Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Svet

Saudijske neprilike

Saudijska vladajuća elita je u svojoj regionalnoj politici dugo mogla da računa na američku vojnu pomoć i podršku. Međutim, od početka Trampovog mandata, Saudijci na tom planu nisu postigli nikakav naročit uspeh
PIŠE Žilber Aškar
Datum: 16/06/2018

Saudijske neprilike

Foto: Profimedia

Nafta, a ne islam, jeste ono zbog čega je Bliski istok poseban. Crno zlato Arapsko-iranskog zaliva dalo je Britanskoj imperiji motiv da u tom regionu, na arapskoj strani, uspostavi ili konsoliduje države koje su bile uvek u nekoj meri veštačke, ali i da pomogne i podrži monarhije krajnje arhaične za okolnosti savremenog sveta. Britanci su iskorišćavali i oživljavali ostatke plemenskih veza, klanove su uzdizali na nivo „kraljevskih dinastija" i uspostavljali patrimonijalne, apsolutističke režime za koje su se nadali da će uspešno vladati sve dok bude bilo nafte.

Ovo prirodno bogatstvo je razlog zašto su se SAD prema saudijskom kraljevstvu, svom najstarijem de facto protektoratu u regionu, postavile isto kao i Britanci. „Predvodnica slobodnog sveta" davala je podršku sasvim nedemokratskoj, mizoginoj i fundamentalističkoj državi, jedinoj kojoj Kuran i Suna (dela i izreke Prorokove) služe kao ustav.

Ono što razlikuje države članice Saveta za saradnju zalivskih zemalja - Saudijsku Arabiju, Oman, Kuvajt, Bahrein, Ujedinjene Arapske Emirate (UAE) i Katar - od drugih je to što im je radna snaga uglavnom stranog porekla. U većini ovih zemalja stranci su čak i većina stanovništva: u UAE i Kataru njihov udeo penje se na čak 90%. Izuzetna autonomija država je, usled rente od nafte i gasa, omogućila da ti arhaični sistemi opstanu nakalemljeni na savremene državne institucije i kapitalističku privredu. Što je veća koncentracija moći, to je veća i sposobnost države da zanemari određeni društveno-ekonomski princip u kome bi interesi kapitalističke klase ili izvesnog birokratskog sloja mogli predstavljati sistemsko ograničenje.

Što je manja vladajuća elita, kojoj nafta omogućava da se prema državi odnosi kao prema privatnoj svojini, to su joj izlišnije strukturne prepreke, a sloboda manevrisanja je veća. Takva elita može donositi odluke koje deluju kapriciozno i neobjašnjivo. Velike državne mašinerije postepeno menjaju pravac, ali države u kojima je moć izuzetno koncentrisana to mogu činiti odjednom.

Iran i Irak su jedine zalivske zemlje koje se ne odlikuju za region preovlađujućom društveno-političkom strukturom: obe nastaju na tragu drevnih urbanih civilizacija, obe imaju brojno stanovništvo i razvijenije društvo, i jedine su zemlje koje su srušile svoje monarhije. U Iraku je to dovelo do formiranja „republikanskog" patrimonijalnog režima Baas partije, na čijem je čelu bila porodica Sadama Huseina, a koji je ispoljavao iste mane kojima su se odlikovale i apsolutističke monarhije, sve do kraha režima 2003. nakon američke invazije.

U Iranu je svrgavanje šaha rezultiralo stvaranjem jedinstvenog, strogo teokratskog državnog oblika. Za razliku od susednih zemalja u Zalivu, Iranom ne vlada jedna porodica, već institucije i zakoni, iako Vrhovni vođa ima izuzetnu moć (1). S obzirom na to, Iran je jedina država u regionu koja postupa u skladu sa doslednom, prepoznatljivom strategijom, a to je ekspanzionizam Revolucionarne garde. Svako zaoštravanje regionalnih napetosti samo doprinosi daljoj legitimizaciji njihove vlasti (2).

Iransko-irački rat: sukob bez pobednika

Uspostavljanje Islamske Republike 1979. godine određujuće je uticalo na trenutni geopolitički okvir u Zalivu. Iranska revolucija je izuzetno ustalasala okolne arapske zemlje, tim pre što su SAD tada bile možda i najslabije, posle kraha u Vijetnamu, paralizovane izazovima poput revolucije u Nikaragvi i sovjetske invazije Avganistana. Irački napad na Iran 1980. je SAD i njihovim saveznicama otvorio put ka rešenju: uzajamnom uništenju ovih dveju problematičnih država. Iz tog osmogodišnjeg rata (koji je, prema poslednjim procenama, odneo preko milion života) niko nije izašao kao pobednik.

Pošto nije dobio oprost dugova koje je imao prema monarhijama koje su ga podržale, Sadam Husein je ušao u Kuvajt 1990. godine. Sjedinjene Države su tada dobile priliku da ubiju dve muve jednim udarcem: s jedne strane, vratile su se u Zaliv sa vojnom silom prvi put posle 1962. godine (kada je američka baza u Dahranu, u saudijskoj oblasti bogatoj naftom, evakuisana pod pritiskom egipatskog predsednika Nasera), a sa druge, američkim saveznicima, suparnicima i neprijateljima je potvrđena posthladnoratovska nadmoć SAD, upravo u trenutku raspada sovjetskog bloka.

Iransko rukovodstvo je imalo ambivalentan stav prema savezničkoj vojnoj intervenciji 1991. godine, iako se na njenom udaru našao njegov neprijatelj - baasovski Irak. Međutim, upotreba američke vojne sile je razvejala strahove saudijske kraljevske porodice, koja se od tog trenutka osećala zaštićenom od budućih iranskih akcija. Stav prema američkom ratu u Iraku postao je lakmus za regionalne odnose Rijada: monarhija je kažnjavala sve koji su podržali Sadamovu invaziju Kuvajta ili su se usprotivili američkoj intervenciji. Proterano je skoro milion jemenskih radnika, obustavljena je podrška Jaseru Arafatu, a prekinuti su i odnosi sa Muslimanskom braćom, iako je Saudijska Arabija bila njihov glavni pokrovitelj još od osnivanja u Egiptu 1928. Zajedno sa SAD, Saudijci su bili protivnici nacionalističkog režima Gamala Abdel Nasera u Egiptu koji je imao podršku Sovjetskog Saveza i sprovodio ozbiljnu represiju nad Muslimanskom braćom. Bratstvo bi izgubilo mnogo članova da je stalo na stranu Saudijaca tokom Prvog zalivskog rata 1991, pa je namera Rijada bila da ih dovede u red (kao i Arafatovu Palestinsku oslobodilačku organizaciju) uskraćivanjem logističke i finansijske podrške.

Stanje se promenilo kada je Hamad ibn Kalifa el Tani svrgnuo svog oca i preuzeo vlast u Kataru 1995. godine. El Tanijeva ambicija je bila da igra u prvoj ligi regionalne politike, pa je s obzirom na to odlučio da finansira Bratstvo, baš kao što oligarsi iz privrede kupuju fudbalske klubove. Pored toga je uložio mnogo sredstava u stvaranje satelitske TV stanice Al Džazira, u čemu je Bratstvo imalo krupnu ulogu. Al Džazira je davala prostor opozicionim pokretima u arapskom svetu - izuzev onih u Saudijskoj Arabiji i, naravno, Kataru, gde se izražavanje nepoštovanja prema kraljevskoj porodici kažnjava doživotnom robijom - čime je brzo stekla ogromnu publiku.

Katarski emir je upotrebom takvih političkih oružja ubrzo izazvao bes saudijske monarhije, zbog čega je rizik umanjio diverzifikacijom i stvaranjem veza sa svim ključnim igračima u regionu. Finansirao je tajnu izgradnju američke baze u El Udeidu nadomak Dohe, a otvorio je i trgovinu sa Izraelom, sve vreme radeći na održavanju skladnih odnosa sa Iranom i uz podršku Hezbolahu u Libanu i Hamasu u Palestini.

Arapsko proleće

Američka invazija na Irak 2003. godine poremetila je sve u regionu. Radi se o verovatno najkrupnijem neuspehu američke imperijalne politike, s obzirom na visinu uloga. SAD i njihove saveznice su morale da napuste Irak 2011. godine iako nisu postigle nijedan veći cilj, jer je zemlja već bila pod dominacijom američkog arhineprijatelja u regionu - Irana.

Arapsko proleće" je 2011. godine zahvatilo upravo one države koje su bile stubovi američke regionalne hegemonije. Pojavile su se i suparničke kontrarevolucionarne opcije sa podrškom Saudijaca i Katara koji su zauzvrat delovali na osnovi reakcionarnog bastiona - Saveta za saradnju zalivskih zemalja. Sad već tradicionalno ultrakonzervativni Saudijci su se opredelili za odbranu vladajućih režima ili gušenjem ustanaka - što je bio slučaj intervencije u Bahreinu u martu 2011. godine - ili postizanjem kompromisa tamo gde su bili u dobrim odnosima sa zvaničnom opozicijom, što je bio slučaj u Jemenu.

Katar je bio glavni pokrovitelj „arapskog proleća", afirmišući svoju sposobnost da ga usmeri i umiri uticajem na Muslimansko bratstvo. Bratstvo je iskoristilo ustanke „arapskog proleća" da izbije u prvi plan, uz katarsku finansijsku i medijsku podršku. U Tunisu, gde je „arapsko proleće" i počelo, Katar je pomogao narodni ustanak podrškom tuniskim partnerima Muslimanske braće - Partiji preporoda - dok su Saudijci dali azil svrgnutom diktatoru Zinu el Abidinu ibn Aliju.

Obamina administracija je lavirala između ovih pozicija: dozvolila je gušenje ustanka u Bahreinu ali je podržala kompromis u Jemenu. Tamo gde je pobuna isuviše ojačala, SAD su gledale da je pridobiju za svoje ciljeve, računajući na saradnju Muslimanskog bratstva, što se dogodilo u Egiptu, čak i pre nego što je kandidat Bratstva, Muhamed Mursi, dobio predsedničke izbore u maju i junu 2012. godine (3).

Na libijskom frontu, evropske saveznice Vašingtona, najpre Velika Britanija i Francuska, uspešno su nagovorile SAD da učestvuju u kampanji bombardovanja Gadafijevih snaga. Katar se pridružio tome, ali ne i Saudijci. Haos koji je usledio u Libiji uticao je na Obaminu odluku da više ne učestvuje u kolapsu još jedne države. Odbio je da sirijskoj opoziciji obezbedi sredstva za neutralizaciju glavne vojne prednosti Asadovih snaga - vazdušne nadmoći - jer nije pristao na uvođenje zone zabrane leta, što je bio slučaj u Libiji, i, što je najvažnije, sprečio je doturanje protivvazdušnog oružja opoziciji. Asadov režim je stoga ostao samouveren u pogledu svoje vazdušne nadmoći, u toj meri da su bacali burad s eksplozivom iz helikoptera a da to niko nije sprečio. Obama je, drugim rečima, odgovornost za pokroviteljstvo sirijske opozicije prebacio na svoje zalivske saveznike i Tursku.

Saudijski odgovor

Saudijska Arabija nije mogla da stane iza Asada, kao iranskog saveznika, ali, kao ni Katar, nije mogla da dozvoli demokratsku, sekularnu revoluciju u svom susedstvu. Stoga su odlučili da sirijsku opoziciju preoblikuju u skladu sa svojim reakcionarnim režimom, nadmećući se sa osovinom Katar-Turska u finansiranju naoružanih fundamentalističkih grupa sirijskih sunita (salafista i džihadista). Sirijsku revoluciju iz 2011. smrvili su, s jedne strane, Asadov režim (uz pomoć regionalnih šiitskih fundamentalističkih formacija kojima je rukovođeno iz Irana i, od 2015, ruskih vazdušnih snaga) i, sa druge, naoružani fundamentalisti koji su imali podršku Turske, Katara i saudijske monarhije.

Čak ni uspon ISIS-a (Islamske države), zauzimanje Mosula (u Iraku) i uspostavljanje kalifata nisu mogli da ubede Obamu da, uprkos raznim podsticajima, podrži kredibilne sunitske snage u Iraku i Siriji. Oni koji su pokušali da ga ubede u to tvrdili su da bi takav potez bio direktan udarac u temelj Islamske države, jer su SAD tokom okupacije Iraka uspele da likvidiraju raniji oblik ISIS-a, Islamsku državu u Iraku, tek naoružavanjem i finansiranjem sunitskih plemenskih formacija. U novom sukobu u Iraku, SAD su se oslanjale uglavnom na većinski šiitske regularne i neregularne snage koje su se odlikovale različitim stepenom odanosti Iranu, na veliko nezadovoljstvo Saudijske Arabije. U Siriji, Amerikanci su se oslonili na snage kurdskih nacionalista, na veliko nezadovoljstvo Turske.

Obamin pristup bio je u skladu sa politikom ustupaka Iranu i opklade na umereno, „reformističko" krilo iranskog režima, a kamen temeljac te politike bio je nuklearni sporazum s Iranom. Obami je taj sporazum bio prioritet i uspeo je da ga progura u julu 2015. godine, posle pregovora u kojima su učestvovali i Rusija, Kina, Nemačka i Francuska. Sledio je taj pravac uprkos regionalnom proširenju Irana koji je, nakon uspostavljanja kontrole u Iraku, umešao prste i u Siriju posredstvom regionalnih oružanih formacija. Američka ravnodušnost prema ovim potezima bila je veliki izvor frustracije glavnim neprijateljima Irana - Izraelu i Saudijskoj Arabiji.

Nervoza Saudijaca dostigla je vrhunac u septembru 2014, kada su Hutiji, snage bliske Iranu i bivšem predsedniku Aliju Abdulahu Salehu, zauzele jemensku prestonicu Sanu (4). U ovako nestabilnom kontekstu, Salman ibn Abdulaziz el Saud preuzeo je vođstvo u Saudijskoj Arabiji, nasledivši svog polubrata koji je umro u januaru 2015. Kralj Salman, tada osamdesetogodišnjak, hteo je da ga nasledi omiljeni sin, Muhamed ibn Salman (MBS), koji u tom trenutku nije imao ni trideset godina, a koga je prvo postavio za ministra odbrane, a potom, u julu 2017, za prestolonaslednika (5). Kralj i princ su se opredelili za snažniji odgovor Iranu, direktnom intervencijom u Jemenu i formiranjem jedinstvenog sunitskog regionalnog fronta, nakon što su popravili odnose sa Katarom i ublažili stav prema Muslimanskom bratstvu.

Intervencija u Jemenu

Vojna intervencija u Jemenu, pod saudijskim vođstvom, počela je u martu 2015. godine po direktivi koju je dao MBS, a oko nje se formirala koalicija, u kojoj je učestvovao i Katar, kako bi se pomoglo „legitimnoj" jemenskoj vladi, sve sa lokalnim ogrankom Muslimanskog bratstva. Bratstvo je zapravo ključni igrač u partiji Al Islah, s kojom je novi saudijski režim obnovio veze posle višegodišnje ostrakizacije, što je pak doprinelo rastu tenzija s Egiptom, čiji je predsednik, Abdel Fatah el Sisi, ogorčeni protivnik Bratstva koje je u Egiptu potpuno rastureno. Egipat i UAE ne pokazuju nikakvo odstupanje od ovog stava; prestolonaslednik Abu Dabija, i glavna figura federacije, Muhamed ibn Zajed el Nahjan (MBZ) i sam je zagovornik tvrde linije u odnosima sa Bratstvom (6).

Izbor Donalda Trampa za predsednika SAD samo je destabilizovao situaciju. Tramp se okružio islamofobičnim savetnicima koji se zalažu za oštrije postupanje sa Bratstvom i čak preporučuju da se ono proglasi terorističkom organizacijom, što žele i UAE i njihov ambasador u SAD. Svi su oni podržali pritisak na Katar da prestane sa podrškom Bratstvu.

Tramp, koga su Saudijci dočekali sa svim počastima u maju 2017. godine tokom njegove prve posete nekoj stranoj zemlji u svojstvu predsednika, vršio je pritisak na svoje domaćine da primoraju Katar da prekine kontakt sa Bratstvom i ukine mu pristup Al Džaziri. Nisu prošle ni dve nedelje od Trampove posete, a Saudijska Arabija, Bahrein i UAE prekinuli su diplomatske odnose sa Katarom, u čemu su ih sledili Egipat i još nekoliko poslušničkih država. Tri zemlje članice Saveta za saradnju zalivskih zemalja čak su prekinule i trgovinske i saobraćajne veze sa Katarom. Sve to je proizvelo mnogo buke, ali se završilo kao fijasko koji traje do dana današnjeg. Katar, budući da je izbačen iz jemenske koalicije, oslonio se na svoje ogromno finansijsko bogatstvo kako bi se prilagodio na novonastalu situaciju, a u tome je imao poslovnu i vojnu pomoć Turske, saveznika i još jednog pokrovitelja Muslimanskog bratstva još od početka „arapskog proleća".

Trampova administracija je mogla da dozvoli Asadov opstanak u Siriji pod ruskim patronatom, ali pod uslovom da Rusija pomogne u potiskivanju iranskih snaga i njihovih saveznika iz Sirije. To je ujedno i politika Rijada od Trampove posete naovamo. U oktobru prošle godine kralj Salman je postao prvi saudijski vladar koji je posetio Moskvu, a sudeći po broju visokih zvaničnika koji su ga tamo pratili, kao i prema ugovorima koji su potpisani, cilj je bio ubediti Putina da promeni stav o Iranu. Mesec dana kasnije Tramp i Putin su prisustvovali samitu foruma za Azijsko-pacifičku ekonomsku saradnju u Vijetnamu, gde su potpisali zajedničku deklaraciju o Siriji koja je podržala proces iniciran međunarodnom konferencijom u Ženevi i implicitno dozvolila Asadu da ostane na vlasti do donošenja novog ustava i raspisivanja izbora.

U međuvremenu, Saudijci su pozvali libanskog premijera Saada Haririja, čija porodica zavisi od saudijske monarhije (7), i primorali ga da ponudi ostavku na svoj položaj; u neobičnom toku događaja, to je saopšteno iz Rijada 4. novembra. U svom saopštenju, Hariri je izneo kritike na račun Irana i njihovog partnera u Libanu Hezbolaha (iako je Hariri sa Hezbolahom sklopio dogovor o formiranju vlade nacionalnog jedinstva 2016. godine) i time prekinuo saradnju sa tom šiitskom strankom. (To je bio odjek Trampove izjave u Vašingtonu iz jula, kada je američki predsednik, stojeći pored Haririja, kritikovao Hezbolah i nazvao ga „pretnjom za libansku državu, libanski narod i čitav region", poredeći ga sa ISIS-om i Al Kaidom.) Pa ipak, i to je bio fijasko: Haririja je iz Saudijske Arabije izbavio francuski predsednik Emanuel Makron, nakon čega je libanski premijer povukao svoju ostavku. Libanska koaliciona vlada je još uvek krhka i sklona krizama.

Nad Sirijom se nadvijaju nova znamenja napetosti između Moskve i Rijada: iako je delovalo da su Saudijci podržali ruske napore da se postigne dijalog između režima i opozicije, naknadno su zaoštrili svoj stav i podržali plan sirijske opozicije da bojkotuje ruski pristup. U krajnjoj liniji, sudbina Sirije zavisi od sudbine rusko-američkih odnosa. Trenutno je američki stav prema Rusiji znatno tvrđi, što pokazuju afera sa ruskim mešanjem u američke izbore, nove sankcije i pomoć Ukrajini u oružju, protivno željama iznerviranog Trampa.

Saudijci, suočeni sa haosom bez presedana u američkoj politici, nalaze se u teškom položaju, tim pre što im ofanziva u Jemenu ne napreduje i uzrok je velike humanitarne katastrofe. Sve nade o preokretanju situacije, zasnovane na pridobijanju Saleha, izneverene su kada su Saleha pogubili njegovi saveznici u decembru. Povrh svega, izbio je i otvoreni sukob unutar jemenskih snaga koje imaju podršku saudijske koalicije: neke frakcije imaju podršku Abu Dabija, a neke Saudijske Arabije.

Ništa što su Saudijci učinili na Trampov nagovor, bilo da se radi o Rusiji, Kataru, Libanu i Siriji, nije se isplatilo. Američko priznavanje Jerusalima kao izraelske prestonice bilo je sramota za saudijsko rukovodstvo, s obzirom na to da je, u skladu sa američkim željama, dugo pritiskalo palestinsku vladu Mahmuda Abasa da prihvati izraelski diktat, pa su toga morali da se odreknu. Sve su šanse da će biti sve ogorčeniji zbog Trampove izolovanosti u međunarodnoj areni u pogledu iranskog pitanja; ples sa sabljama Trampa i njegovih saudijskih domaćina sada deluje kao daleka prošlost.

ŽILBER AŠKAR je profesor razvojnih studija i međunarodnih odnosa na SOAS-u pri Univerzitetu u Londonu. Njegovo najnovije delo je Morbid Symptoms: Relapse in the Arab Uprising, Stanford University Press/Saqi Books, 2016.

PREVOD: Vuk Vuković

(1) Vidi: Philippe Descamps i Cécile Marin, 'The mullahs' asymmetric rule', Le Monde diplomatique, englesko izdanje, april 2016.

(2) Vidi: Bernard Hourcade, 'Iran returns to the world',?e8Le Monde?e8diplomatique, englesko izdanje, januar 2018.?e8

(3) Vidi: Gilbert Achcar, 'The Muslim Brothers in Egypt's "orderly transition"',?e8Le Monde?e8diplomatique, englesko izdanje, mart 2011.

(4) Vidi: Laurent Bonnefoy, 'Yemen's dangerous war',?e8Le Monde?e8diplomatique, englesko izdanje, decembar 2017.?e8

(5) Vidi: Nabil Mouline, 'Religious concessions in Saudi Arabia',?e8Le Monde?e8diplomatique, englesko izdanje, januar 2018.?e8

(6) MBZ je rođen 1961. godine, a 1990-ih je postao šef bezbednosnih službi UAE. Priča se da je prošao obuku kod prognanih egipatskih oficira, čija je glavna unutrašnja meta bilo Muslimansko bratstvo. MBZ je optužio Bratstvo da je htelo da preuzme vlast, pa su, shodno tome, protiv njihovih članova i simpatizera preduzete teške represivne mere.

(7) Otac Saada Haririja, nekadašnji libanski premijer Rafik Hariri ubijen 2005. godine, obogatio se u Saudijskoj Arabiji, pod zaštitom kralja Fahda ibn Abdelaziza el Sauda.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.