Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE
.

Le Monde

Nedeljnik i LMD

Rusija u Alepu na sve ili ništa

Novo krvoproliće u Alepu moglo bi da kompromituje diplomatsku dinamiku uspostavljenu nakon ruskog direktnog vojnog angažmana na strani sirijskog režima
Piše: Žak Levek
Datum: 16/12/2016

Rusija u Alepu na sve ili ništa

Foto Tanjug

Prvenstveni cilj ruskog vojnog angažmana u Siriji, otpočetog septembra 2015, brzo je i lako postignut: sprečiti vojni poraz režima koji je mesecima posrtao (1). Učešće ruskih vazduhoplovnih snaga takođe je onemogućilo Sjedinjenim Državama da nadleću sirijsku teritoriju. Ruska diplomatija je još 2013. zakomplikovala moguću zapadnu intervenciju protiv režima predsednika Bašara el Asada, nagovorivši ga da se donekle odrekne hemijskog naoružanja (2).

Vladimir Putin je 28. septembra 2015, obraćajući se Ujedinjenim nacijama (UN), izneo nešto ambicioznije ciljeve. Prkoseći Sjedinjenim Državama i njihovim zapadnim saveznicima, svoje ciljeve je formulisao tako da SAD gurne u defanzivnu poziciju. Odabir trenutka bio je presudan: na vrhuncu priliva sirijskih izbeglica u Evropu i napada Islamske države (ISIL) u Siriji.

Putin je tada izneo tvrdnju da jedino snage Asadovog režima i Kurda „hrabro prkose terorizmu" i da je ruski angažman, za razliku od zapadnog bombardovanja, u okvirima međunarodnog prava, budući da postupa po zahtevu sirijske vlade. Podsetio je i da su zone zabrane leta u Libiji i podrška pobunjenicima doveli ne samo do eliminacije režima Muamera Gadafija već i do uništenja celokupnog državnog aparata, što je stvorilo pogodno tlo za rasejavanje ISIL-a.

S obzirom na stratešku važnost Sirije, tvrdio je, isti efekti bili bi deset puta gori nakon vojnog poraza njenog aktuelnog režima. Povukao je paralelu s velikom koalicijom koja je juna 1941. okupila SSSR, Sjedinjene Države i Ujedinjeno Kraljevstvo kako bi se suprotstavili Hitlerovoj moći. Stoga se založio za sličan savez protiv pretnje ISIL-a, koji je pokušavao da „zavlada islamskim svetom", istakavši: „I pripadnici onoga što nazivamo ?umerenom sirijskom opozicijom', koju Zapad podržava, popunjavaju redove radikala."

Uprkos režimskoj odgovornosti za sumoran bilans ljudskih žrtava u ovom konfliktu, sve to svodilo se na sledeću poruku zapadnim sagovornicima: između dva zla trebalo bi odabrati manje. Putin im je predložio da se zajedničkim snagama založe za obustavu vatre između svih sukobljenih strana u Siriji, uz izuzetak ISIL-a, i da, istovremeno, ulože zajednički napor ka iznalaženju političkog rešenja.

Zapadni lideri odavno su među sobom saglasni da je odlazak Asada preduslov svakog rešenja sukoba. Ovaj konsenzus prva je razbila Angela Merkel. Nemačka kancelarka je 23. septembra 2015. izjavila: „Moramo da razgovaramo s mnogim akterima, uključujući i Asada (3)." Njenim stopama ubrzo je pošao britanski premijer Dejvid Kameron i, konačno, sam Barak Obama. Ipak, sve do pariskih napada od 13. novembra 2015. francuski ministar spoljnih poslova Loren Fabijus nije odustajao od pomenutog preduslova: „Ujedinjena Sirija zahteva političku tranziciju. To ne znači da Bašar el Asad mora da ode pre same tranzicije, ali su nam potrebne garancije za budućnost (4)."

Od samog starta, međutim, Vašington i drugi ukazivali su na to da ruske vazduhoplovne snage ne napadaju baš toliko baze ISIL-a, koliko druge pobunjeničke formacije, i to bez preteranog vođenja računa o poštedi civila. Prevashodni cilj Moskve bio je da ojača poziciju režima, kom su pretili i drugi akteri pored ISIL-a. Moglo bi se ipak reći da je cilj iznad svega bio da se režimu pruži bolja politička pozicija uoči predstojećih pregovora.

Velika koalicija koju je Moskva zagovarala ostala je pusta želja. Pre bismo mogli govoriti o dve koalicije koje su se sastale na „Bečkim pregovorima" i kojima su sredinom novembra 2015. kopredsedavali ministar spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov i američki državni sekretar Džon Keri. U koaliciji koju je predvodila Rusija nalaze se Iran (uz podršku kopnenih trupa libanskog Hezbolaha) i Irak, koji ujedno pripada i drugoj. Koalicija oko Sjedinjenih Država, znatno šira, sastoji se od 50 zemalja. Ona je, međutim, u većoj meri heterogena i ubraja i države koje su prilično neposlušne u pogledu ovog procesa, na prvom mestu Tursku i Saudijsku Arabiju.

Za SAD u Siriji kao i drugde glavnu opasnost predstavlja Iran, čije se El Kuds snage bore zajedno sa sirijskim vojnicima. Turska je, međutim, zabrinuta zbog defakto uspostavljanja Sirijskog Kurdistana - otuda i njena intervencija krajem avgusta 2016, kako bi sprečila spajanje kurdskih teritorija južno od njene granice. Saudijska Arabija je tek nakon pritisaka Vašingtona pristala da sedne za isti sto sa Iranom.

I pored toga, potraga za političkim rešenjem nastavila se, ne samo na međunarodnom već i na regionalnom nivou. Pod zajedničkim pritiskom Moskve i Vašingtona specijalni izaslanik Saveta bezbednosti UN uspostavio je u Ženevi „forum" zaraćenih strana (uz izuzetak ISIL-a i Fronta al Nusra, sastavnog dela Al Kaide). On se u nekoliko navrata sastajao sa svakom od ovih snaga kako bi razgovarali ne samo o obustavi vatre, već i o njihovim preduslovima za postepeno gašenje konflikta. Bez većeg uspeha.

Saradnja Vašingtona i Moskve nadživela je uništavanje jednog ruskog bombardera od strane turskih snaga 24. novembra 2015, kao i - neuspeli - pokušaj turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana da u pomoć pozove Organizaciju severnoatlantskog sporazuma (NATO). Potom je 14. marta 2016, na sveopšte iznenađenje, Putin najavio postepeno povlačenje ruskih snaga, koje je otpočelo brzo i primetno. Ovo je bila poruka upućena prvenstveno Asadu. Zahvaljujući ruskoj vojnoj podršci sirijski predsednik uspeo je da povrati deo izgubljenih teritorija, što je poželeo da u potpunosti iskoristi pokušajem da povrati Alepo, drugi po veličini grad u toj zemlji, kršeći prekid vatre koji su predstavnici Rusije i Sjedinjenih Država uz velike muke zaključili 27. februara.

Moskva očigledno nije svog sirijskog saveznika držala pod kontrolom. Asad veoma dobro zna da je Sirija jedino utočište Rusije na Bliskom istoku, gde pokušava da povrati značajan uticaj. Putin je, bez otvorenog ograđivanja od svog saveznika, hteo da pokaže kako je on taj koji postavlja uslove ruskog angažmana. Zauzimanje Alepa pružilo bi sirijskom režimu kontrolu nad teritorijom u kojoj živi 70% stanovništva te zemlje; to bi mu omogućilo da se zauvek ušanči i obori pregovore s opozicijom.

Do toga ipak nije došlo, pa je dogovoren nov nestabilni prekid vatre. Odabravši da se distancira, Putin je bio pažljiv da ne kompromituje svoj glavni cilj u Siriji: da pokaže da Sjedinjene Države i Evropa u Rusiji imaju partnera, svakako slabijeg od njih, ali odlučnog; i da se glavni međunarodni problemi mogu rešavati jedino putem kompromisa koji će uračunavati i njene interese.

Saradnja Rusije i Sjedinjenih Država nastavila se još nekoliko meseci u pokušajima iznalaženja načina da se postigne primirje koje su saveznici i jedne i druge zemlje uporno kršili. Krajem juna 2016. godine u javnost je izašla informacija da je Obama odobrio da se Rusiji iznese predlog: zajedničko vojno delovanje, ne samo protiv ISIL-a već i protiv Fronta al Nusra, ukoliko Moskva sredi da sirijske vazduhoplovne snage ostanu prizemljene i obustave sukobe s drugim formacijama oružanog otpora koje uživaju podršku Saudijske Arabije, Ujedinjenih Arapskih Emirata i Turske (5).

Ovaj predlog, koji je preneo Džon Keri, izazvao je veliko protivljenje unutar američke administracije, a posebno kod Eštona Kartera. Ministar odbrane smatrao je da su Rusija i Sirija u velikoj meri zaslužne za činjenicu da je Front al Nusra postao daleko najvažnija oružana opoziciona snaga, dok su preostalih tridesetak grupacija znatno slabije.

S druge strane, protivio se i razmeni vojnih informacija s Rusijom. Moskvu je javno označio kao glavnog protivnika Sjedinjenih Država - što su Obama i Keri izbegavali da učine. Prema informacijama koje su procurile do Washington Posta, izjavio je, ne bezrazložno, da Putin u Siriji pokušava pre svega da „prekine izolaciju koja je usledila nakon vojne intervencije u Ukrajini". Pentagon je, zauzvrat, sproveo jačanje NATO-a bez presedana još od kraja Hladnog rata, uz razmeštanje novih trupa od 4.000 ljudi u Poljskoj i baltičkim zemljama (7). Teško da su ove unutrašnje podele i rezultujuće nedoumice doprinele ispunjenju ciljeva Vašingtona.

Dok su vladine snage od 4. septembra neprestano opsedale istočni Alepo, Rusija je radila na svojim uslovima za prihvatanje Obaminog predloga. Njen zahtev bio je da se borbene snage koje uživaju protekciju Vašingtona i koje se bore uz Front al Nusra (preimenovan u Fatah al Šam jula 2016) i često s njim sarađuju, jasno odvoje kako bi izbegle ruske vazdušne udare.

Ukratko, ruski i američki partneri jedni drugima postavili su uslove koje niko od njih nije mogao da garantuje. Na tom mestu dotičemo se krhkosti parcijalnih sporazuma na kojima se zasnivalo primirje iz septembra 2016, a čiji je prekid prouzrokovao sadašnju situaciju.

Mnoge, ako ne i većina preostalih snaga ne mogu ili ne žele da se odvoje od Al Nusre, koja je sveprisutna u pobunjeničkim zonama. Njihov prioritet je nanošenje poraza Asadovom režimu. Osim toga, moguće je da bi se Front momentalno okrenuo protiv njih. Bilo kako bilo, Sjedinjene Države pokušale su da ih nagovore da se distanciraju od Fronta. Prema izveštačima New York Timesa (8), predstavnici ovih snaga požalili su se u avgustu 2016. da je veliki priliv američkog oružja koje je stizalo preko Saudijske Arabije (a koje je delom preprodavano ili prosleđivano Al Nusri) u znatnoj meri presušio. Keri je okrivljen da je u jednom razgovoru prečuo da su dve od ovih organizacija zapravo bile „podgrupe" Al Nusre (9).

Uslovi primirja koji su nakon pregovora između Lavrova i Kerija 13. septembra stupili na snagu bili su toliko nepouzdani i protivrečni da su se iznova razmatrali na svakih četrdeset osam sati - i da nisu čak ni javno obznanjeni. Zapanjujuće je da su u takvim uslovima i potrajali duže od nekoliko dana. Još više iznenađuje to što ih je 17. septembra prekršio američki napad na sirijske snage, ostavivši za sobom više od šezdeset mrtvih. Asad je očigledno odbio da poveruje u tvrdnje Vašingtona da je posredi bila greška. Tako je iskoristio priliku da pokrene punu ofanzivu i pokuša da dovrši povraćaj Alepa. Nekoliko sati po svršetku primirja na zapadu grada bombardovan je humanitarni konvoj UN. Vašington je poručio da Moskvu i njenog sirijskog saveznika smatra „direktno odgovornima" za taj napad, u kom je poginulo dvadesetak ljudi.

Rusija je bezrezervnom podrškom Asadu, uprkos tome što je intenziviranje bombardovanja pogoršalo humanitarnu katastrofu, rizikovala pad u izolaciju. Moskva je 8. oktobra na sednici Saveta bezbednosti UN morala da iskoristi pravo veta kako bi blokirala francusku rezoluciju kojom se zahtevala obustava borbi. Samo je Venecuela glasala s Rusijom, dok je Kina bila uzdržana. Putin namerava da kraj Obaminog mandata iskoristi tako da svojim saveznicima obezbedi dovoljno moći pre potrage za političkim rešenjem. Međutim, ne pronađe li način da ponovo pokrene pregovore, Rusija će dosadašnji kredit i budućnost odnosa sa Sjedinjenim Državama i Evropom staviti pod hipoteku.

 

ŽAK LEVEK je profesor emeritus političkih nauka na Univerzitetu Kvebek u Montrealu.

Prevod: Matija Medenica

 

(1) Vidi: Alexeď Malachenko, „Le pari syrien de Moscou", Le Monde diplomatique, novembar 2015.

(2) Vidi: „La Russie est de retour sur la scčne internationale", Le Monde diplomatique, novembar 2013.

(3) Agencija Frans pres, 24. septembar 2015.

(4) Intervju za Le Progrčs, Lion, 5. decembar 2015.

(5) Josh Rogin, „Barack Obama plans new military alliance with Russia in syria", The Independent, London, 30. jun 2016.

(6) Gareth Porter, „A new fight over Syria war strategy", Consortiumnews.com, 8. jul 2016.

(7) Lire Michael Klare, „Ŕ Washington, scénarios pour un conflit majeur", Le Monde diplomatique, septembar 2016.

(8) Mark Mazzetti, Anne Barnard et Eric Schmitt, „Military success in Syria gives Putin upper hand in U.S. proxy war", The New York Times, 6. avgust 2016.

(9) Josh Rogin, „Kerry touts the Russian line on Syrian rebel groups", The Washington Post, 12. jul 2016.

 

 

 

 



 

Ukupno komentara: 0


Sva polja su obavezna.