Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Svet

Revolucija italijanskog vesterna

Kao izraz političke lucidnosti, „špageti vestern" je iz temelja obnovio jedan žanr koji je bio na izdisaju, i istovremeno demistifikovao same temelje Amerike. Blizak „zapatističkom vesternu", koji se odvija u kontekstu meksičkih revolucija, on prikazuje crnomanjaste seljake južno od reke Rio Grande, i postavlja ih na mesto koje su do tada zauzimali jenkijevski heroji
Danijel Pari-Klavel / LMD
Datum: 17/03/2017

Revolucija italijanskog vesterna

Foto: Profimedia

Posle stilske revolucije koju je 1964. Serđo Leone pokrenuo filmom Za šaku dolara, italijanski vestern je stalno ponavljao istu formulu, krećući se između političke parabole i narodske zabave. Godine 1966, kada je Italija, pocepana između bogatog Severa i siromašnog Juga, slavila stogodišnjicu svog ujedinjenja, ulazeći u „olovne godine"(1), na ekranima se pojavio obraz onoga što će se zvati „vestern Zapata". U filmu El Čunčo, režisera Damijana Damijanija, obrađuje se susret do koga je tokom meksičke revolucije 1910. došlo između šefa bande El Čunča (Đan Marija Volonte) i jenkija El Ninja (Lukas Tel). Ovaj drugi nagovara prvog da se priključi revoluciji, jer ima tajnu nameru da se približi njenom rukovodstvu i da za račun diktatora Porfirija Dijaza ubije jednog od njenih generala.

Osim aluzije na atentate na Emilijana Zapatu i Panča Vilju, film ukazuje i na američko mešanje u Latinsku Ameriku (i druga mesta). Jedan pobunjeni seljak kaže kako Sjedinjene Države prvo podržavaju revoluciju a onda podržavaju kontrarevoluciju, i to sve radi svojih sebičnih interesa. Isti pobunjenik kada ga jedan veleposednik pita: „Želiš li da me ubiješ zato što sam bogat?", odgovara: „Ne, senjor, već zato što smo mi siromašni... i što ste nas vi bogataši takvima učinili." Ovde je dat osnovni ton. Nazire se sličnost između suprotnosti Sever-Jug, kako na američkom kontinentu, tako i u samoj Italiji. Isto kao i Latinosi, i Italijani sa juga su prevareni; obećana zemlja nikada im nije data, već je dalje ostala u rukama zemljoposednika. Sličnost meksičke i italijanske zastave ovoj aluziji očigledno daje još veću težinu.

Između napada na voz i revolucionarnih juriša - snimanih u Andaluziji pred nosom frankističkog režima, El Čunčo definiše pravila ovog žanra: seljak/bandit dospeva u situaciju koja u njemu podstiče rađanje klasne svesti; malo-pomalo interes naroda prevladava nad željom za bogatstvom. Gringo krije svoje namere (El Čunčo ili Trojica za masakr, Đulija Petronija), ciničan je i potkupljiv (Plaćenik i Kompanjerosi, Serđa Korbučija), u najboljem slučaju razočaran (Bila jednom jedna revolucija Serđa Leonea), ali je uvek manipulator.

Kao lukavi strateg on uspeva da zaseni Meksikanca, sve dok ovaj ne primeti kako je izmanipulisan. Ovo omogućuje ne samo korišćenje starog narativnog i dijalektičkog recepta o suprotnostima koje se dopunjuju u akciji, već pruža i priliku za suprotstavljanje dva viđenja sveta i dve klasne stvarnosti. Suprotstavlja pogled na svet potlačenih, koji nemaju drugi izbor do kolektivne borbe, i viziju sveta „turiste" koji je u Meksiko došao da ostvari svoje lične ciljeve. Naime, ovaj poslednji „ne voli Meksiko", kako to često ponavlja El Ninjo u El Čunču i Englez Prajs u ostvarenju Tri za masakr. Politička dimenzija El Čunča je očigledna što se, pored ostalog, vidi i iz sastava ekipe. Đan Marija Volonte, član Komunističke partije Italije, svoj pogled na svet izrazio je u više trilera, među kojima se izdvajaju Istraga nad primernim građaninom, Elija Pjetrija (1970) i Afera Matej Frančeska Rosija (1972, Zlatna palma u Kanu). Lu Kastel, aktivista ektremne levice, 1972. proteran je iz Italije. U međuvremenu snimio je Ruke u džepovima Marka Belokija (1965) i Ubij, pa se moli Karla Licanija (1967), drugi parabolični vestern u kome Pjer Paolo Pazolini igra ulogu sveštenika revolucionara.

Ali iza El Čunča se pre svega krije talenat izuzetnog scenariste Franka Solinasa. Ovaj komunistički aktivista, rođen na Sardiniji, radnik, student, zatim novinar i romanopisac, napisao je scenario za film Bitka za Alžir (1968) režisera Đila Pontekorvoa. Film je zabranjen u Francuskoj, ali je u Veneciji dobio Zlatnog lava. Takođe je pisao i scenario za film Kvemada (1969), sliku kolonijalizma na Karibima. Pontekorvo je poželeo da snimi jedno delo namenjeno javnosti, ali u vidu vesterna. Solinas je napisao scenario za Plaćenika, po kome je 1968. Korbuči snimio film. U ovom filmu Franko Nero igra Polaka, plaćenika koji svoj talenat za velike pare prodaje pobunjenim seljacima. Isto kao i u El Čunču, i ovde do izražaja dolazi prezrivo ponašanje Gringa, koji u Paku (Toni Muzante), radniku koji se buni protiv uslova rada u rudniku, budi svest o vrednostima sopstvene klase. Kad ga Polak pita: „Šta je za tebe revolucija?", Pako odgovara: „Progoniti gazde i uzeti im nepošteno zarađen novac." Uhvaćen posle upada na bogatašku gozbu, Pako konstatuje da „uzimati od bogatih i davati siromašnima nikada nije bilo popularno... kod bogataša".

Najzad, kako zaboraviti scenu u kojoj Pako, kraj koga spava prelepa naga Meksikanka, sluša Polakovo tumačenje klasne podele: „Zamisli da su bogataši onaj gornji deo tela, glava, a siromasi njegov donji deo, zadnjica. Sprovesti revoluciju znači pokušati da se ova dva dela postave na isti nivo. Ali to je nemoguće, jer između glave i zadnjice nalaze se leđa." Pako, filozof, na to pomazi zadnjicu svoje ljubavnice i izjavi: „Dakle, ja sam izabrao; ostajem sa sirotinjom."

Korbuči se na scenu vratio sa komedijom Kompanjerosi (1970) u kojoj Franko Nero igra švedskog trgovca oružjem koji se zatekao u okruženju revolucionara. Film je režirao Tomas Milijan, sa čegevarovskim izgledom. Simbol „zapatističkog vesterna", ovaj prevrtljivi kubanski glumac, više od svih glumio je dronjavog i pokvarenog lumpenproletera, i to pre svega u tri vesterna Serđa Solime koji su ga učinili „zvezdom trećeg sveta". Osim uloge seljaka Čučilja u Koloradu (1967), i Saludos Hombre (1968), glumio je i umornog bandita sučeljenog sa profesorom (Đan Marija Volonte), koji bezakonje shvata kao izgovor za zadovoljenje sadističkih strasti u filmu Poslednji licem u lice (1967). Solima stvara gorku sliku o opčinjenosti i fašizaciji koja može dovesti do nasilja.

Fašizacija je često bila na meti italijanskih sineasta. Solima je učestvovao u italijanskom Pokretu otpora u Drugom svetskom ratu, isto kao i Petroni. Godine 1969, Petroni je snimio vrlo mračan film Trojica za masakr, za koji je scenario napisao Franko Solinas i u kome Tomas Milijan glumi Tepepu, gerilca koji podržava Fransiska I. Madera. Fransisko Madero postaje predsednik Meksika i vlada od 1911. do 1913, a onda ga sa vlasti obara i ubija general Huerta. General traži od seljaka da mu predaju oružje u zamenu za obećanu zemlju. Tepepa brzo shvata da parola „Zemlja je sloboda!" nikada neće postati stvarnost i nastavlja borbu protiv jednog surovog pukovnika koga igra Orson Vels.

Pošto je obnovio vestern, kroz dekonstrukciju sladunjavih holivudskih ostvarenja, i u njega vratio realizam i dokumentovanost, Leone se filmom Bila jednom jedna revolucija (1971) suprotstavio političkom optimizmu svojih kolega. Šon (Džems Koburn), pripadnik Irske republikanske armije (IRA) u egzilu, poziva u savez Huana (Rod Stajger) i njegovu odmetničku porodicu, obećavajući im veliko bogatstvo. Ali u zgradi banke nalaze se samo uhapšeni politički zatvorenici i Huan protiv svoje volje postaje revolucionar. Leone poštuje pravila zapatističkog vesterna i pravi aluziju na fašizam. Scena egzekucije podseća na masakr 335 ljudi koji su 24. marta 1944. izvršili nacisti u blizini Rima.

Na još očigledniji način (manje nasilan nego u El Čunču), seljak ponovo daje lekciju gringu: „Ne treba ti, u ime Boga, da mi pričaš o revoluciji; ja odlično znam kako do nje dolazi... Shvati, oni koji znaju da čitaju knjige dolaze onima koji to ne znaju, sirotinji, pa im kažu: 'Ovde treba da dođe do promene!', a glupi siromasi odmah krenu da tu njihovu zamisao sprovedu u delo. Posle toga, najgori od onih koji znaju da čitaju, zasednu oko stola pa pričaju, pa jedu... a glupi siromasi, šta oni rade u to vreme? Ne rade ništa jer su mrtvi." Ova scena, improvizovana tokom snimanja filma, u stvari izražava gubitak političkih iluzija ovog sineaste: „Ljudi moje generacije čuli su mnogo obećanja. Oni su imali snove; sada im ostaje samo da žale zbog toga."

Prijateljstvo koje konačno sklapaju meksički bandit i irski pirotehničar, završiće se u emancipaciji jednog i nihilizmu drugog koji svoju čamotinju može otkloniti samo korišćenjem eksplozivnih sredstava. U ovom liku može se naslutiti kritika ekstremizma, kojoj su pribegavale određene grupacije sa krajnje levice (Crvene brigade nastale su 1970), kao i odjek italijanskog političkog konteksta: prodiranje u državu određenih tajnih organizacija kao što je bio Gladio, organizacija kojom je komandovala Centralna obaveštajna agencija (CIA), smrtonosni napad na Pjaci Fontana u Milanu, pripisan neofašistima, štrajkovi i pobune na jugu Italije.

Kada je Leone označio kraj zabave, ovaj žanr otplovio je u šaljive vode. U filmu Viva la Muerte... tuya! Duća Tesarija (1971), Franko Nero i Eli Valah odigrali su uloge koje su ih proslavile. U filmu Ali šta me je gurnulo usred ove revolucije? - Korbučijevoj parodijskoj farsi (1972), komičar (Vitorio Gasman) i sveštenik (Paolo Vilađo) upadaju u vrtlog revolucije.

Činjenica je da su kroz zapatistički vestern Solima ili Korbuči umeli da dijalektički spoje zabavu i socijalnu kritiku. Provlačeći brojne političke aluzije kroz scene akcija i praveći od „naroda" glavnog junaka, njihovi filmovi su privlačili veliku publiku, nešto čime se takozvani ozbiljni film ne može pohvaliti. Uprkos postignutim uspesima, kritika se prema ovom žanru odnosila sa potcenjivanjem, prebacujući mu komercijalnu dimenziju, nasilje, drugorazrednost i globalno njegove suviše ozbiljne teme. Daleko od svake manihejističke karikature i bez paternalističke pretenzije da obrazuje mase, ovaj vestern suštinski obrađuje samoemancipaciju širokih narodnih masa. Po tome je on i danas aktuelan.

 

(1) „Olovne godine označavaju period između 1960. i 1980. koji obeležavaju korupcija vlasti, nemiri i atentati.

(2) Navedeno u: Noel Simsolo, Conversations avec Sergio Leone, la Petite Bibliothčque des Cahiers du cinéma, Pariz 1999.

Ukupno komentara: 0


Sva polja su obavezna.