Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Svet

Smak sveta počinje u Francuskoj: Revolucija „žutih prsluka" i mediji

U trenutku kada određeni režim kreće da se ruši, u trenutku kada mržnja prema njegovim institucijama eksplodira i izađe na videlo, onda sve one, naročito delovi čiji je zadatak da osiguravaju njegovu ideološku dominaciju, bivaju bačene u stanje duboke zbunjenosti („Zar ovo nije najbolji od svih mogućih sistema?"), besa i panike
PIŠE FREDERIK LORDON, LMD
Datum: 20/12/2018

Smak sveta počinje u Francuskoj: Revolucija „žutih prsluka" i mediji

Foto: Profimedia

Kako se um po prirodi okreće umirujućim i prijatnim idejama, tako se i propovednici „novog sveta" i „revolucionarnog makronizma" - ne priznajući da samima sebi skaču u usta - nepogrešivo vraćaju svom starom pojmovniku i iz njega vade kategorije starog sveta, jer njemu duguju svoj položaj, svoje prihode i svoju stručnost (čitati: „Macron, le spasme du systčme"). Tako njihov pogled skače sa ultradesnice na ekstremnu levicu (ili sa ultralevice na ekstremnu desnicu), panično tražeći „predstavnike" ili prizorne „portparole"; oni zahtevaju detaljan spisak „zahteva" o kojima se može „pregovarati", bez obzira na to što ne postoji nikakav zajednički „sto" za koji bi se moglo sesti.

U panici, zajedno sa vladom, grebu po dnu bureta: konsultacije sa vođama stranaka, rasprava u skupštini, sastanak sa sindikatima... nada da se „izlazak iz krize" može postići moratorijumom na povećanje poreza na gorivo? Možda uz pomoć nekog otvorenog foruma? Drugim rečima, vadi se alat koji samo što se nije pretvorio u prah i pepeo. Eto to je današnja „elita": slepa na činjenicu da joj je vreme isteklo, da se čitav jedan svet - njen svet - raspada, da se on neće spasti odlaganjem uvođenja poreza ili nižim poreskim stopama... Ona je srećna što same političke institucije još uvek nisu krenule da se ruše. Jer sada se ne radi o „socijalnom pokret"; radi se o pobuni.

U trenutku kada određeni režim kreće da se ruši, u trenutku kada mržnja prema njegovim institucijama eksplodira i izađe na videlo, onda sve one, naročito delovi čiji je zadatak da osiguravaju njegovu ideološku dominaciju, bivaju bačene u stanje duboke zbunjenosti („Zar ovo nije najbolji od svih mogućih sistema?"), besa i panike. Tim pre što, kao što je primećeno, neobičnost ovog pokreta leži u tome što je on uspeo da založi vatru tamo gde je do sad nije bilo, a gde treba da bude: ispod sedišta bogataša. I, još više, njihovih poslušnika.

Mogli smo pročitati da je direktorka kanala BFM bila šokirana kada je čula da povorka na Jelisejskim poljima skandira „Jebeš BFM", te da je predsednik udruženja novinara istovremeno zaključio da taj poklič „nije došao od aktivista, već od običnih ljudi". Svi slični režimi - tiranije imućnih i njihovih lakeja - uvek skončaju na isti način: u šoku i neverici. „Koliko nas samo mrze!" Odgovor je „da", i to s potpunim pravom. Takođe, nakon toliko decenija, kucnuo je čas da se plati pozamašan ceh koji se gomila već predugo.

Od štrajkova 1995. godine neprestano raste svest o tome da su navodno kritički mediji zapravo produžena ruka vlasti. Štaviše, kako se neoliberalizam produbljivao i kako se narod našao pod sve neizdržljivijim pritiskom, oni sami neumorno su radili na tome da tu optužbu načine što osnovanijom. Kontrola se mogla održati samo nasiljem nad duhom - koje se sad preliva u nasilje nad telima.

U istom trenu, mediji su otvoreno postali biro Ministarstva unutrašnjih poslova - ne samo bogataša - i počeli da izbacuju izveštaje o broju demonstranata koji su bili namaštaniji od policijskih, kao i da pokušavaju da oslikaju sve pokrete protiv vlasti kao „nasilne". Time su jasno stavili do znanja sa koje strane sukoba se nalaze.

Moguće je da se medijska hajka toliko razgorela na temi „nasilja", upravo u meri u kojoj su oni sami počeli da uviđaju da im situacija izmiče kontroli. Pored toga, „osuda" je oduvek bila najbolji način da se pokaže nerazumevanje, tim pre što toliko moćni interesi podstiču ovakvo dobrovoljno slepilo. „Vandalsko nasilje" postalo je apsolutni lek za svaku kritiku i poslednja brana neoliberalnog sistema koji ne vidi ništa sporno u tome proslavama 14. jula 1789. ili organizovanju komemoracija povodom maja '68: sumanuta protivrečnost preparirane Istorije, gurnute u zapećak, ispražnjene od života i bilo kakve lekcije za sadašnjost.

U svakom slučaju, što se tiče nasilja uopšteno, mediji, pre svega televizija, oduvek su prikazivali ono što im je najviše odgovaralo, nastojeći da sve drugo ostave nevidljivim. Njihovo izveštavanje je samim time nasilje činilo nerazumljivim, pretvorivši ga u nered bez povoda; u čisto zlo. Ipak, zbog čega su, i nadasve s kojim ciljem, radnici i radnice Kontinentala upali u zgradu policijske stanice u Kompenju, ljudi iz Gudjira okupirali zgradu uprave firme, oni iz Er fransa pocepali košulju svog direktora ljudskih resursa, a određeni „žuti prsluci" izneli oružje na ulice? Šta je moralo da se desi običnim ljudima koji, kao i svi ostali, žele mir da bi se oni okrenuli ovakvom ekstremnom ponašanju? Upravo to - bili su gurnuti do ekstrema.

Osporavanje društvenog nasilja predstavlja najviši oblik nasilja koje je Burdije nazvao simboličnim nasiljem. Ono je toliko efikasno da njegove žrtve tonu u pasivnost: one su društveno zlostavljane, dok im se sistematski uskraćuje svaka mogućnost otpora „po pravilima" jer su ih sve institucije socijalnog posredovanja izdale, njihov izbor svodi se na potpunu predaju ili na fizičku pobunu koja se prokazuje kao nedostojna, nelegitimna i antidemokratska - većinu vremena, ovo je savršena klopka. Ipak, uvek kucne čas u kom simbolički teror prestaje da urađa plodom, u kom legitimnost i nelegitimnost gube smisao i u kom se patnja pretvara u bes. Bes srazmeran oštrini uskraćivanja kojem je stanovništvo bilo izloženo. Tada sve postaje njegova potencijalna meta i tome se ne treba čuditi: rezidencije poslanika, banke, vile, opštine... sasvim logično: kada ih sve institucije izdaju, ljudi prestaju da osećaju poštovanje prema njima.

 

Vandalsko nasilje" postalo je apsolutni lek za svaku kritiku i poslednja brana neoliberalnog sistema


Istina je da oni koji svoj položaj i svoje privilegije duguju postojećem sistemu i koji uporno ponavljaju da je on ne samo najbolji već i jedini moguć, u slučaju radikalne pobune mogu samo da je nazivaju „izvitoperenom", „monstruoznom", ili, onda kada se ona „ostvari", da je okarakterišu kao „nasilje". Da bi pobuna mogla da nastavi da se tumači kao čudovišna, nužno je da ostane marginalna i da se uloga policije vešto skriva. Ipak, oba ova uslova trenutno se dovode u pitanje.

Prvi prestaje da važi zbog toga što „žuti prsluci" otelotvoruju za vlast protivrečan i neshvatljiv pojam „pobesnelih dobrih ljudi". U normalnim uslovima dobro se zna ko su „pobesneli" - oni koji čine ultraradikalnu manjinu. To ne mogu biti „dobri ljudi", odnosno tiha većina - to bi bio čist contradictio in adjecto... Ili mogu biti. Najjednostavnije rečeno: kada su ljudi stisnuti do krajnjih granica, oni pobesne. Društvo se trenutno nalazi na koncu tri decenije neoliberalizma - ovenčanih Makronovim osamnaestomesečnim otvorenim socijalnim ratom - koje su ga dovele do tačke pucanja. Dakle, ljudi su besni.

Verujući da stvari o kojima oni ne izveštavaju ne postoje, mediji nisu mogli da shvate odakle su ovi pobesneli ljudi izronili. Ipak, eto njih, posledice dugog i tihog gomilanja besa koji je probio branu. Neće biti lako vratiti ih kućama. Biće još teže povratiti lakovernost „dobrih ljudi" koji su tokom - za mnoge od njih - prvog izlaska na ulice iskusili šta znači policijsko nasilje. U prvom trenutku, našli su se u neverici. Nakon što se ista stvar ponovila, prešli su tačku bez povratka. Tako je nebrojenima među onima koji su do juče bili neupitni „dobri ljudi" nalepljena etiketa „vandala u povoju" - isto kao što oni koji od drvenih paleta prave barikade na kružnim tokovima zadivljeno posmatraju kako postaju „zadisti u povoju" (termin izveden iz francuske skraćenice ZAD - zone ŕ déffendre, „zona koju treba odbraniti" - odnosi se na fizičko blokiranje razvojnih projekata, naročito u ruralnim predelima, prim. prev.)

Sada deluje kao da će u njihovim glavama doći do velikih promena. Jer svi ovi ljudi koji su se od 2016. i Zakona El Komri (zakona o radu, prim. prev.) do 2018. i incidenata u Notr Dam de Londu (mesto u kome je planirana izgradnja aerodroma, od koje se odustalo usled otpora lokalnog stanovništva, prim. prev.) i restrukturiranja Nacionalnog društva francuske železnice (Société nationale des chemins de fer français - SNCF), o tim događajima informisali preko BFM-a i France Info-a, kanala na kojima su slušali jadikovke zbog slomljenih prozora bolnice Neker, danas su dobili ulogu nasilnika, postali izloženi policijskom i medijskom nasilju i stekli nešto drugačiji stav o tome šta znači kada ove dve institucije nekoga nazivaju „radikalizovanim i ultranasilnim".

U svakom slučaju, kanali koji neprestano izveštavaju o neredima nalaze se u dilemi: ako je vandal u povoju novi eufemizam, šta onda znači „vandal"?

Drugi preduslov odnosi se na držanje stvarnih akcija policije dalje od pogleda javnosti. Televizijske uprave boriće se do poslednjeg daha da ispune taj cilj. Laganje putem uskraćivanja informacija je sveopšte, uvreženo i brutalno koliko i propaganda bilo koje diktature. Kada bi ljudi mogli da vide desetinu onoga što velike televizijske stanice sistematično sakrivaju od njih, istog trena bi se pobunili. Među time se nalaze i snimci jedne raskrvavljene starice koju je policija napala suzavcem, kao i ispendrečenog penzionera.

Dok nas je France Info besomučno zatrpavao slikama polomljenih prozora bolnice Neker ili zapaljenog Mekdonaldsa, ni na jednim vestima do ponedeljka po podne nije preneta vest da je jedna osamdesetogodišnja žena usmrćena kada ju je pogodio kanister sa suzavcem.

Roboti iz BFM-a prenose samo izjave policijskih zvaničnika koji tvrde da su „pendrečeni" (sic!) i „iskasapljeni". Imaju li te reči smisla, kad se zna ko drži flešbolove (tip „nesmrtonosnog" oružja koji koriste francuski policajci, prim. prev.) i lansere suzavca, a ko ostaje bez očiju i ruku? Pitamo se da li bi Natali Sen-Krik ili Žan Mišel Apati (redom, urednica političkog programa na kanalu France 2 i istaknuti novinar kanala Europe 1, prim. prev.) uspeli da ne povrate doručak kada bi videli grozomorne fotografije (ratnih povreda) demonstranata koje je - izistinski - osakatilo policijsko oružje. Zasada se nije pojavio nijedan televizijski kanal koji bi „dobrim ljudima" koji još nisu postali vandali neprestano prikazivao - kao što je to običaj pod drugim okolnostima - snimak mladića kog tuče osam policajaca. Kada bi se desetine snimaka i stotine izjava spojile u jedan prilog, bila bi to priča koja bi stanovništvo jasno informisala o nivou poverenja koje treba da gaji prema „policiji republike".

Ipak, nasilje ima sopstvenu prirodu i znamo šta može da se desi kad se ona pokrene. Ta priroda je konfliktna, sklona tome da bude preusmerena i može otići veoma daleko. Još uvek niko ne zna tačno dokle, mada je moguće da ishod bude dramatičan i ekstreman.

 

Ko je izazvao nasilje ako ne Makron koji je svom narodu prvo objavio socijalni, potom policijski, a uskoro možda i vojni rat, u saradnji sa vladinim medijima koji rat vode na simboličkoj ravni?

 

Ali ko je izazvao nasilje ako ne Makron koji je svom narodu prvo objavio socijalni, potom policijski, a uskoro možda i vojni rat, u saradnji sa vladinim medijima koji rat vode na simboličkoj ravni? Odgovornost je jasnija tim pre što se o zlodelima predugo ćutalo: ekonomska agresija, prezir elita, medijske laži, policijska brutalnost.

Pored toga, međusobno nasilje dugo se pamti. Putem rasprave na Tviteru, jedna policajka interventne brigade je konsternirano otkrila - što se desilo i prvim demonstrantima pendrečenim ni zbog čega, samo u suprotnom smeru; jer, naposletku, u ovoj priči sve se vrti oko zblanutosti... oko sukobljenih zblanutosti koje uzrokuju jedna drugu i jedna drugu hrane - policajka je, dakle, otkrila koliko ljudi mrze nju i njene kolege. I nije mogla da veruje. Sve institucije neoliberalnog nasilja pale su na teme, odjedared. Srednjoškolci i srednjoškolke koje je policija, sve sa psima, opkolila i prskala suzavcem neće skoro zaboraviti to iskustvo. Ono će odlučujuće uticati na njihov odnos prema policiji i, za dve godine, ili za pet godina, zaboravni policajci opet će naleteti na njih i šokirati se zbog sirovog prezira koji budu videli na njihovim licima... i ništa im neće biti jasno.

Sada je red na funkcionere lokalne vlasti da krenu da se znoje zbog toga što se osećaju izolovani u svojim opštinama. Od kada je policijska stanica u Le Pij an Veleu gorela, znaju za šta su „drugi ljudi" sposobni. Da, ovog trenutka, bukvalno za sve. Oni moraju hitno da se ograde, da svakodnevno stavljaju do znanja da makronistička vlada nema veze sa realnošću, a da oni razumeju nesreću naroda i da će rado podići uzbunu, samo ako ih budemo slušali. Trebalo bi ipak da se setimo da su to isti oni prefekti po čijem se naređenju od Noćnog ustanka (Nuit debout, pokret protiv Zakona o radu iz 2016. godine) do danas sakati, granatira i po ljudima puca iz neposredne blizine.

Ipak, iznad svega, svedočimo povratku nečega što se može nazvati „La Boétie situacijom", koju vlast stalno pokušava da nas navede da zaboravimo, i koju mi, ionako, stalno zaboravljamo, jer deluje kao nedokučiva misterija: onih koji vladaju je veoma malo, a nas je mnogo. Veo spada i otkriva okrutnu aritmetičku stvarnost moći. Zamenik ministra unutrašnjih poslova bio je neočekivano iskren kada je prošle subote izjavio da ne može da pošalje više jedinica u Pariz u trenutku u kom je čitava Francuska pod uzbunom i svi traže pojačanje. Neki „startap" menadžer verovatno bi rekao da je policijski sistem „pod stresom". „Stres sistema" znači da se La Boétie vraća. Mi smo brojniji. Mi smo daleko brojniji od njih. Tim pre što pokret ima još mnogo prostora da se razvija. Sve će se to uskoro i pokazati: srednjoškolci i srednjoškolke, studenti i studentkinje, radnice i radnici prve pomoći, poljoprivrede i mnogi drugi.

I šta onda? Vojska? To ne bi bilo nečuven potez za razularenog klinca iz Jelisejske palate: on je već bacao granate - oružje rata - na svoj narod i postavio snajpere na krovove pariskih zgrada, čije neverovatne slike je preneo šokirani Le Monde i sam se pitajući da li je kucnuo čas da digne ruke od Makrona, svog ugroženog štićenika.

U svakom slučaju, ovo je zastrašujući momenat istine za liberalnu štampu. Ti ljudi su slavili spektakl oslobođenja u Tunisu ili na trgu Tahrir u Egiptu, ali, prema njihovom mišljenju, ono što je tamo bio fenomenalni ustanak za slobodu, ovde je sirovi populizam koji budi uspomene na loša vremena iz prošlosti. Do danas im se verovalo. Odjednom pak Makron za koga se „moralo glasati" može da se pretvori u Mubaraka... „Bože dragi, u šta smo se uvalili?" I naravno, što se više batrgaju, to se dublje uvaljuju. Sve se vraća, sve se razotkriva. Jer došli smo do tačke kada vlast isplaćuje neviđene bonuse svakim danom sve okrutnijim policajcima zbog toga što se plaši da će joj i oni okrenuti leđa. Budući da je iscrpla sav svoj legitimitet, grčevito se drži za represivni aparat, položivši svoju sudbinu u njegove ruke. „Radite šta god, ali glasajte za Mubaraka."

Ova vlast je prezrena zbog toga što je sistematski radila na tome da je narod omrzne. Ona sada plaća račun koji je možda davno otvoren, ali koji se svojski trudila da dopuni i, stoga, predstavlja najlogičniju adresu za njegovu naplatu. Jedini izbor koji joj preostaje je krvava represija, možda čak i vojna intervencija. Jedino što zaslužuje je da bude srušena.

 

FREDERIK LORDON je ekonomista, istraživač u Evropskom sociološkom centru za ekonomsku sociologiju i direktor istraživanja u CNRS-u.

 

PREVOD: Pavle Ilić


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.