Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Svet

Poslednja bitka Martina Lutera Kinga

Četvrtog aprila 1968. godine, pristalica rasne segregacije izvršio je atentat na Martina Lutera Kinga u Memfisu. Pedeset godina kasnije, zvanična istorija pamti Kinga kao crnog sveštenika koji se borio za građanska prava, kao patriotu koji je težio nacionalnom pomirenju. Ona, ipak, previđa da je King svoj život posvetio jednakosti u svakom pogledu
PIŠE SILVI LOREN
Datum: 21/07/2018

Poslednja bitka Martina Lutera Kinga

Foto: Profimedia

Pre nekoliko meseci, u američkim dnevnim sobama neočekivano se zaorio glas Martina Lutera Kinga, izričući njegovu slabo poznatu propoved – „Instinkt tamburmajora (vođa vojnog ili drugog paradnog orkestra, prim. prev.)“ (1) – koju je održao tačno pedeset godina ranije. Ovaj neplanirani susret između ovog revolucionarnog vođe i gledalaca TV programa imao je formu reklame za kamione marke RAM, emitovane tokom poluvremena Superboula (finale prvenstva Nacionalne fudbalske lige u SAD, prim. prev.), najekskluzivnijeg televizijskog reklamnog spota o kom se često izveštava koliko i o rezultatu utakmice. Ova reklama koja je preko zvuka Kingovog govora slavila muževnu snagu terenskog kamioneta, zastavu vojske u letu i svakodnevni heroizam anonimnih porodica zgrozila je određeni deo publike. Što je još gore, međutim, većina je ostala ravnodušna.

To što je velika televizijska misa masovne potrošnje obezbedila pravo da emituje propoved sveštenika dovoljno govori o nepostojanju ikakvih granica komodifikacije, uključujući i komodifikaciju pobune, revolta i žrtava za pravdu. Međutim, ironija ovog preuzimanja dolazi od samog Kinga koji je, par rečenica kasnije, u istom govoru žustro napao materijalizam svoje države. On se rugao svojim zemljacima i zemljakinjama zavedenim od marketinških magova čije reklame su ih nagonile da kupuju statusne simbole, „ova ili ona kola“, kako bi se smatrali ljudima. Oni „paradiraju u kadilaku“ kako bi bili neko i nešto, uzviknuo je. Prema njemu, ta industrija zavisnosti je polako ubijala Ameriku.

Tokom meseca kada se obeležava pedesetogodišnjica njegove smrti, Martin Luter King se uzdiže u nebesa više nego ikada do sada. Ako se setimo da je praznik u čast ovog revolucionarnog socijaliste uveden tek 1983. godine pod konzervativnim predsednikom Ronaldom Reganom, možemo da shvatimo prevaru koja je usledila, kao i strategiju neutralizacije i preuzimanja koja je u međuvremenu razvijena. Političko rabljenje njegove uspomene bilo je zastrašujuće – da bi se učvrstila slika pomirene nacije, trebalo je zaboraviti disidenta. Umesto njega, trebalo je stvoriti patriotu, osnivačkog oca, izuzetnog Amerikanca kog je mogla roditi samo izuzetna zemlja. Evo crnca koji je sanjao o rasnoj jednakosti, doživeo da je vidi zahvaljujući veri u svoje sunarodnike, koji je služio državi da ostvari svoje jedinstvene demokratske potencijale koje je nosila u sebi. Na njegovom spomeniku u Vašingtonu koji je 2011. otkrio Barak Obama nema reči „rasizam“ niti „segregacija“. U aleji velikana u glavnom gradu, posetiocima se najčešće skreće pažnja na „san“ pomenut tokom velikog protesta 1963. i na njegov doprinos.

 

Marš za preraspodelu bogatstva

Rolan Bart nas je naučio da je funkcija mitologije da nas zaštiti od istorije. Kingov lik se nalazi na markicama, iznad ulaza u koledže i srednje škole, širom Nacionalne promenade u Vašingtonu, u dečjim slikovnicama, u inspirativnim pričama za strance, u Ovalnoj sobi, u reklami za kamione. Njegova kritička misao je često lukavo zatrpana tovarima zvaničnih omaža i komercijalnog preotimanja.

Revizija smisla njegove borbe, kao i borbe miliona nepoznatih ljudi koji su izneli crnačku revoluciju tokom 1950-ih i 1960-ih, zasniva se na njenom svođenju na zahtev za pravnom jednakošću: pravo glasa u južnim državama koje su ga uskraćivale koristeći teror i prevaru i okončanje legalne diskriminacije. Korišćenje i prekrajanje Kingovih govora je u skladu sa podvalom koja je ponuđena crncima 1965. godine: jednakost je svedena na kraj legalne diskriminacije. Kinga je taj trik razbesneo. U svojoj poslednjoj knjizi, izdatoj 1967. godine, napisao je: „Problem je u tome što, kada govorimo o jednakosti, ne mislimo na istu stvar; belci i crnci koriste različite definicije; crnci polaze od ideje da se ’jednakost’ shvata doslovno, da se belci sa time slažu i da će ispuniti svoje obećanje... Međutim, većina belaca, uključujući i one kojima je srce na ispravnom mestu, pod ’jednakošću’ ne podrazumevaju ništa osim okvirnog sinonima za ’poboljšanje’. Bela Amerika nije psihološki spremna da smanji nejednakost; ona nastoji da poštedi samu sebe i da ništa suštinski ne promeni (2).“

Građanska prava nikad nisu bila konačni cilj crnih Amerikanaca i Amerikanki, a samim time ni Kingov. Ovaj sveštenik je želeo da jednakost bude i socijalna, da dođe do preraspodele bogatstva, da crnci i crnkinje prestanu da budu građani drugog reda, osuđeni na nezaposlenost, na život u siromašnim krajevima, zlostavljanje od strane policije, nedostojne plate, škole koje propadaju, kao i na eksploataciju i imperijalizam – reči od kojih nije bežao. Njegova emancipacijska etika se, dakle, nikad nije ograničavala na pitanje rasne jednakosti. Ako su crnci i crnkinje bili potpuno obespravljeni, najpotlačeniji i avangarda dolazeće revolucije, njen cilj je bio da oslobodi sve ranjive: siromašne belce i belkinje, žene koje primaju socijalnu pomoć, opljačkane Indijance i Indijanke, ugnjetene Čikanose i Čikanke. Mera u kojoj su oni uključeni u demokratski proces i u stanju da preuzmu moć bila je merilo vrednosti države.

Njegova poslednja bitka bila je „kampanja siromašnih“ tokom koje su, na proleće 1968. godine, bedni iz svih krajeva i svih boja kože krenuli ka glavnom gradu kako bi pokušali da izvrše ustavnu revoluciju: usvajanje povelje o pravima „defavorizovanih“, donošenje zakona o garantovanoj minimalnoj plati, učešće komiteta siromašnih u zakonodavnom procesu, značajna preraspodela bogatstva i do tad neviđen plan stvaranja radnih mesta u javnom sektoru i socijalnih stanova. U februaru 1968. godine, King se rugao onima koji su govorili o „asistanatu“ kada je u pitanju bila javna pomoć siromašnom crnom stanovništvu, a o „subvencijama“ kada je bila usmerena ka privilegovanim belcima. Ukratko, „imamo socijalistički sistem za bogate i divljački kapitalizam za siromašne (3)!“.

Koristeći suptilan dijalektički pristup, predlagao je da se prevaziđe sukob između striktno „klasističke“ ideje opresije (postulat po kom će svi njeni vidovi nestati sa padom kapitalizma) i identitetskog pristupa po kom svaka diskriminisana grupa vodi sama svoju borbu jer eksploatacija i diskriminacija ne prate istu logiku. Za one koji su učestvovali u „kampanji siromašnih“, podzastupljenost crnog i latino stanovništva u mrežama eksploatacije nije dovođena u sumnju, ali je bila dokaz postojanja sistema dominacije koji je stvarao mnoge druge žrtve.

Ključna uloga žena, često crnkinja, iz udruženja za odbranu prava na socijalnu pomoć u ovoj kampanji u proleće 1968. godine, ukazivala je na preklapanje tlačenja – klasnog, rodnog ili rasnog. Budući da su njegovi različiti oblici bili pre isprepleteni nego postavljeni u hijerarhiju, oni su, za Kinga, nužno vodili solidarnosti: on bi je nazvao „bratstvom“. Za Njujork tajms koji ga je intervjuisao u vezi sa ovim pohodom siromašnih, bez ustručavanja je izjavio da se „uključio u određeni oblik klasne borbe“. Ubijen je mesec dana pre nego što je ona eksplodirala.

Svakako, u kolektivnom sećanju nacije priznaje se da je King povremeno bio vatren, naročito kada je u pitanju rat u Vijetnamu; međutim, objašnjenje glasi, ogorčenost i usamljenost su dovele do toga da je pred kraj života počeo da se „radikalizuje“. Sveštenik kog su svi hvalili 1963. godine kada je održao svoj govor „I have a dream“ („Imam san“), otuđio je javno mnjenje odbacivši svoj mirni reformizam i prepuštajući se besu. I u ovom slučaju, radi se o potpunoj izmišljotini: pre svega, javno mnjenje Kingove države nikad nije imalo jednoglasno visoko mišljenje o njemu, pa ni kada je 1964. dobio Nobelovu nagradu za mir. Marš na Vašington održan godinu dana ranije – danas slavljen kao simbol nacionalnog pomirenja – u realnosti podržavala je svega trećina američkog stanovništva. Čak su i Njujorčani, poznati po progresivnim stavovima, većinski smatrali da je King bio „ekstremista“ a da su zahtevi za građanskim pravima bili „preterani“ (4). Zapravo, on nije čekao svoje poslednje godine da bi izražavao svoja nepopularna ubeđenja.

Sa jedva 23 godine, nakon što je pažljivo čitao Karla Marksa i Mohandasa Karamčanda Gandija, razvio divljenje prema pacifističkom i socijalističkom svešteniku Normanu Tomasu i otkrio socijalno hrišćanstvo Rejnolda Nibura, izrazio je svoje protivljenje prema ekonomskom sistemu koji gomila bogatstvo u rukama šačice ljudi. Hiljadu devetsto pedeset druge godine pisao je svojoj budućoj ženi Koreti: „Kapitalizam je došao do kraja svoje istorijske korisnosti“, nazvavši se „socijalistom“ u duši, bez obzira na sva neslaganja sa Marksom.

Pesimista koji nije gubio nadu, King je slikao tragični portret svoje države. „Dokle god mašine, kompjuteri i težnja za profitom budu bitniji od ljudi, smrtonosni triptih materijalizma, militarizma i rasizma će ostati nepobediv (5).“ Pozivao je na duboki preobražaj društva, na „revoluciju vrednosti“ tokom koje bi belci morali da priznaju da realna jednakost zahteva cenu. „Vreme je da se privilegovane grupe odreknu dela svojih miliona; desegregacija Juga i davanje prava glasa nama nije koštalo ni dolara; sada je drugačije. [...] Kada počnemo da se pitamo zbog čega u ovoj zemlji ima četrdeset miliona siromašnih, doći ćemo i do drugih pitanja o preraspodeli bogatstva: u čijem vlasništvu je nafta? U čijem rudnici gvožđa?“, to su bile njegove reči avgusta 1967. godine (6).

King je shvatao da se politička ekonomija dominacije nije svodila samo na uskraćivanje prava glasa niti na segregaciju. Radilo se o osmišljenom i organizovanom ekonomskom potčinjavanju: koncentracija siromašnih u getima i barios-ima, nezaposlenost i nedostojne plate, kulturalizacija siromaštva i paternalistička mirna savest reformista. Među potonjima značajno mesto su zauzimali i urbani progresivci i demokrate koji su branili rasnu jednakost do tačke u kojoj bi crnci i crnkinje zahtevali da se nastane u njihovim urednim predgrađima.

Strategije izgradnje sećanja na Kinga zaobilaze njegovu kritiku američke demokratije, kao i njegovo prokazivanje režima nejednakosti ukorenjenog u samoj strukturi te države. Kao i Malkolm Iks, jedan od vođa Islamske nacije, i on je smatrao da je rasizam urođeni defekt bele Amerike i da se u američkom identitetu preklapaju isprepletena zla kapitalizma, imperijalizma i rasizma. Međutim, prema njegovom mišljenju, sile koje guše jednakost ostaće nepobedive osim ukoliko obespravljeni i pobunjeni ne uspeju da ponovo izgrade duh demokratije putem građanske neposlušnosti i revolucionarnog organizovanja.

 

Subverzivni asketizam

„Politika ljubavi“ koju je zagovarao svakako je bila u suštini miroljubiva, ali ona je težila sukobu. Direktna nenasilna akcija trebalo je da poremeti javni red i samim time poredak, sa ciljem da najranjiviji konačno dobiju glas i postanu politički subjekti. Trpljenje nasilja bez uzvraćanja nije bilo negacija besa ili hrišćanski stav, već vrsta subverzivnog asketizma: patnja je pretvorena u pokretač akcije i nije izazivala nelagodu samo kod batinaša već i kod onih koji su nasilju svedočili.

Nakon 1965, crni pobunjenici i pobunjenice su sve snažnije kritikovali ovu nenasilnu strategiju, međutim King je ostao nepokolebljiv. Ne pristajući na to da osudi desetine urbanih ustanaka koji su potresali geta između 1964. i 1968, on je ponovio da je „nasilje vrisak onih koji nemaju drugog glasa“ i da je jedini lek za njega borba protiv nezaposlenosti, diskriminacije i policijske brutalnosti. Izveštaj nezavisnih stručnjaka Kerner komisije koji je naručila Bela kuća 1967. potvrdio je njegovu dijagnozu. Međutim, Lindon B. Džonson, zaglavljen u ratu u Vijetnamu, zataškao je taj dokument. Njegov naslednik, republikanac Ričard Nikson, izabran je sedam meseci nakon Kingove smrti. Država je objavila povratak reda i mira i nameru da se obračuna sa agitatorima, izdajnicima i nezahvalnicima koji se „pretvaraju“ da su potlačeni. Druga Kingova smrt je počela onda kada je Nikson predložio razvijanje „crnog kapitalizma“ umesto jednakosti.

Sjedinjene Američke Države su veoma dugo nastojale da se prikažu kao društvo bez klasa, sa neuporedivo najvećom društvenom mobilnošću. One se tek oslobađaju te iluzije. Ostaju jednako ubeđene da je rasizam tek prežitak prošlosti i da je period borbe za građanska prava ukinuo neravnopravnost između belaca i crnaca. Martin Luter King bi propovedao protiv obe ove bajke.

 

SILVI LOREN je istraživačica na Harvardu i Stanfordu, predavačica na Sciences Po u Parizu, autorka knjige Martin Luther King. Une biographie intellectuelle et politique, Seuil, Pariz, 2015. 

 

PREVOD: Pavle Ilić

(1) Martin Luter King, „The drum major instinct“, Propoved održana u Atlanti 4. februara 1968.

(2) Martin Luter King, Where Do We Go From Here: Chaos or Community?, Beacon Press, Boston, 1967.

(3) Martin Luter King, „To minister to the valley“, Govor održan u Majamiju 23. februara 1968.

(4) Istraživanje koje je sproveo i objavio Njujork tajms, 21. septembra 1964.

(5) Martin Luter King, „Beyond Vietnam :a time to break silence“, propoved održana u Njujorku 4. aprila 1967.

(6) Martin Luter King, „Where do we go from here?“, govor održan u Atlanti 16. avgusta 1967.



Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.