Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Svet

Pedeset godina od arapsko-izraelskog rata: Palestina zaglavljena u istoriji

U zoru 5. juna 1967. godine, izraelska vojska uništila je prizemljeni avion egipatskog ratnog vazduhoplovstva. U narednih šest dana osvojila je Sinaj, sirijski Golan i deo istorijske Palestine koji joj je 1948. godine izmakao kontroli: Zapadnu obalu, Istočni Jerusalim i Gazu. Pedeset godina kasnije okupacija i dalje traje, ali se strategija iskorenjivanja palestinskih državotvornih težnji suočava s otporom ukorenjenim u dugoj istoriji
Piše Alen Greš, prevod: Matija Medenica
Datum: 05/08/2017

Pedeset godina od arapsko-izraelskog rata: Palestina zaglavljena u istoriji

Krajem aprila ove godine, nekolicina republikanskih kongresmena formirala je grupu (kokus) pod nazivom „Pobeda Izraela" (1). „Smatramo", poručuju oni, „da je Izrael odneo vojnu pobedu i da je tu činjenicu nužno usvojiti želimo li mir između Izraela i njegovih suseda." Kako objašnjava profesor Danijel Pajps, jedan od pripadnika te grupe, Izrael bi trebalo da „nametne svoju volju neprijatelju". Poput eha, nekoliko stotina palestinskih političkih zatvorenika ušlo je u štrajk glađu na poziv najpoznatijeg od njih, Marvana Bargutija - što je njihov način da jasno i glasno poruče da se otpor nastavlja i da će se iluzije o njihovom uništenju još jednom raspršiti. Jer ovo nije prvi put da Izrael i njegovi saveznici maštaju o kapitulaciji, pa i nestanku, Palestinaca.

Izbeglice će u dijaspori pronaći svoje mesto. Zahvaljujući prirodnoj selekciji, jedni pružaju otpor, drugi ne... Većina će se pretvoriti u ljudski ološ i stopiti s najsiromašnijim slojevima arapskog društva (2)." Uticajni cionistički radnički lider i budući premijer Izraela Moše Šaret prorekao je po završetku izraelsko-arapskog rata iz 1948/49 godine da će 700.000 proteranih Palestinaca svoje domove napustiti u smrtnoj tišini.

Oni su upravo pretrpeli težak poraz, prostor na kom je prema planu podele Ujedinjenih nacija, izglasanom 29. novembra 1947, trebalo da uspostave svoju državu, završio je podeljen na tri dela: jedan deo (prevashodno sever Galileje) osvojio je Izrael; Zapadnu obalu i Istočni Jerusalim anektiralo je Hašemitsko Kraljevstvo Jordan; i, na kraju, mala teritorija, Gaza, prešla je pod egipatsku kontrolu, uz izvesni stepen autonomije. S institucijama u haosu, Palestinci su se našli u stanju političke dezorijentisanosti.

Rađanje pokreta za oslobođenje

Ovoj katastrofi (na arapskom jeziku Nakba) prethodila je još jedna: slamanje velikog palestinskog ustanka iz 1936-1939, građanske i oružane pobune kojom su se zahtevali okončanje britanskog prisustva i obustava doseljavanja Jevreja. Taj ustanak ugušio je savez trupa Njenog veličanstva i naoružanih cionističkih milicija, koje su tokom tih borbi stekle oružje (od Londona) i umeće koji su im omogućili pobedu nad arapskima vojskama 1948/49.

Proterani u šatorska naselja u susednim zemljama ili pod izraelskom kontrolom, Palestinci su naizgled nestali, baš kao što je Šaret predvideo. Budućnost im je ličila na ono što je zadesilo crvenokošce i „autohtono" stanovništvo istrebljeno tokom osvajanja Severne Amerike, Australije i Novog Zelanda. Ili to, ili će se rastvoriti u blagonaklonom arapskom okruženju: nisu li, uostalom, govorili istim jezikom, delili istu kulturu, pa često i religiju kao i narodi koji su ih ugostili?

Izrael je osudio odbijanje arapskih zemalja da asimiluju ili bar integrišu izbeglice. Pa ipak, upravo su Palestinci bili ti koji su odbacili svaki pokušaj ukorenjivanja u zemljama-domaćinima - što je bio prvi čin otpora. Isprva su čak odbacili i ideju čvrstih građevina u kampovima u koje su smeštani. Dok je nova egipatska vlada Slobodnih oficira, predvođena Gamalom Abdelom Naserom, u julu 1953. potpisivala sporazum s UNRWA (3), kojim je na Sinaju omogućeno smeštanje desetina hiljada izbeglica, u Gazi su izbile nasilne palestinske demonstracije koje su odbacivale taj vid naseljavanja. Jedini prihvatljivi san bio je povratak.

Izraelski mirovni aktivista Uri Avneri preneo je ovaj prosvetljujući razgovor koji je kao vojnik obavio tokom rata iz 1956. (4) i prve kratkotrajne izraelske okupacije Gaze: „Ispitivao sam jednog arapskog dečaka koji je živeo u izbegličkom kampu: ?Odakle si?', upitao sam ga. ?Iz Al Kubaba', odgovorio mi je. Njegov odgovor me je frapirao... jer, dečak je imao sedam godina. On je, dakle, bio rođen u Gazi nakon rata i nikada nije video Al Kubab, selo kog odavno nema (5)." Šezdeset godina kasnije, većina Palestinaca rodila se u izgnanstvu, a odgovori i dece i odraslih ostali su isti: oni pripadaju selu iz kog im je porodica proterana. Cionistički pokret, koji je hiljadama godina staru molitvu („Dogodine u Jerusalimu") pretvorio u političku parolu, trebalo bi da je u stanju da razume ovu privrženost.

Na temelju te odlučnosti koja ne mari za poraz palestinski nacionalni pokret ponovo će se uspostaviti posle Nakbe. Tome je doprineo i regionalni kontekst. Stvaranje Izraela uzdrmalo je Bliski istok i ubrzalo pad prozapadnih arapskih režima. Usledili su Naserov dolazak na vlast u Egiptu 1952, talas revolucionarnog nacionalizma koji je preplavio region i slom iračke monarhije 1958. Ta previranja, kao i rivalitet i nadmetanja među arapskim zemljama koje su pokušavale da izbrišu sećanje na poraz od Izraela, naveli su Arapsku ligu da donese odluku: 1964. formira se Palestinska oslobodilačka organizacija (PLO). Za to vreme, dotad nepoznata organizacija Fatah pokrenula je 1. januara 1965. prve oružane operacije protiv Izraela. Novi arapski poraz juna 1967. (6) stvorio je uslove za osamostaljenje palestinske borbe. Prvog februara 1969, lider Fataha, Jaser Arafat, izabran je za predsedavajućeg Izvršnog komiteta PLO-a.

Palestinski nacionalni pokret ustanovio se u međunarodnoj areni koju su u tom periodu karakterisale borbe naroda Indokine protiv američke intervencije, latinoameričke gerile i rađanje oružanih pokreta protiv portugalskog kolonijalizma i režima aparthejda u Južnoj Africi. Pisac Žan Žene je u Zatočeniku ljubavi (1986) dobro rezimirao njihove snove: Palestina se našla u srcu „vatrometa grandiozne revolucije, čiji je plamen skakao s obale na obalu, od poprišta do poprišta, od zatvora do sudnice".

Ta je nada bila kratkog veka. Zaglavljeni u unutrašnjim libanskim sukobima, osujećeni izraelskim operacijama kako na okupiranim teritorijama, tako i u Libanu, žrtve podela unutar arapskog sveta i mešanja nekoliko zemalja regiona (Irak, Sirija, Jordan) u njihova pitanja, Palestinci su bili primorani da pribegnu ograničenijim ciljevima i prihvate ideju o podeli Palestine. Malo-pomalo odustajući od oružane borbe i „spoljašnjih angažmana", uključujući otmice aviona, koje su njihovu borbu učinile poznatom u čitavom svetu, a koje su zapadne države okarakterisale kao „terorizam", dali su se na diplomatske i političke aktivnosti i izgradnju manje-više stabilnih institucija (omladinske, ženske, sindikalne organizacije, udruženja pisaca itd.).

Osećaj superiornosti spram „urođenika"

Gradeći se pre svega na osnovu rastuće mobilizacije stanovništva Zapadne obale, Gaze i Istočnog Jerusalima, okupiranih 1967. godine, PLO je stekao međunarodni status; Arafat je dobio poziv da se 13. novembra 1974. godine obrati sednici Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. Tom prilikom većina zemalja priznala je PLO, uz izuzetak Izraela i Sjedinjenih Država koje sve do 1990-ih nisu promenile poziciju. Tokom 1980-ih, Evropa i Francuska doprinele su usvajanju još dva principa: prava Palestinaca na samoopredeljenje i nužnosti dijaloga s njihovim predstavnikom, PLO-om.

Intifada, koja je izbila u decembru 1987. godine, i kraj Hladnog rata doveli su do sporazuma iz Osla, koji su pod pokroviteljstvom američkog predsednika Bila Klintona u Vašingtonu 13. septembra 1993. godine potpisali Jaser Arafat i izraelski premijer Jicak Rabin. Prvog jula 1994. godine, Arafat je uspostavio Palestinsku samoupravu, za početak u Gazi i Jerihonu. U suštini, neodređenost potpisanih dokumenata trebalo je nadomestiti priznavanjem jednog jasnog principa: razmenom „zemlje za mir", stvaranjem palestinske države pored Izraela, u okviru granica od 4. juna 1967. godine. Kao što znamo, taj „mirovni proces" u potpunosti je propao. Uprkos odozgo garantovanoj „autonomiji", svakodnevni život Palestinaca pogoršavao se; teškoće života u rasejanju umnožavale su se paralelno s vojnim kontrolnim punktovima. Kolonizacija je tekla neumoljivim tempom, pod levičarskim vladama Izraela podjednako kao i pod desničarskim.

Može se raspravljati o brojnim objašnjenjima neuspeha tog procesa, ali glavnu krivicu svakako snosi kolonizatorski karakter cionističkog poduhvata. On je zaslužan za uzgajanje osećaja superiornosti spram „urođeničkog" stanovništva i guranje lidera Izraela u pravcu odbijanja da priznaju Palestince, odnosno njihovo pravo na jednakost i samoopredeljenje. Ako uzmemo da je vladi u Tel Avivu stalo do bezbednosti svakog Izraelca, bezbednost Palestinaca joj nije bila bitna.

Poraz druge Intifade, koja je izbila u septembru 2000. godine, znatno je oslabio Palestinsku samoupravu i uneo podele između Gaze - pod kontrolom islamističke partije Hamas - i Zapadne obale - Arafatovog Fataha. I pored toga, postignuti su nepobitni diplomatski uspesi, poput priznanja Palestine kao države-posmatračice u Ujedinjenim nacijama i njenog diplomatskog priznanja od stotinak država (ali ne i Francuske). Među postignućima je i konsolidacija snažnog nacionalizma koji uspeva da nadiđe lokalne lojalnosti i višestruka iskustva progona. Ni unutrašnje podele, niti napori Izraela nisu uspeli da primoraju Palestince na pokajanje. Oni ne samo da ne odustaju od svojih domova već su i ponosni na svoj identitet, kako pod okupacijom, tako i u egzilu. Prema Centralnom zavodu za statistiku Palestine, danas je na nekadašnjoj teritoriji Britanskog mandata nad Palestinom onoliko Palestinaca (više od šest miliona, uključujući i one u Izraelu) koliko i izraelskih Jevreja: to je košmar za cionističke lidere i njihove snove o „zemlji bez ljudi" (7).

Obnavljanje mirovnog procesa" puka je fantazija - za sve osim za predsednika Mahmuda Abasa i međunarodnu zajednicu, koja u održavanju njegove administracije na aparatima pronalazi opravdanje za sopstvenu nesposobnost i nedostatak inovativnih predloga zasnovanih na međunarodnom pravu. Kako će izgledati nova strategija Palestinaca? Za ponovnu izgradnju ovog projekta potrebno je vreme; poglavlje otvoreno ratom iz juna 1967. godine nedvosmisleno je zaključeno neuspehom Osla, a međusobne nesuglasice trenutno ih dele. Možda bi trebalo odustati od ideje podele? Zahtevati jedinstvenu državu? Rasformirati Palestinsku samoupravu? Gde je tu mesto nasilju? Čak ni Hamas, čuven po disciplini, nije ostao imun na ovu raspravu, čemu svedoči njegov novi program u kom prvi put jasno pristaje na ideju države u okviru granica iz 1967. godine (8).

Simbolički značaj konflikta

Međutim, kako dve palestinske autorke objašnjavaju, „u nedostatku jasno zacrtanog krajnjeg političkog rešenja, središnje mesto zauzela su osnovna prava, koja čine srž prava na samoopredeljenje palestinskog naroda i koja moraju biti sastavni deo ma kog budućeg političkog rešenja: oslobođenje od okupacije i kolonizacije, pravo izbeglica na povratak u njihove domove i na njihova imanja (9), prestanak diskriminacije i puna jednakost za palestinske građane Izraela. Ta tri cilja, budući da su ključni činioci samoopredeljenja, posve su rečito iznesena u pozivu palestinskog civilnog društva na bojkot, dezinvestiranje i sankcije (BDS) protiv Izraela, sve do ostvarenja tih ciljeva (10)."

Pokret BDS, započet 9. jula 2005. godine na poziv sto sedamdeset članova jedne nevladine organizacije, predstavlja prekretnicu u palestinskoj istoriji: suočeno s nemoći političkih snaga, civilno društvo preuzelo je štafetu. Ova mirna mobilizacija u prilog ravnopravnosti, koju određene zapadne države, uključujući i Francusku, pokušavaju da kriminalizuju, okuplja veliki broj ljudi, od Latinske Amerike, preko Evrope, sve do Azije, što se jasno pokazalo leta 2014. godine tokom rata u Gazi. Otkuda to?

Tokom druge polovine 20. veka, ljudi su se mimo državnih granica organizovali povodom dva ključna pitanja: Vijetnama i potom Južne Afrike. Glavni uzrok tih pobuna nije bio broj mrtvih. Međunarodno javno mnjenje ne odmerava svoje reakcije isključivo na osnovu tog sablasnog računovodstva već i na osnovu simboličkog značaja situacije. U nekom trenutku konflikt može da izbije iz svojih uskih geografskih okvira i stekne univerzalni značaj, kao izraz istine o čitavoj epohi. Uprkos međusobnim razlikama, i Vijetnam i Južna Afrika nalaze se na granici između Severa i Juga, a i jedno i drugo predstavljali su kolonijalne konflikte.

Isto važi i za Palestinu; međutim, kontekst se promenio. Kako nam južnoafričko iskustvo pokazuje, još je projekat Afričkog nacionalnog kongresa (ANC) za izgradnju „nacije duginih boja", koji je uključivao i belce - nasuprot teorijama „crne moći" - ukazao na promenu epohe; oružana borba više nije bila jedini način, tragalo se za novim načinima oslobođenja, a glavni zahtev postala je ravnopravnost.

Slučaj Palestine, najduži konflikt savremenog doba, predstavlja više od čisto teritorijalnog spora. Više od pitanja tla, ovde je pre svega u pitanju pravde, ili pre nepravde koja se iznova ponavlja. Stanovništvo okupiranih teritorija suočava se s jednim fenomenom kog drugde više nema: s marširajućim kolonijalizmom. Izrael je od 1967. godine na Zapadnu obalu i u Istočni Jerusalim naselio više od 650.000 doseljenika, što je praksa koju Međunarodni sud pravde karakteriše kao „ratni zločin". Svakodnevni život Palestinaca obeležen je konfiskacijom zemlje, uništenjem njihovih domova, hapšenjima - većina odraslog muškog stanovništva prošla je kroz zatvorski sistem - torturom, vojskom lakom na obaraču / koja puca da ubije, izgradnjom zida koji ne „odvaja" dva stanovništva, već jedno od njih ograđuje. To čini jedan arhipelag bantustana (11), okružen specijalnim putevima rezervisanim za Izraelce - što je oblik segregacije kakav nije postojao ni u Južnoj Africi. Stanovništvom se vlada posebnim zakonima, što je režim koji po mnogo osnova podseća na aparthejd: dva stanovništva na istoj zemlji (Zapadna obala i Istočni Jerusalim), Palestinci i doseljenici, za koja važe različiti zakoni (12).

Milioni ljudi širom sveta pronašli su se u borbi Palestinaca. Ona odražava njihova zalaganja protiv diskriminacije, za ravnopravnost. U liku Palestinca prepoznaju se mladi iz zapuštenih četvrti na Zapadu, Indijanci proterani sa svoje zemlje i Irci ponosni na svoju nekadašnju borbu protiv britanskog kolonijalizma. Uprkos tome što nije nikakav garant uspeha njihove borbe, ta solidarnost jedan je od glavnih aduta Palestinaca, jer nezavisno od same njihove odlučnosti garantuje da će njihova borba nastaviti da živi.

Drugog novembra 1917. godine, lord Artur Džejms Balfur potpisao je pismo kojim je proglasio da vlada Britanije „blagonaklono gleda na to da se u Palestini uspostavi nacionalni dom za jevrejski narod Šu prvoj verziji napisao je „jevrejsku rasu"Ć i učiniće sve što je u njenoj moći da omogući ispunjenje tog cilja". „Jedna nacija", dodao je kasnije pisac Artur Kestler, „koja se rame uz rame borila sa cionističkim organizacijama, svečano je drugome obećala teritoriju trećeg." Ovaj kolonijalni poduhvat započeo je dugi vek nestabilnosti, ratova, ogorčenosti i mržnje. Danas kao i tada taj poduhvat potpiruje sva nezadovoljstva u ovom regionu (vidi okvir). Rešavanje palestinske tragedije neće momentalno dovesti do mira; ali, sve dokle okupacija traje, neće biti ni mira ni stabilnosti na Bliskom istoku.

 

Alen Greš je urednik onlajn portala Orient XXI

 

(1) „New Republican pro-Israel caucus wants Palestinians to admit defeat", Jewish Telegraphic Agency, 27. april 2017.

(2) Citirano u Alain Gresh i Dominique Vidal, Palestine 47. Un partage avorté, Complexe, Brisel, 1994. (prvo izdanje: 1987).

(3) Agencija Ujedinjenih nacija za pomoć palestinskim izbeglicama na Bliskom istoku, osnovana 8. decembra 1949.

(4) Francuska, Ujedinjeno Kraljevstvo i Izrael su odgovarajući na Naserovu nacionalizaciju Sueckog kanala 26. jula 1956. godine pokrenuli ofanzivu protiv Egipta. Iako je u vojnom smislu odnela pobedu, ta ofanziva završena je neslavno pod pritiscima Sjedinjenih Država i SSSR-a.

(5) Citirano u Palestine 47, op. cit.

(6) Rat iz juna 1967. godine, treći izraelsko-arapski rat nakon onih iz 1948/49 i 1956. godine, završen je porazom Egipta, Sirije i Jordana. Izrael je osvojio Sinaj, sirijski Golan, Zapadnu obalu, Gazu i Istočni Jerusalim.

(7) Temu relativnog neuspeha naseljeničkog poduhvata razvio sam u De quoi la Palestine est-elle le nom?, Actes Sud, Arl, 2012.

(8) Cf. Leďla Seurat, „Révolution dans la révolution au Hamas", OrientXXI.info, 1. maj 2017.

(9) Rezolucija 194 Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, usvojena 11. decembra 1948. godine, između ostalog navodi da je „poželjno omogućiti izbeglicama koje to žele povratak u njihove domove čim pre je moguće" i da se „onima koji odluče da se ne vrate svojim domovima, isplati odšteta po osnovu kompenzacije za njihovu svojinu". Rezolucija 3236 (1974) potvrdila je ove odluke.

(10) Nadia Hijab i Ingrid Jaradat Gassner, „Parler de la Palestine: Quel cadre d'analyse? Quels objectifs et quels messages?", Agence Médias Palestine, 12. april 2017.

(11) Bantustani su bile regije koje je za crno stanovništvo veoma ograničenih prava oformila belačka vlast Južne Afrike. Cf. i mapu objavljenu u L'Atlas du Monde diplomatique, „L'archipel de Palestine orientale", 2009.

(12) Cf. Céline Lebrun i Julien Salingue (ur), Israël, un État d'apartheid? Enjeux juridiques et politiques, L'Harmattan, kol. "Comprendre le Moyen-Orient", Pariz, 2013.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.