Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Svet

Represija sa svih strana: Erdogan u savezu sa krajnjom desnicom

Turska vojska je 19. marta preuzela sirijski grad Afrin, koji su od 2012. držale arapsko-kurdske Narodne zaštitne jedinice (Yekîneyên Parastina Gel, YPG). Ova pobeda je galvanizirala ratnu propagandu Ankare, koja preti širenjem svojih operacija istočno od Eufrata. U savezu sa krajnjom desnicom, Redžep Tajip Erdogan, koji se priprema za reizbor 2019, napada zapadne saveznike
Piše: Akram Belkaid; Prevod: Maja Solar; Le Monde diplomatique na srpskom
Datum: 21/04/2018

Represija sa svih strana: Erdogan u savezu sa krajnjom desnicom

Foto: Tanjug-Pool Photo via AP

Velika narodna skupština Turske je 13. marta usvojila reviziju izbornog zakona. Noćnu skupštinsku sesiju je obeležila borba između ultranacionalističkih poslanika u savezu sa Partijom pravde i razvoja (Adalet ve Kalkınma Partisi, AKP), koja ima većinu sedišta, i predstavnika Republikanske narodne partije (Cumhuriyet Halk Partisi, CHP), jedne od glavnih opozicionih partija. U političkom kontekstu koji podrivaju neprekidne represije još od pokušaja puča 15. jula 2016, validiranje zakonskog teksta od dvadeset šest članova svedoči o predsednikovoj želji da uveća svoju moć i da ništa ne prepušta slučaju, ne bi li osigurao pobedu na sledećim izborima.

Parlamentarni i predsednički izbori će se održati 3. novembra 2019, prvi od ustavne reforme iz aprila 2017. koja je dovela do pada parlamentarnog režima. Relativni neuspeh tokom ovog ustavnog referenduma bio je poučan za Erdogana: „da“ u korist prelaska na predsednički režim dobilo je samo 51,4% glasova, daleko od očekivanog plebiscita, i sa značajnim izborom velikih gradova za „ne“. Stoga namerava da bude reizabran sa mnogo boljim rezultatom – koji mu je potreban radi legitimiteta i prestiža raskošne proslave 2023. za stogodišnjicu osnivanja Turske Republike. Ova ambicija iziskuje veću kontrolu izbornog procesa i osnaživanje do tada neviđenog saveza između njegove islamsko-konzervativne partije AKP i ultranacionalističke stranke ekstremne desnice Partije nacionalnog pokreta (Milliyetçi Hareket Partisi, MHP). Potonja, antikurdska i antievropska partija, podržala je ustavnu reformu iz 2017.

 

U potrazi za rezervoarom glasova

Sa tekstom koji je usvojio Parlament, glasački listići koji nemaju službeni pečat će tokom prebrojavanja biti prihvaćeni. Ranije je pečat bio obavezan kako bi se izbegle prevare. Aprila 2017. je Visoko izborno veće izbrojalo skoro 1,5 miliona ovakvih listića, na štetu opozicije. Opozicija ne prestaje da ponavlja kako taj broj odgovara razlici glasova između pristalica i protivnika prezidencijalizacije političkog režima. Za CHP i osam opozicijskih saveznika, ova odredba predstavlja „otvorena vrata za prevaru i ozbiljnu pretnju slobodnim i fer izborima“. (1)

Kako bi nadoknadio gubitak svog biračkog tela, Erdogan mora pronaći dodatnu podršku. Ako mu tradicionalna baza AKP-a ostaje verna, članovi i pristalice Hizmeta („služenja“), pokreta Fetulaha Gulena, više nemaju poverenja u njega zbog represije koju trpe, ali i zbog brojnih skandala u vezi sa predsednikom i njegovom pratnjom. Računa se i na izuzetke među kurdskim konzervativnim glasačima koji su glasali za AKP.

Erdogan nalazi rezervoar glasova među ultranacionalistima. Dvadeset prvog februara 2018, u predsedničkoj palati u Ankari, potpisao je pakt sa Devletom Bačelijem, poslanikom i predsednikom MHP-a. Nakon nekoliko nedelja pregovora, dve partije su obećale da će raditi zajedničku kampanju u okviru izbornog saveza 2019, jer ova vrsta predizbornog grupisanja nije zakonski zabranjena. Škrt u komplimentima i pohvalama, Erdogan je podsetio na „patriotsku poziciju“ MHP-a tokom propalog puča iz 2016. i pohvalio je načelo osnivanja saveza: „kada je zemlja u pitanju, ostalo su samo detalji“. Bačeli je pak obećao kako će MHP podržati kandidaturu predsednika za reizbor. Zbog te naklonosti će se možda zaboraviti da je ovaj univerzitetski profesor, koji je godinama bio blizak ekstremno desnim grupama Kluba idealista (Sivim vukovima), nekada bio žestoki protivnik AKP-a kojem je upućivao oštre kritike, a ponekad i uvrede.

Reforma izbornog zakona, koja je dala kartu savezu AKP–MHP, otvorila je mogućnost preživljavanja MHP-a, jer će član partije u savezu moći biti poslanik u parlamentu čak i ako je njegov rezultat ispod granice od 10%, koliko je potrebno za dobijanje sedišta. Prema većini anketa, malo je verovatno da će ultranacionalistička stranka preći ovu granicu 2019. To je razbesnelo opoziciju: „Izborna reforma instalira fašizam u našoj zemlji“, kaže Meral Daniš Beštaš, poslanica Demokratske narodne partije (Halkların Demokratik Partisi, HDP), progresivne, prokurdske stranke čiji je kadar desetkovan hapšenjima i represijom. Kopredsednik HDP-a Selahatin Demirtaš, deklarisani protivnik Erdogana, u pritvoru je od novembra 2016. zbog navodne veze sa Radničkom partijom Kurdistana (Partiya Karkerên Kurdistani, PKK) i zbog toga mu preti više od sto četrdeset dve godine zatvora. (2) Prošlog januara je najavio da neće tražiti izborni mandat 2019.

 

NATO na vidiku

Ali opozicija se plaši i da brzina kojom je modifikovan izborni zakon ne prikriva želju za organizovanjem prevremenih izbora. To bi od parlamenta zahtevalo da suspenduje vanredno stanje, koje se produžava svakog tromesečja (poslednji put u januaru) od leta 2016. Poslanici HDP-a i CHP-a sumnjaju da predsednik želi da iskoristi imperativ nacionalnog jedinstva koji je stvoren sa neuspelim državnim udarom i intervencijom vojske na severu Sirije protiv arapsko-kurdskih Narodnih zaštitnih jedinica (YPG), oružanog krila sirijske Partije demokratskog jedinstva (Partiya Yekîtiya Demokrat, PYD) bliske PKK-u. Sredinom marta, turski lider je negirao da želi prevremene parlamentarne i predsedničke izbore, ali nije ubedio ni opoziciju ni štampu koja podržava AKP. „Ako postoji i najmanja mogućnost za to, predsednik će sazvati vanredne izbore“, kaže novinar dnevnog lista Milliyet. „Ono što ga najviše brine, to je mogućnost velikog preokreta njegove izborne baze.“

Da li je Erdogan vođen prostom izbornom računicom ili postoji konvergencija između njegovih uverenja i uverenja MHP-a? Istorijski gledano, ultranacionalistički pokret je uvek imao u sebi versku komponentu. Krajem 1970-ih, njegov osnivač Alparslan Turkeš je potvrdio kako nacionalizam predstavlja „politiku partije“, dok islam „čini njenu dušu“. To nije sprečilo unutrašnje podele tokom 1990-ih, kada je nekoliko aktivista kritikovalo sekularne tendencije partije. Neki su se pridružili različitim islamsko-nacionalističkim grupama, čija Partija velikog jedinstva (Büyük Birlik Partisi, BBP) ima malo veze sa AKP-om. Istanbulski biznismen i bivši poslanik AKP-a, koji je želeo da ostane anoniman zbog straha od odmazde, kategoričan je: „Antievropski diskurs MHP-a nije daleko od ideja predsednika. I obe partije se danas slažu o potrebi obuzdavanja Kurda. Erdogan je uvek imao nacionalističke naklonosti, iako ne odbija ideju ume [„zajednice vernika“] koja prevazilazi granice. Danas je ceo njegov diskurs usmeren na ubeđivanje nacionalista da budu njegova podrška. Osim toga, MHP nije učinio nikakve ustupke u pogledu političkih ideja sa zaključenjem izbornog pakta. Upravo suprotno.“

Nedavne inicijative lidera AKP-a zaslužuju da budu analizirane u svetlu ovog približavanja. Pokrenuta prošlog januara, vojna operacija na severu Sirije pod nazivom „Grana masline“ omogućila je da niko ne napušta teren nacionalizma. Prve mete su „teroristi“ YPG-a, ali i njihovi „plaćeni saveznici sa Zapada“ – referenca na nekoliko stotina volontera koji se bore u kurdskim trupama, sukobljavajući se i pobeđujući Islamsku državu (ID) uz vazduhoplovnu pomoć međunarodne koalicije. Erdogan je 11. marta najdalje otišao u kritici Organizacije Severnoatlantskog sporazuma (NATO), u kojoj je Turska članica od 1952. godine. „Hej NATO! Kada ćeš nam se pridružiti u Siriji?“, rekao je pred pristalicama koji su se okupili u Bolu, istočno od Istanbula. „Zvali ste nas u Somaliju, u Avganistan i na Balkan, mi smo došli. Gde ste vi dok nas terorističke grupe neprestano uznemiravaju na našim granicama?“

Još 2010. je Erdogan tražio pomoć NATO-a protiv baza PKK-a u severnom Iraku. Ovi zahtevi, on to vrlo dobro zna, nikada neće biti uslišeni, posebno stoga što nekoliko članica organizacije (SAD i Francuska) podupire Sirijske demokratske snage (Hêzên Sûriya Demokratîk‎, HSD) – kojima dominira YPG – uz pomoć vazduhoplovne podrške, materijalne opreme i specijalnih trupa. Ali oni igraju na tursku nacionalističku kartu. U zemlji u kojoj je roman o zaveri u kojoj se vodi rat protiv SAD veliki izdavački uspeh (3), iskorišćavanje antiameričkog raspoloženja omogućava veliko čišćenje. „NATO i SAD stoje iza organizacija koje prete Turskoj, njenom suverenitetu i nacionalnom integritetu“, piše kolumnista  Kurtuluš Tajiz u provladinom dnevnom listu Akşam (13. mart 2018). „Vreme je da se preispitaju naši odnosi sa Vašingtonom i NATO-om.“ Promena odnosa sa Alijansom označava veliki prekid, turska vojska je uspostavila „prvu liniju odbrane“ protiv Sovjetskog Saveza tokom Hladnog rata. Ovo je ključna referenca na koju turski lideri konstantno podsećaju američke i evropske vođe; predsednik često ističe „nezahvalnost“ Zapada. I dok američka štampa objavljuje kako Vašington, zabrinut zbog tenzija sa Turskom, progresivno smanjuje upotrebu svojih strateških bombardera stacioniranih u vojnoj bazi Indžirlik (4) (informaciju je demantovao Pentagon), ministar spoljnih poslova Mevlut Čavušoglu podseća da je ovaj objekat „pre svega vlasništvo Turske a ne NATO-a“. (5)

Pretvarajući se da je zaboravio kako je paravojna organizacija Sivi vukovi, kojoj je bio blizak, tokom 1970-ih i 1980-ih, bila u bliskoj vezi sa Centralnom obaveštajnom agencijom (Central Intelligence Agency, CIA) i tajnim antikomunističkim mrežama Stay Behind koje je uspostavio NATO, MHP podržava diskurs vlade protiv Evrope i Sjedinjenih Američkih Država. Takođe, MHP pozdravlja redovno obećanje predsednika da će razmotriti ponovno uspostavljanje smrtne kazne. Predstavnici MHP-a su, međutim, i dalje oprezni u pogledu mogućnosti približavanja Moskve i Teherana. Prema Bašeliju, Iran je zemlja „koja profitira na teškoćama Turske u regionu“, a perspektiva „sporazuma o nenapadanju“ sa Rusijom, kako citira provladin dnevni list Sabah (11. mart 2018) „ne očarava ih“. U oba slučaja, MHP ostaje veran turkocentričnoj viziji međunarodnih odnosa. To je realnost koju Erdogan mora uzeti u obzir.

Međutim, njegova strategija je rizična. Najpre zbog toga što deo islamističkog pokreta loše gleda na nacionalistički preokret. Temel Karamolaoglu, predsednik Partije blagostanja (Saadet Partisi, SP), islamističke partije koja živi u senci AKP-a od 2002, podržava intervenciju na severu Sirije, ali pokušava da podseti na konzervativne muslimane koji ne vole MHP, procenjujući ga kao ekstremistički i antireligiozni. Štaviše, ništa ne ukazuje na to da je ova partija stvarni rezervoar glasova koje traži Erdogan. Brojni aktivisti su se pridružili Dobroj partiji (İyi Party, İYİ) koju je 2017. osnovala Meral Akšener, bivša članica MHP-a koja je kritikovala savez sa AKP-om. Određujući se kao „sekularna nacionalistkinja“, nekadašnja ministarka unutrašnjih poslova (2008–2009) i ministarka odbrane (1996–1997) ne skriva predsedničke ambicije. Njen veoma kritičan diskurs prema vladi pridobio je podršku dela desničarskih birača CHP-a, kao i bivših simpatizera AKP-a, ubeđenih „religioznim uverenjima“ koje ona i dalje koristi u svom diskursu. Prošlog februara, istraživanje javnog mnjenja Instituta Gezidži napravilo je veliku buku predviđajući njenu pobedu nad Erdoganom u mogućem drugom krugu predsedničkih izbora. (6)

Niko ne zna kakve su namere turskog predsednika ukoliko bude ponovo izabran, osim njegove opsednutosti da zemlju učini jednom od deset najjačih ekonomskih sila sveta. Cilj koji će, po njemu, „zaboraviti na bolesnika i pokazati elan Turske“ – referenca na slabljenje Otomanskog carstva od sredine devetnaestog veka. Simbol te ambicije su velika dela koje je vlada preduzela: novi aerodrom u Istanbulu, koji će biti otvoren sledeće jeseni, imaće godišnji kapacitet od 150 miliona putnika, što će biti svetski rekord. Ako ostane na vlasti, hoće li reis (šef), kako ga zovu njegovi sledbenici, vratiti više tradicionalistički program uz islamizaciju institucija Republike, kao što sumnjaju HDP, CHP i Dobra partija? Njegovi današnji saveznici će onda postati protivnici, a time i mete. Nije li on bio najotvoreniji turski lider za dijalog sa Kurdima, pre nego što se nasilno okrenuo protiv njih?

 

(1) Hürriyet, Istanbul, 14. mart 2018.

(2) Vidi: Selahattin Demirtaş, „L’homme qui se prend pour un sultan“, Le Monde diplomatique, jul 2016.

(3) Orkun Uçar i Burak Turna, Metal Firtina („metalna oluja“), Timas Yayınları, Istanbul, 2005.

(4) Gordon Lubold, Felicia Schwartz i Nancy A. Youssef, „US pares back use of Turkish base amid strains with Ankara“, The Wall Street Journal, Njujork, 11. mart 2018.

(5) Hürriyet, 12. mart 2018.         

(6) Ahvalnews.com, 25. februar 2018.

 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.