Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Svet

Separatistički region koji ne priznaje ni Ukrajinu ni Rusiju: Donbas se navikava na život bez Kijeva

Prošle su tri godine od početka sukoba između Kijeva i separatističkog regiona Donbas, a rešenja i dalje nema na vidiku. Ukrajinski predsednik Petro Porošenko nikako da se odluči između uvođenja potpune blokade i obnove kontrolisanih privrednih odnosa. Za to vreme, u iščekivanju hipotetičke vojne intervencije stanovništvo Donjecka se organizuje
Piše specijalni dopisnik Loik Ramirez; Prevod: Matija Medenica
Datum: 20/05/2017

Separatistički region koji ne priznaje ni Ukrajinu ni Rusiju: Donbas se navikava na život bez Kijeva

Foto: Profimedia

"Pucali su na zgradu u noći između trećeg i četvrtog februara, radnju smo otvorili dvadesetog, ove nedelje." Ogrnuta u prelepu maramu i mantil, prodavačica nam pokazuje štetu koju je ukrajinska vojska nanela, nakon čega pažnju posvećuje kupcima. Eksplozije su joj uništile prozore na radnji. Poput čitave periferije grada Donjecka, naselje Kijevski prati stigma sukoba između vlade u Kijevu i separatističkih milicija Donbasa, koje uživaju zvaničnu podršku Moskve.

Razrušene zgrade, fasade izbrazdane šrapnelima ukazuju na silinu rata, koji je od aprila 2014. godine odneo blizu deset hiljada života. "Sve do poslednjeg časa nisam verovao da će naša sopstvena vojska biti u stanju da puca na nas!", uzvikuje Saša, stanovnik Donjecka, zaobilazeći kratere na pločniku svog kraja.

Budući da mrtvih ima na obe strane, mogućnost reintegracije samoproglašenih "narodnih republika" Donjeck (DNR) i Lugansk (LNR) pod okriljem Kijeva sve je dalja. Samim tim i krajnji cilj mirovnog sporazuma potpisanog februara 2015. godine u Minsku, između Rusije, Ukrajine i njena dva zapadna oslonca, Francuske i Nemačke. Posebno imajući na umu da na separatističkim teritorijama život teče dalje, samo pod uticajem Moskve i daleko od prestonice.

Od svog referendumskog proglašenja 11. maja 2014. godine, DNR nije dobila priznanje nijedne države članice Ujedinjenih nacija (UN), čak ni Rusije. I pored toga "Republika", kako je ovde zovu, iz dana u dan sve je konzistentnija.

Ukrajinska plavo-žuta zastava ustupila je na zabatima javnih institucija mesto zastavi DNR: crno-plavo-crvenoj trobojci sa dvoglavim orlom, koji se nalazi i na ruskom grbu. "Pre rata imali smo 800 učenika, a danas njih 665", kaže Andrej Oudovijenko, direktor Škole 61 u naselju Kijevski. U predvorju škole postavljene su fotografije veterana i "heroja" poginulih u "Velikom otadžbinskom ratu" protiv nacističke Nemačke (1941-1945), uz nekoliko mlađih lica pripadnika narodne vojske poginulih u poslednjim sukobima.

"Svi su bili učenici naše škole", pojašnjava direktor. "Na vrhuncu borbi, između 2014. i 2015. godine, deca su šest meseci nastavu pohađala dopisno. Škola je pogođena u bombardovanju, tako da su roditelji i nastavnici zajedno volontirali da pomognu pri njenoj obnovi", govori Oudovijenko uz blagi osmeh koji odudara od njegove impozantne građe. "Nastavnici su od DNR primali malu pomoć, 3.000 grivni između septembra 2014. i aprila 2015. godine Šprema kursu koji je u tom razdoblju fluktuirao između 130 i 180 evraĆ, naspram 4.000 grivni pre rata Š350 evra prema kursu važećem od 1. januara 2014Ć. Danas nam DNR isplaćuje realnu platu, između 10.000 i 12.000 rubalja mesečno Šizmeđu 170 i 200 evraĆ."

Zaljubljeni parovi šetaju se centrom Donjecka, u parkovima deca kruže na plastičnim triciklima. Tu i tamo na ponekom zidu rudimentarni natpisi "Sklonište", praćeni strelicom, remete očiglednu atmosferu mira. Iznenada, čuje se detonacija. Pa još jedna. Odjeci udara podsećaju nas na to da je front udaljen samo nekoliko kilometara. Vidan porast sukoba od početka godine nadovezao se na trgovinsku blokadu između Kijeva i separatističkih regiona. Ove zime tenzije su se koncentrisale oko pogona za filtraciju vode u Jasinuvati, u predgrađu Donjecka, koji je ukrajinska vojska zauzela 27. februara. Pogon opskrbljuje vodom naselja s obe strane linije sukoba.

Kako noć pada, ulice se prazne. Policijski čas civilima zabranjuje učešće u saobraćaju između 23 i šest časova, pa odjeci eksplozija ostaju jedini gospodari grada. Brujanje automobila i autobusa jutrom oživljava ulice, brišući sve tragove noćnih borbi. U vreme ručka kafeterije se pune učenicama i učenicima. Nosa zalepljenog za ekran telefona uživaju u pauzi pred povratak na časove.

Socijalni uspon usled bekstva izvršne vlasti

"Tokom rata je 30% studenata i profesora napustilo fakultet. Studenti su se vratili, ali to nije slučaj sa svim profesorima", priseća se Larisa Kastrovet dok nas nudi šoljom čaja. Ova rektorka Akademije za menadžment i državnu upravu, u čijim prostorijama nas je danas primila, dospela je na tu funkciju novembra 2014. godine, usled odlaska njenog prethodnika. Zašto drugi odlučuju da ostanu? Na to pitanje dva studenta koja smo zatekli u slušaonici odgovaraju bez zadrške: "Zato što smo ovde kod kuće."

Bekstvo brojnih pripadnika izvršne vlasti ostavilo je prazninu koja je popunjena iznenadnim dolaskom novajlija na ključne upravljačke pozicije. Taj fenomen ubrzanog socijalnog napretka koristio je nekolicini, uključujući i samog predsednika DNR Aleksandra Zaharčenka, koji je po struci električar. Bivša učiteljica Maja Peragova pisala je novinske članke "za svoju dušu" pre nego što joj se u život umešala "antiteroristička operacija" protiv proruskih pobunjenika, koju je vlada pokrenula maja 2014. godine nakon "Revolucije dostojanstva". Sada s mesta direktorke jednog odeljenja pri Ministarstvu informisanja, rezimira proces improvizovanog oporavka institucija tokom prve dve godine sukoba, posebno u oblasti medija: "Kada je uprava lokalne televizijske kuće K61 Šdanas Prvi republikanski kanalĆ pobegla, zaposleni su preuzeli opremu. Isti je slučaj bio i u novinama: glavni urednici su otišli i ostavili novinarima da bez ikakve nadoknade preuzmu izdanja. U početku su čak sami distribuirali novine stanovništvu, budući da je pošta prestala da funkcioniše."

Prema podacima ukrajinskog Ministarstva za socijalnu politiku, 1,6 miliona stanovnika Krima i Donbasa izbeglo je usled borbi. Teško je proceniti koliki je broj ljudi ostao u samoproglašenim republikama, koje obuhvataju najurbanizovanije oblasti regiona u kom je pre rata živelo 6,5 miliona stanovnika i u kom se danas, prema podacima Ujedinjenih nacija, nalazi 2,3 miliona onih kojima je neophodna humanitarna pomoć.

Kako bi izašli na kraj s poteškoćama, mnogi su naučili da žive s po jednom nogom na obe strane linije fronta. Nakon što je u novembru 2014. godine ukinula isplate penzija stanovnicima Krima i oblasti koje više nisu bile pod kontrolom Kijeva, ukrajinska vlada uvela je posebnu proceduru za raseljena lica (1). "Neki penzioneri tada su odlučili da se prijave kod roditelja koji je ostao na ukrajinskoj teritoriji, pa su primali po dve penzije, ukrajinsku i DNR. Ta praksa sada je sve ređa, jer su ukrajinske vlasti pooštrile provere. Sada se svaka tri meseca zahteva fizičko prisustvo na šalteru kako bi se preuzela penzija", objašnjava Andrej K., mladi radnik jednog građevinskog preduzeća. Negde između 800.000 i milion zvanično raseljenih ljudi redovno prelazi preko nekog od pet večito zakrčenih prelaza, odnosno dnevno njih između 20.000 i 25.000. Krajem marta taj broj skočio je na gotovo 42.000, usled kampanje verifikovanja mesta boravka penzionera i primalaca socijalne pomoći.

"Ja sam jedan od retkih stranaca koji je ima!", uzbuđeno uzvikuje Migel Puertas, španski državljanin, pokazujući nam jednu od 500.000 novih bankovnih kartica sa žigom "Centralne republikanske banke", puštenih u promet i korišćenih samo na prostoru DNR. Kao bloger koji se protivio "Revoluciji dostojanstva", koja je u februaru 2014. godine dovela do obaranja ukrajinskog predsednika Viktora Janukoviča, Puertas je napustio Litvaniju da bi se na leto 2016. godine pridružio Donjecku. Danas predaje na Nacionalnom tehničkom univerzitetu Donjecka. "Ranije su me isplaćivali u kešu. Sada mogu da sa računa direktno izvučem rublje, ili čak da pomoću kartice platim pivo u kafiću!"

Ukrajinske banke su, usled opšte nestabilnosti, od maja 2014. godine počele da zatvaraju filijale u Donjecku, pre nego što će u potpunosti obustaviti rad u celom separatističkom regionu. Oni koji nisu imali propusnicu za prelazak na ukrajinsku teritoriju morali su da se obrate improvizovanim "tajnim bankama", koje su uzimale 10% od svake transakcije (2). "Da bi došao do keša, morao si da ideš preko privatnog agenta: u zamenu za transfer novca putem interneta, dali bi ti keš nakon što uzmu proviziju i izvuku novac s ukrajinske teritorije", priseća se Andrej K.

DNR je, zauzvrat, 7. oktobra 2014. godine osnovala Republikansku centralnu banku (RCB). Putem njihovih transakcija bilo je moguće platiti komunalije, kao i podići penzije u rubljama. Na proleće 2015, gotovo 90% svih privrednih transakcija obavljalo se u ruskoj valuti. Centralne banke Donjecka i Luganska u maju te godine otvorile su međunarodne račune u jednoj banci u Južnoj Osetiji, republici koja se otcepila od Gruzije, koju Moskva priznaje od 2008. i koja verovatno taj kanal koristi za transfer finansijske pomoći.

Iako Kremlj nije priznao nijednu od ove dve republike, ruski predsednik Vladimir Putin preduzeo je dodatni korak ka normalizaciji tih teritorija kada je 18. februara potpisao dekret kojim je ozvaničeno "privremeno" priznavanje pasoša, registarskih tablica, krštenica, bračnih potvrda i drugih zvaničnih dokumenata, u periodu dok sporazumi iz Minska ne počnu da se primenjuju.

Rusifikacija teritorije ogleda se u detaljima

Od valute do vremenske zone, sada usklađene s moskovskom, rusifikacija ove teritorije ogleda se u detaljima svakodnevnog života. To podrazumeva i škole, u kojima ruski jezik dominira više nego ikad pre. "Po povratku u klupe u septembru 2014. godine, kijevska vlada odbila je da nam dostavi nove udžbenike. Zato smo morali da koristimo ruske udžbenike", priseća se Oudovijenko. "Povećali smo broj sati posvećenih učenju ruskog jezika, pa sada završni srednjoškolski ispit sadrži obavezni test iz ruskog, a ne više ukrajinskog. Povećali smo i udeo ruskih autora na studijama književnosti, bez uklanjanja ukrajinskih autora. Što se tiče geografije, dodali smo mape Donbasa." DNR priznaje oba jezika, ruski i ukrajinski, iako 2015. godine zvanični status potonjeg umalo nije bio ukinut (3). Na roditeljima je da odaberu na kom će jeziku njihovo dete pohađati nastavu. "Od oktobra 2014. godine broj časova ukrajinskog smanjen je na 4%, u odnosu na pređašnjih 15%. Početkom 2016, od osamdeset prvaka Šsedam godinaĆ, samo jedan učenik želeo je da nastavi školovanje na ukrajinskom. Tako da smo mu ponudili da se prebaci u drugu školu, nedaleko odavde, gde je postojao razred prilagođen njegovom izboru", uverava nas sagovornik. Upitan da li misli da je reintegracija u Ukrajinu moguća, Oudovijenko odgovara: "Ne sa vladom koja trenutno upravlja Kijevom."

"Ovde je narod glavni", ispisano je po velikim reklamnim bilbordima u centru grada. Lik Mihajla Tolstiha, poznatijeg po pseudonimu Givi, rasprostire se glavnom avenijom u stotinama primeraka. Taj komandant, koji se istakao u bici za aerodrom u Donjecku na jesen 2014. godine, poginuo je 8. februara u atentatu. Pored veličanja svojih heroja, mlada "država" ukrašena je brojnim obeležjima suvereniteta. Na ulicama, boje zastave DNR krase policijska vozila besprekornih karoserija, kao i uniforme policajaca. U prodavnicama, pojedini artikli, poput keksa i kobasica, nose oznaku "Proizvedeno u DNR" i boje zastave.

Uprkos tome što je finansijska pomoć Moskve, inače javna tajna, i dalje ključna za funkcionisanje institucija, nova vlast ubrzo se dala u potragu za korišćenjem bar nekih resursa teritorije. Zavaljen u fotelju, Luis Ernando Munjoz, vlasnik preduzeća za uvoz kolumbijske kafe koje u Donjecku posluje već 30 godina, prepričava kako je vlast tokom prve faze rata, između 2014. i 2015. godine, preuzela nekoliko bakalnica da bi formirala novi lanac "republikanskih samoposluga", koje su zbog niskih cena postale veoma popularne. "Znam da su prihodi tih prodavnica stavljani u fondove namenjene nizu stvari, poput penzija. To je bio način da se stabilizuje situacija", tvrdi Munjoz, iako ostaje diskretan po pitanju neposrednih korisnika i drugih namena tog poreskog rudimenta. Vlast je nešto kasnije pažnju usmerila na mala i srednja preduzeća. "Od leta 2016. godine, na njih se vrši veliki pritisak da se preregistruju kod novih vlasti i plate porez Republici", potvrđuje nam čelnik jednog razvojnog programa UN aktivnog do decembra 2016. godine, koji je želeo da ostane anoniman.

Pre nego što je Kijev izgubio kontrolu, većina rudnika i industrije i dalje je bila zvanično registrovana u Ukrajini, kojoj je plaćala porez u zamenu za pristup domaćem tržištu. Ovo je bilo posebno važno pitanje za metaluršku industriju, čiji su proizvodi - od rude gvožđa, preko uglja, do čelika - sve donedavno cirkulisali s obe strane demarkacione linije.

Suočen sa nesposobnošću ukrajinske vlade da ukloni blokade nacionalističkih milicija, predsednik DNR Zaharčenko najavio je 1. marta oduzimanje četrdeset tri preduzeća, mahom rudnika i metalurškog sektora koji su bili u vlasništvu Rinata Ahmetova. Taj oligarh rodom iz Donbasa (4), isprva je podržavao separatistički tabor, da bi potom prešao na stranu Kijeva. Vlasnik preduzeća "System Capital Management" (SCM) Holding izgubio je i stadion "Donbas arena", na kom je redovno delio humanitarnu pomoć, kao garant uticaja među stanovništvom Donjecka. Prema podacima koje je od poreske uprave prikupio jedan poslanik, prvih osam sa spiska oduzetih preduzeća godišnje stavi blizu 1,3 milijarde grivni (četrdeset pet miliona evra) u budžet.

Čini se da iz perspektive Donjecka zbližavanje sa Moskvom nije toliko motivisano nacionalističkim pobudama, koliko pokušajima Kijeva da produbi jaz koji ga deli od samoproglašenih republika.

"Nacionalizacija Švelikih preduzećaĆ nije ni dobra ni loša stvar: ona je neophodna da bi se očuvala radna mesta i delatnost", tvrdi Jana Homenko, profesorka na Odeljenju za međunarodnu ekonomiju pri Nacionalnom tehničkom univerzitetu Donjecka. "Usled blokade svu robu prodajemo Rusiji", objašnjava ona uz odobravajući pogled njene šefice, Ljudmile Čabaline koja zaključuje: "Ukrajina je bila ta koja nas je naterala da odgovorimo na blokadu."

Na samom početku sukoba 2014. godine, Munjoz je za prolaz preko graničnih prelaza pod kontrolom nacionalističkih milicija plaćao 10.000 dolara po kamionu. Kako nam kaže, otkad je 2015. pojačana kontrola, postalo je "nemoguće uneti bilo šta". Od tog trenutka njegova roba "ulazi preko Rusije, legalno".

Kratkotrajna Donjecko-Krivoroška Republika

Vlasti DNR objavile su 14. marta 2017. slanje prvih konvoja uglja u pravcu Rusije. Istovremeno, ukrajinska vlada bila je u pregovorima oko uvoza antracita iz Južne Afrike. Kao globalno šesti po obimu proizvođač uglja, ruski sused nema nikakve potrebe za uvozom goriva. "To je čisto politička odluka. Cilj je da se ovde izbegne potpuni kolaps, što bi za Rusiju značilo haotičnu situaciju na njenoj granici", pretpostavlja Munjoz. Deo donbaskog uglja mogao bi da se, zaobilaznim putem preko Rusije, domogne... Ukrajine. Istraživanje veb-sajta Radija Svoboda otkrilo je da se ugalj korišćen u metalurškom kombinatu "Azovstal", smeštenom u blizini Marijupolja (na teritoriji pod kontrolom Kijeva), sada baržama doprema preko Rusije, ali da bi, prema lokalnom izvoru, mogao da potiče iz rudnika na separatističkim teritorijama (5).

Politika Ukrajine ne samo da ne koči DNR u procesu sticanja autonomije već je gura dalje prema istoku. Ogromni slovenski sused deluje kao razumna alternativa za stabilizaciju, dok je Kijev iz dana u dan sve udaljeniji od naroda Donbasa. Na ogromnom zdanju vlade DNR, nekadašnjem sedištu regionalne vlasti, trozubac, simbol ukrajinskog grba, iako strgnut sa fasade i dalje se jasno ističe.

"O jednom narodu može se mnogo toga naučiti na osnovu njegovih kipova. Ovde je kip ukrajinskog pesnika ŠTarasaĆ Ševčenka rame uz rame s, nešto većim, kipom Lenjina. Međutim, kip Artema još je važniji", objašnjava Puertas na izlasku iz amfiteatra u kom je upravo održao predavanje. Fjodor Andrejevič Sergejev, kako se zaista zvao, bio je boljševički revolucionar koji se smatra osnivačem kratkotrajne Donjecko-Krivoroške Republike, nastale februara 1918. godine, odmah nakon Oktobarske revolucije u Petrogradu.

Kao epizoda u građanskom ratu koji je Ukrajinu rastrgao između Crvene armije, ukrajinskih nacionalističkih trupa Simona Petljure, belogardejaca generala Antona Denjikina i seljačke pobunjeničke vojske anarhiste Nestora Mahna, ta nezavisna republika konačno je u februaru 1919. godine pripojena Ukrajinskoj Socijalističkoj Sovjetskoj Republici, koja je potom 1922. godine integrisana u SSSR. "Ovde stvari potiču iz daleke prošlosti", zaključuje Puertas zlurado.

 

 

(1) "Humanitarian response plan 2017 - Ukraine", izveštaj Kancelarije Ujedinjenih nacija za saradnju na humanitarnim pitanjima (OCHA), novembar 2016.

(2) Stéphane Jourdain, "Ŕ Donetsk, les habitants condamnés au systčme D face aux banques fermées", Agence France-Presse, 1. mart 2015.

(3) "Leslégislateurs de la DNR pour le retrait du statut de seconde langue officielle ŕ l'ukrainien" (na ruskom), Dan-news.info, 6. novembar 2015.

(4) Vidi: Jean-Arnault Dérens i Laurent Geslin, "Ukraine, d'une oligarchie ŕ l'autre", Le Monde diplomatique, april 2014.

(5) "Les entreprises d'Akhmetov reçoivent du charbon des Républiques populaires de Donetsk et de Lougansk, en transitant par la Russie" (na ruskom), 23. mart 2017, Radiosvoboda.org.

 

Ukupno komentara: 1


Sva polja su obavezna.



rodoljub
20.05.2017 - 19:58
cemu maska
U Kijevu su na vlasti psihopate-marionete, a stvarne gazde su CIA-NATO upravljaci , (americka korporativna mafija) . Nema vise Donbasa u Ukrajini. To je gotova stvar .