeda Spartaka, u otkriću drugog horizonta i u obećanju da će se on ispuniti, a to je ono što je važnije od njegovog konačnog neuspeha. 

Ukupno komentara: 0


Sva polja su obavezna.