Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Nedeljnik i LMD

Prijateljstvo kao parodija saučesništva: Pravi i lažni prijatelji

Moderni transakcioni odnosi pretenduju da idu ka dubini kakva je nekada važila za prijateljstva
Piše: Fransoa Kuse, LMD
Datum: 27/02/2017

Prijateljstvo kao parodija saučesništva: Pravi i lažni prijatelji

Foto: Profimedia

Nekada, prijateljstvo je stvaralo aristokratsku vezu između grčkih heroja (Ahila i Patrokla) ili pisaca fuzionista (Montanj i La Boeti). Ovog puta, ono je došlo preko suve zemlje, preko kanala naše prepiske do staza velikog supermarketa koji nam služi kao svet. Služi nam od jutra do mraka, od korisnika Rikore do korisnika Snepčeta. Danas je svuda i nigde. Primorava na pristojnost kroz sve naše kontakte i nepostojanje društvenog života. Preplavljuje svaku našu interakciju i istinu o stvarnom, posebnom odnosu, kakav danas teško nalazimo. Prijateljstvo je ono što promovišu društvene mreže, televizijske serije, pristojan komšiluk svojim godišnjim proslavama, ležerni turizam sa svojom autentičnom ponudom, ili prosto svakodnevno ogovaranje ispred automata za kafu.

Prijateljstvo je parodija saučesništva, divno prilagođena opštim neformalnostima novih odnosa tržišta, afiniteta ili kooperativnih odnosa, i sve rapidnije se unapređuje - s obzirom na to da pojedinac treba da od svog „druga" iznajmi automobil preko agencije OuiCar ili kuću preko AirBNB-a, čak i ako ga ne poznaje.

Neoliberalna struja ga svuda ističe, ono predstavlja glavu gondole, probojniji proizvod, podmukliji i isplativiji: za prodaju, treba da proizvede vezu, toplinu komunikacije i radnju bez sadržaja. Prijateljstvo postaje od suštinske važnosti za atmosferu zabave i srdačnosti, lažno intimno i dobronamerno, varirajuće spram potreba infantilnog kapitalizma i društva narcisoidnog uređenja. Budući da ovo ukrasno prijateljstvo ima sposobnost da iščezne, s vremenom se pretvara u sve - od udarca s leđa, preko neprijateljske ideje, do očiglednog sistemskog nasilja. U carstvu promenljivih raspoloženja, prijateljstvo izgleda kao jedino stalno raspoloženje.

Ovo konsenzusno gostoprimstvo ne samo da služi da podmaže tržišne odnose: s obzirom na to da je korporativna birokratija tako odlučila nakon maja 1968. godine, ono biva osnov upravljanja radnom snagom - uvesti dašak prijateljstva i kreativnosti, takođe paralisati izbačene radnike i zamrznuti platne izveštaje. Situacija se pogoršava, ali, iako to nije razlog, nama se stalno ponavlja da se latimo mamca ili oružja: u kontekstu ljubaznosti, tražeći zajedničko rešenje, često čujemo da treba pokušati napraviti kompromis u ime zajedničkih interesa, prinudnog sporazuma i rasprostranjenog prijateljstva. Dakle, teži se ka fatalističkom gutanju sindikalnih propusta i obaveznom činjenju ustupaka selektivnoj sigurnosti na tržištu rada u ime kolektivnog pokajanja i kriminalizacije slabosti. Tako nastaje iluzija zajedničkog interesa društvenih „partnera", kada se, zapravo, umesto prijateljskih umnožavaju veoma neprijateljski „društveni" planovi, mali šefovi kancelarija ili obezvređeni glasovi iz udaljenih kol-centara koje možemo lepo opsovati pre nego što im zalupimo slušalicu.

Iako bi bilo lepše da nije tako, ovaj mamac radi sa velikim uspehom. Ne možemo biti odvojeni jedni od drugih ako imamo hiljade prijatelja na Fejsbuku ili gomilu uspomena, smeštenih na forumu, sa bivšim kolegama sa fakulteta; ako možemo da živimo život u kome ćemo sa starim prijateljima razmeniti hiljade poruka kako bismo se dogovorili o okupljanju ili bilo čemu što alegorijski odgovara konceptu serije Prijatelji emitovane na NBC mreži u periodu između 1994. i 2004. godine, koja sa svojom nepromenljivom estetikom održava i stalno obnavlja određeno raspoloženje i temu. Obnovljeni afekti svuda bivaju simulirani kako bi prikrili lažnu sliku kolektivnih veza i opštu anomiju, prijateljstvo prekriva naše živote nežnom filmskom atmosferom, a na dnu njene priče leži literarna autofikcija stvarnosti TV serija.

Stižemo do izvrnute slike društvenog sistema: eksproprijacija koja se sprovodi predstavljena je kao velikodušno deljenje, individualizam u zajednici, suprotstavljena principijelnost u težnji ka principu. Ne zaboravimo istorijske vrline prijateljstva, koje je treći oblik veza pored porodičnih i ljubavnih: ono je samostalna veza, slobodna veza koja je uključena u inverzne veze, one seksualne, porodične i romantične prirode, pre kojih se uvek na kraju prijateljstvo kao takvo ispostavlja kao najiskrenije.

U svetu u kom je sumnja prvi impuls, prijateljstvo je snaga koja služi preduzetništvu i promoviše njegov uspeh. U preduzetničkoj mitologiji, priče o uspehu u Sjedinjenim Državama i drugde govore o identičnoj istoriji, istoriji prijateljstva školskih đaka, stidljivih srednjoškolaca, a zapečaćenog u saučesništvu u nevolji tokom fakultetskih godina ili u kuhinjama marginalnih četvrti, koje takođe sadrži savršenu komplementarnost, često između inženjera i prodavca, pronalazača i vernika ili genija i njegovog poslodavca. Mit o pobedničkom dvojcu, to je prijateljstvo koje ima misiju osvajanja i produktivnosti naspram samoće: ono je postavljeno na liniji normativne srdačnosti, a na drugom kraju spektra u odnosu na prinudnu ljubaznost koju mora pokazivati kasirka u supermarketu. Saučesništvo koje se ovde brani je ono što se uzdiže iznad zajedničkog otuđenja, koje omogućava izlaz iz dominantne hijerarhijske strukture.

To je, ukratko, prijateljstvo na putu izlaska iz skromnog života koji je osuđen na propast. To je ono što je napravilo istoriju priča o globalnom uspehu kome se teži danas. Ne postoji Stiv Džobs (osnivač Apple­a) bez svog Stiva Voznijaka, ne postoji Bil Gejts (osnivač Microsofta) bez svog Pola Alena, ne postoji Džeri Boldvin (osnivač Starbaksa) bez svog Zeva Sigla, ni Henri Lus (tvorac magazina Time 1922. godine) bez Britanca Hadena - čak ni ako se ovi hrabri vitezovi na kraju razilaze, a jedan od njih kupi najveći deo profita.

Tako uopšteno prijateljstvo nije ograničeno na odnose između ljudskih subjekata. To prijateljstvo je norma za čovečanstvo, ekološko prijateljstvo za prirodu i životinje koje naša industrija ugnjetava (ili bar onih trideset miliona kućnih ljubimaca); ili čak fetišističko prijateljstvo, koje projektuje ono manje dramatično prijateljstvo, u svrhu stvaranja razne računarske i elektronske opreme za organizovanje našeg života - pametnih telefona i automatizovanih naprava koje teže da budu user friendly sa korisnikom, to jest, kako kažu u američkim reklamama, prijatelj korisnika i prijatelj njihovih ličnih upotreba.

Na taj način živa bića, događaji i mašine naseljavaju svet omni-prijateljski, o čemu govori stari koncept opšte naklonosti, drag ekonomistima i engleskim filozofima 18. veka, Adamu Smitu i Dejvidu Hjumu, koji u engleskom jeziku predstavlja empatiju isto kao konsenzus; pod perom Smita i Hjuma, veliko tržište čovečanstva preuzima karakter široke mreže prijateljskih veza koje se harmonično prepliću u velikoj dolini u kojoj je sve, prirodno, direktno prijateljski.

Međutim, prijateljstvo se okreće i suprotno. Na drugoj strani, na barikadama ili iza ekrana. Tamo, ono će biti inverzno: manje efektno oružje afekta, manje varljiva sredina koja izoluje poverenje. Zato što ono igra pionirsku ulogu u srcu društvenih borbi današnjice i celom antikapitalističkom pokretu. Dobro poznajemo tradiciju borbe levice, u poslednja dva veka, prožetu cepanjem između strategije višegodišnjih organizacija i spontanih probuđenih grupa, između istorijskog materijalizma i revolucionarnog romantizma, između postepenog formiranja organizovane grupe i impulsivnog ustanovljenja prijateljstva u borbi.

Čitava politika prijateljstva koja bi levici mogla dati notu sentimentalnosti i melanholije u političkoj borbi ponovo se pojavila u prethodnih nekoliko godina u vidu novih lica: na licima pobunjenika „arapskog proleća"; ispod kapuljača koje su podigle na noge naša evropska predgrađa ili geta glavnih gradova Severne Amerike; španskih „Indignadosa" i poslednjih kampera pokreta „Okupiraj Volstrit"; divljih južnokorejskih štrajkača i protivnika projekta Notre-Dame-des-Landes. Čak i baza velikih sindikata koja je viđena ne tako davno, tokom mobilizacije zbog Zakona o radu na proleće 2016. godine, pojavljuje se tu i tamo, tokom uličnih okršaja, da potpali vatru prijateljstva i uzajamne pomoći na terenu - proleće (šarenilo) razbacanih slogana i budnih noći, kao i polomljenih prozora i odgurnutih povorki.

U senci razdvojenih kolektiva, nalazi se difuzna struktura lojalnosti i osećanja koja ispunjavaju prazninu unutar formalnih političkih struktura. Ta gusta mreža borbenih prijateljstava, prijateljstava u svakodnevnom opstanku, kao i postojanje solidarnosti, stvaraju čitavu emotivnu infrastrukturu, komunizam misli, čvrst otpor. Prava prijateljstva, ukratko, a ne lažna.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.