Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Svet

Sifražetkinje i džijudžicu: Žene koje su znale gde treba da "udare"

Početkom 20. veka, borba britanskih sifražetkinja za građansku jednakost se poklapala sa uvođenjem japanskih borilačkih veština u Evropu. Kako istorija obično prevazilazi fikciju, ova istovremenost je omogućila (doslovno) pritiskanje patrijarhalne države
Piše: Danijel Pariz-Klavel, LMD
Datum: 08/03/2017

Sifražetkinje i džijudžicu: Žene koje su znale gde treba da "udare"

Foto: Profimedia

Dugometražni britanski film Sifražetkinje, u režiji Sare Gavron i prema scenariju Abi Morgan, pušten je u javnost u novembru 2015. (1) Iako je važno da postoji i da bude uverljiva interpretacija sifražetskog pokreta, ipak je razočarao ljubitelje filmova koji su jednako dinamični kao što su to bile same sifražetkinje. Film prikazuje, kroz politizaciju mlade radnice, nekoliko značajnih akcija koje su izvele aktivistkinje za žensko pravo glasa oko 1913. godine. Nažalost, melanž kinematografskih žanrova je izgleda tabu, pa je sentimentalna ''socijalna drama'' prevagnula nad obiljem stvarnih istorijskih činjenica, koje nimalo ne bi narušavale filmsku akciju.

Da bi se izborile za svoja prava, ove pretkinje Pokreta za oslobođenje žena (Mouvement de libération des femmes, MLF) iz sedamdesetih godina 20. veka znale su gde treba da udaraju. To im je omogućilo ne samo da 1918. s mukom zadobiju pravo glasa za osam miliona Engleskinja starijih od trideset godina (a onda 1928. za većinu) već i da redefinišu odnos žena prema političkom i kućnom nasilju. Maštati o novoj filmskoj adaptaciji, sa Džinom Karanom i Rondom Rauzi u ulogama sifražetkinja - glumicama i šampionkama u mešovitim borilačkim veštinama (mixed martial arts, MMA - borilačkom sportu u kojem se koriste noge, pesnice i svi resursi za borbu) - bio bi pravi šok...

Podsetimo se nekih činjenica. Godine 1903. Emelin Pankherst (1858-1928), kojoj su dosadila odugovlačenja nenasilnih sifražetskih organizacija, organizuje Socijalno-političku uniju žena (Women's Social and Political Union, WSPU) sa svoje dve ćerke, Kristabel (1880-1958) i Silvijom (1882-1960). Zbog pljuvanja policajca 1905. otpočeo je niz proizvoljnih hapšenja članova porodice Pankherst i aktivistkinja WSPU. Unija se pročula zbog nje, a Emelin Pankherst je od 1910. počela zagovarati direktnu akciju radi privlačenja pažnje, pogotovo nakon ''Crnog petka'' - protesta feministkinja koji je policija ugušila u nečuvenom nasilju. One koje će potom mediji nazvati ''sifražetkinjama'' napašće svetu privatnu svojinu, razbijati prozore, paliti neke bogate vikendice, uništavati terene za golf ili kraljevske botaničke bašte.

Ovaj svesni vandalizam, koji kombinuje građansku neposlušnost i sabotažu, nema ničeg zajedničkog sa svakodnevnim muškim nasiljem: aktivistkinje su povređivali na ulicama i progonili sve do njihovih kuća i mesta posla; na njih se bacalo kamenje kada bi protestovale, muškarci su se penjali na tribine da bi tukli govornice, dok su policajci podrugljivo gledali i čekali svoj red. I kada su uhapšene aktivistkinje nastavljale sa sistematskim štrajkom glađu, zahtevajući status političkih zatvorenika, nasilno su ih hranili...

Zabrinute zbog sve većeg broja (muških) građana koji su bili potreseni zbog ovih tortura, vlasti su 1913. donele ''Zakon o mački i mišu'': puštale su se štrajkačice glađu čije stanje bi se previše pogoršalo, ali čim bi im se stanje popravilo, ponovo bi bile uhapšene... Za sifražetkinje je sprečavanje ove igre mačke i miše, kojom se otvoreno uništavao pokret, postalo imperativ. U tom trenutku u igru ulaze i samuraji.

Džijudžicu, doslovno ''umeće spretnosti'', koristi snagu neprijatelja protiv njega, što omogućava da se pobedi fizički snažniji. Razvijen od samuraja feudalnog Japana kao tehnika borbe golim rukama, džijudžicu je stvorio džudo i, kasnije, brazilski džijudžicu. Godine 1898, izvesni Edvard Vilijam Barton Rajt (1860-1951) predstavlja džijudžicu Ujedinjenom Kraljevstvu, nakon što ga je učio u Japanu. Koristio ga je kao osnovu za svoj ''barticu'' (reč nastala spajanjem imena Barton i reči „džijudžicu"), preteči modernih MMA koje kombinuju džijudžicu, engleski boks, savate i borbu. Njegova škola, koju je otvorio 1900. u Sohou, privlačila je brojne učenike - vojnike, aristokrate... Zapošljavala je renomirane učitelje kao što su Fransoa Pjer Vinji, koji je podučavao savate i kan, a njegova buduća žena Margarit je nekoliko godina kasnije razvila neverovatnu tehniku samoodbrane sa kišobranom. Povrh svega, škola se mogla pohvaliti dragocenim prisustvom dvojice japanskih majstora - to su bili Jukio Tani (1881-1950) i Sadakazu Ujeniši (1880-?).

Nakon oduševljenja jednom javnom manifestacijom, bračni par Idit i Vilijam Gered, profesori fizičkog vaspitanja, su se odmah upisali u Barton-Rajtovu školu. Kada se škola 1903. zatvorila, oni su otišli kod Ujenišija koji je otvorio svoju školu japanske samoodbrane i preuzeli su njeno vođenje kada se majstor vratio u Japan. Idit Gered (1872-1971) podučavala je žene i decu veštini džijudžicu. U međuvremenu, otvorila je u londonskom Ist Endu dodžo (mesto treninga) koji je bio rezervisan za davanje instrukcija sifražetkinjama iz WSPU i iz Ženske lige za slobodu (Women's Freedom League je stvorena 1907. nakon raskida sa WSPU).

Žensko praktikovanje sporta je, u to vreme, već samo po sebi bilo politički čin. Idit Gered je povrh toga bila i militantna feministkinja; sa svojih metar i pedeset visine, najviše je volela pokazivati superiornost spretnosti nad golom silom tokom demonstracija, šaljivo se suprotstavljajući statisti prerušenom u policajca. Promovisala je žensku samoodbranu ne samo na svojim kursevima već i pojavljujući se u prvom engleskom filmu o borilačkim veštinama (Jiu Jitsu Downs the Footpads, 1907), kreirajući komičnu teatarsku predstavu protiv kućnog nasilja (Šta svaka žena treba znati, 1911) i pišući članke, posebno za Votes for Women - glasilo WSPU. I konačno, penjala se na zid zatvora „Holloway" da bi glasno pevala u znak podrške zatvorenim sifražetkinjama.

Suočavajući se sa represijom koju je simbolizovao „Zakon mačke i miša", Silvija Pankherst je 1913. savetovala WSPU da formira bezbednosnu jedinicu zaduženu da štiti demonstrante od snaga reda i zakona. Tako je nastao „Bodyguard", grupa od četrdesetak žena koje je trenirala Idit Gered, grupa koja je sakrivala oružje ispod strunjača u sali za trening. Na čelu grupe bila je Gertrud (Gert) Harding (1889-1977), Kanađanka koja je došla u London 1912. i bila poznata zbog toga što je iščupala orhideje iz kraljevskog vrta - podvig koji su vlasti prvo pripisale muškarcu, jer nisu mogle da zamisle da bi žena bila u stanju da se uspentra uz zid.

Skrivajući ispod svojih haljina teške cigle, gimnastičke buzdovane ili pendreke ukradene od policije, članice „Bodyguarda" su štitile demonstracije i skupove, nadmećući se u hrabrosti i domišljatosti da bi prevazišle brojčanu inferiornost. Zadobile su mnogo preloma, posekotina, modrica... Planirale su maršrute i povlačenja. Neke od njih su se maskirale u one sifražetkinje koje je tražila policija, na primer u Emelin Pankherst, da bi namagarčile pandure tokom manifestacija.

Štampa koja je izveštavala o njihovim podvizima nazivala ih je „amazonkama" ili „sifradžicu", dok vlada nije znala kako da izađe na kraj sa ženama koje su skidale gaće policajcima tako što bi im kidale kaiševe. „Što se tiče naših borkinja", piše Emili Pankherst u čast ovih zaštitnica, „one su u odličnoj formi i veoma ponosne na svoje podvige. (...) Naša drugarica koja je zadobila otvorenu ranu na lobanji odbila je šivenje jer je želela da učini ožiljak što je više moguće vidljivim. To je pravi duh ratnice!" (2)

Policija je naučila da ponekad bude lukavija. Godine 1913. presrela je Emili Pankherst na njenom povratku sa putovanja iz Sjedinjenih Država, izbegavši tako intervenciju članica „Bodyguarda" koje su čekale na keju. Ipak, panduri su se uglavnom zadovoljavali silovitim jurišima, sa pendrecima u rukama, računajući na svoju brojnost i brutalnost. Kao u toku „glazgovske borbe" 1914: na sastanku WSPU u Škotskoj Emelin Pankherst je izbegla policiju tako što se provukla kao obična posmatračica; kad je uspela da se dokopa govornice, na nju je skočilo 50 policajaca, a branilo ju je 30 članica „Bodyguarda", pred očima 4.000 šokiranih posmatrača iz publike. Nasilje i proizvoljna hapšenja, čak iako je skup bio odobren, mnogo su doprineli da se oni koji su bili neodlučni priklone sifražetskom pokretu.

Nakon što je Ujedinjeno Kraljevstvo ušlo u rat sa Nemačkom, Emili Pankherst je odlučila da prekine akcije WSPU, raspusti „Bodyguard" i pozove Engleskinje da podrže nacionalne ratne napore. Ta odluka, koja je imala cilj da istakne ulogu žena građanki i legitimnost njihovih građanskih zahteva, urodila je plodom 1918, ali je definitivno posvađala Silviju Pankherst (koja se pridružila komunistima borcima za radničke savete i oponentima rata) sa njenom majkom. Sve više se pribojavajući mogućnosti komunističke revolucije, Emelin se na kraju pridružila Konzervativnoj partiji. Idit Gered će zajedno sa svojim mužem nastaviti sve do 1925. da daje časove džijudžica, gradeći status prve zapadne instruktorke borilačkih veština.

S druge strane Lamanša, ove neustrašive „džijudžicu sifražetkinje" su uticale na neke duhove, uključujući i Madlen Peletije (1874-1939), prvu ženu psihijatra i libertarijansko-socijalističku aktivistkinju. Nakon posete demonstracijama londonskih sifražetkinja 1908, Peletijeova je u svom tekstu Sifražetkinja branila grubi aktivizam svojih koleginica: „Naravno da lomljenje prozora nije argument, ali ako je mnjenje koje je gluvo za argumente jedino osetljivo na polomljene prozore, onda šta drugo raditi? Pa slomiti ih, naravno."

Sifražetskim pokretom je bila obeležena, u potpuno drugačijem kontekstu, i pesnikinja Ćiu Đin (1875-1907), „prva kineska feministkinja" koja se posebno borila protiv tradicije vezivanja stopala. Naučila je kineske i japanske borilačke veštine da bi bila spremna za ustanak protiv mandžurske dinastije. Predavala je fizičko vaspitanje u devojačkoj školi, bila je obučena da rukuje oružjem i izazvala je skandal zbog podsticanja svojih učenica da to nauče. Odsečena joj je glava zbog pokušaja državnog udara 1907. (3)

Zato što su znale da potlačeni uvek prvi plaćaju danak, ove pionirke društvene i feminističke samoodbrane usudile su se da redefinišu ženstvenost na osnovu realnih potreba. Kroz praksu džijudžica sifražetkinje su anticipirale uvod koji je austrijska sociološkinja i instruktorka Irene Cajlinger dala u svom Malom priručniku samoodbrane za sve žene kojima je dosadilo da ćute (4): „Napadač je odlučio da će biti nasilja, na nama je da odlučimo protiv koga će to nasilje biti usmereno."

 

DANIJEL PARIZ-KLAVEL je tvorac i voditelj revije ChériBibi, koja je posvećena popularnoj kulturi.

 

(1) DVD je najavljen za mart 2016.

(2) Citirano prema: Tony Wolf, Edith Garrud: The Suffragette Who Knew Jujutsu, Lulu.com, 2009. Uporedi takođe grafički roman Suffrajitsu: Mrs. Pankhurst's Amazons, Tony Wolf i Joao Vieira, Jet City Comics, Tacoma (Washington), 2015.

(3) Uporedi: Suzanne Bernard, Qiu Jin. Féministe, počte et révolutionnaire, Le Temps des cerises, Montrej, 2006.

(4) Irene Zeilinger, Non c'est non, Zones, Pariz, 2008.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.