Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Svet

Obostrana korist Kremlja i crkve u Rusiji

Reizbor Vladimira Putina na predsedničkim izborima 18. marta je bio zagarantovan. Njegov prošli mandat obeležili su sve napetiji odnosi sa zapadnim državama, kao i konzervativni zaokret. U poslednjih šest godina, šef države se pojavljuje u javnosti uz pravoslavne velikodostojnike i koristi njihov uticaj kako bi oživeo patriotizam i širio uticaj u inostranstvu
Piše Anais Lobet; Prevod: Pavle Ilić; Le Monde diplomatique
Datum: 21/04/2018

Obostrana korist Kremlja i crkve u Rusiji

Foto: Profimedia

Dvadeset petog maja 2017. godine, na lep i sunčan dan, patrijarh moskovski i sve Rusije Kiril osveštao je novu crkvu Sretenjskog manastira u centru glavnog grada. Kraj njega, predsednik Vladimir Putin posmatrao je ceremoniju svečanog i mirnog izraza lica. Nakon toga on je patrijarhu uručio četiristo godina staru ikonu Svetog Jovana Krstitelja, proroka koji je najavio dolazak Isusa Hrista, koja je prethodno krasila njegov kabinet u Kremlju. Od sada, ona će stajati na oltaru novog svetilišta.

Pravoslavni patrijarh rame uz rame sa ruskim državnikom – ova scena bi delovala čudno pre par decenija. Crkva, koja se nalazi nedaleko od Lubjanke – zgrade sovjetskog ministarstva unutrašnjih poslova i simbola velikog terora 1930-ih godina – posvećena je spomenu na „mučenike antireligijskog progona“. Odluka da bude osveštana na stogodišnjicu Februarske i Oktobarske revolucije iz 1917. godine je „bitan simbol“, kako je istakao Putin u govoru nakon ceremonije. „Znamo u kojoj meri je unutrašnji mir države krhak. Ne smemo nikada da zaboravimo da je teško zalečiti rane nastale iz podela. Eto, dakle, naše zajedničke odgovornosti: da uradimo sve što je u našoj moći kako bismo očuvali jedinstvo ruske nacije.“

Iako nije u potpunosti nestalo tokom komunističkog perioda, pravoslavlje tek izlazi iz dugog perioda pritajenosti. Nakon agresivne antireligiozne kampanje boljševika, usmerene protiv sveštenstva usko vezanog za autokratiju protiv koje su se borili, do početka Drugog svetskog rata ostalo je aktivno samo 250 parohija, naspram njih 54.000 u 1914. godini (1). Suočen sa probojem nemačkih trupa, Jozef Staljin je rehabilitovao Crkvu kako bi podržala opštu mobilizaciju u dugoj tradiciji „svetih“ ratova koje je Rusija vodila protiv varvarskih invazija. „Braćo i sestre, smrtonosna pretnja se nadvija nad našom otadžbinom“, uzviknuo je on 3. jula 1941. godine u poznatom govoru. 

Zvanično priznavanje sveštenstva se odigralo 1943, mada pod strogom kontrolom političke policije i Saveta za pitanja Ruske pravoslavne crkve. Iako je tolerisana kako bi diskretno osigurala da se bogosluženja obavljaju, Crkvi je bio zabranjen svaki oblik učešća u javnom životu. Kasnije, pad SSSR-a je naveo sve veći broj građana da se okrene Bogu: samo trećina stanovnika Rusije se izjašnjavala kao pravoslavna 1991; godine 2012. taj broj je porastao na 74%, daleko ispred muslimana koji čine 7% ispitanika (2).

 

Stanovništvo koje veru slabo praktikuje 

Država i Crkva su, dakle, poradile na popravljanju odnosa, iz čega su i jedna i druga imale koristi. Kako objašnjava Andrej Beglov, jedan od najuglednijih stručnjaka za Pravoslavnu crkvu u Rusiji, „Nakon što je decenijama bila potisnuta, Crkva nastoji da poveća svoju vidljivost i uticaj u onim sektorima društva koji su joj važni: porodica, kultura, obrazovanje, rađanje i umiranje.“ U tome je i imala određenog uspeha.

Nakon efektivnog lobiranja pravoslavnih aktivista, reforma školstva je uvela obavezan predmet o „osnovama religijske kulture i laičke etike“. Od 2012. godine, roditelji đaka mogu da odaberu modul prilagođen njihovoj veroispovesti, mada se u praksi taj izbor ne poštuje uvek, usled ograničenih mogućnosti. Patrijaršija takođe može da računa na simpatije ministarke obrazovanja Olge Vasiljeve. Ova slavna istoričarka Ruske pravoslavne crkve, bliska arhimandritu Tihonu Čevkunovu, slaže se sa povećanjem broja časova posvećenih religijskim studijama.

Crkva ima veze i u Ministarstvu zdravlja. Ono redovno poziva sveštenike u komisije o javnom zdravstvu da iznose svoja mišljenja o zdravstvenoj politici. Tokom jednog od ovakvih sastanaka u oktobru 2015. godine, mitropolit Pantelejmon Šatov je ministarki Veroniki Skvorcovoj objasnio da HIV-SIDA ima „društveni i moralni, bolje rečeno nemoralni, uzrok“. Prema njegovom mišljenju, jedini metod borbe protiv te bolesti je „promovisanje zdravih moralnih vrednosti“.

Država subvencioniše domove za trudnice i mlade majke koje vode pravoslavna udruženja, poput kuće za majke u centru Moskve. „Desetak žena koje smo ovde udomili odbilo je da abortira uprkos pritiscima svojih partnera ili teškoj finansijskoj situaciji“, radosno saopštava direktorka Marija Studenikina, čije meke crte lica očvrsnu svaki put kad pomene „masovna ubistva“. Za ovu mladu, dvadesetdevetogodišnju ženu, „biti pravoslavan znači biti patriota i voleti Rusiju; znači odbiti da ubiješ svoju buduću decu koja će postati vojnici i koja će je braniti“. „Putin“, dodaje, „pažljivo sluša našeg patrijarha.“

Dve hiljade četrnaeste, Crkva je uspela da zaustavi projekat reforme maloletničkog pravosuđa koji je nastojao da uvede princip posebne jurisdikcije i manje strog pristup – najpre kroz sankcije koje bi zamenile zatvorske kazne. U ime odbrane jedinstva porodice, ona je takođe pokopala zakon o društvenom starateljstvu, namenjen kao pomoć roditeljima u teškim situacijama koji bi omogućio da se njihova deca smeste u specijalizovane institucije.

Zasada bi bilo pogrešno misliti da ona može da nametne svoju političku volju vlasti u Rusiji. S jedne strane, patrijaršija se suočava i sa aktivizmom određenih ultrapravoslavnih grupa. Prošle jeseni, jedna takva grupa je pokušala da spreči izlazak filma Matilda režisera Alekseja Učitelja o ljubavi cara Nikolaja II (koji je 2000. godine proglašen za sveca) i jedne balerine Marinskog teatra, tako što je primorala dve glavne bioskopske mreže da ga povuku iz programa. Nakon osude trima članicama feminističke grupe Pussy Riot zbog izvođenja pank-molitve u crkvi Hrista Spasitelja u Moskvi 2012. godine, patrijaršija je s radošću primila vesti o usvajanju zakona koji je uveo krivično delo „uvrede religijskih osećanja vernika“. Svestan srazmera poteza koje ovo zvanično priznavanje krivičnog dela jeresi može da opravda, mitropolit Hilarion, predsednik odseka Moskovske patrijaršije za spoljne eklezijastičke odnose, izjasnio se „bezuslovno i kategorički protiv svakog oblika poziva na nasilje“. „Istovremeno“, dodao je, „ne mogu i ne želim da stajem na stranu onih koji brane ovaj film.“ (3)

S druge strane, ne prevagnu uvek pozicije religijskih institucija. Namerni prekid trudnoće, u Rusiji legalan od 1920-ih – sa izuzetkom perioda između 1936. i 1955 – predmet je čestih napada Crkve. U septembru 2016. godine, patrijarh Kiril je potpisao peticiju koja je pozvala na „okončanje legalizovanog ubistva dece pre njihovog rođenja“ i zahtevala „zakonske propise“ koji bi zabranili pilulu za dan posle.

Međutim, ovakvi potezi zasada nisu urodili plodom. U Rusiji, kao i u Francuskoj, žena ima pravo da odluči da prekine trudnoću do dvanaeste nedelje. Uvedena zakonska ograničenja tiču se mogućih izuzetaka nakon isteka propisanog roka. Od trinaeste nedelje abortus nije dozvoljen osim u slučajevima silovanja ili lekarske preporuke, mada su do 2012. godine relevantni faktori bili i socijalni kriterijumi poput siromaštva ili oca u zatvoru. „Bez nas, ove smrti bi se odvijale u tišini. Štaviše, zahvaljujući raspravi o zabrani abortusa koju vodimo, njihov broj u Rusiji se prepolovio [u poslednje četiri godine]“, s ponosom izjavljuje otac Dmitrij Smirnov, novi portparol Ruske pravoslavne crkve. On previđa da bi se ovaj spektakularan broj mogao objasniti i boljom dostupnošću kontraceptivnih sredstava i povećanom brigom žena o sopstvenom zdravlju.

Prema istraživanju centra Levada iz januara 2018. godine, 35% ispitanika abortus smatra „šokantnim“, čak i u slučajevima u kojima porodica nema dovoljno novca da zadovolji osnovne potrebe deteta. Dvadeset godina ranije, samo 18% ispitanika zauzimalo je ovakav stav. Međutim, rast uticaja Pravoslavne crkve u političkom životu pratio je i skok netolerantnosti. Gotovo 30% osoba koje se izjašnjavaju kao pravoslavne ne veruje u postojanje Boga (4), a samo 3% odlazi u crkvu najmanje jednom nedeljno, što je praksa nalik onoj među katolicima u Francuskoj (4,5%), a daleko iza protestanata u Sjedinjenim Američkim Državama (48%) (5).

Mali broj crkava u razumnoj blizini samo delimično objašnjava njihovu slabu posećenost: veoma brojne moskovske crkve su svejedno često prazne. To je slučaj i sa Crkvom Pimena Velikog na severu glavnog grada. Nedeljom popovi uglavnom vode liturgiju pred dvadesetak starica. „To je svakako više nego za vreme Sovjetskog Saveza, znate“, ipak se raduje Marija Lizevska, sede kose svezane maramom sa tradicionalnim motivima. Ova šezdesetsedmogodišnja penzionerka ne propušta nijednu liturgiju, ali primećuje da mladi nisu prisutni. Nada se da oni svoju veru praktikuju na drugi način.

I zaista, Ilija Stonjakin, slobodni grafički umetnik, u crkvu ide jednom godišnje, na pravoslavni Uskrs. Ipak, on za sebe kaže da je religiozan: nosi krst, posti i... od pre šest meseci ima ogromnu tetovažu Bogorodice na leđima. „Donekle sam je uradio iz protesta, jer dolazim iz ateističke porodice koja smatra da je religija još uvek opijum za narod“, objašnjava, podsećajući na reči Karla Marksa. On pozitivno ocenjuje bliskost predsednika i patrijarha, jer je Crkva, prema njegovom mišljenju, „moralni garant“ ruskog političkog života.

Iako se većina Rusa izjašnjava kao pravoslavna, to se više odnosi na pripadnost naciji nego na versko ubeđenje. Odatle dolazi interes vlasti, koja se od 1991. godine trudi da postavi ideološke osnove nacionalne države, za zbližavanje sa patrijaršijom.

Naposletku, još od kada je Petar Veliki 1721. godine ukinuo Moskovsku patrijaršiju zamenivši je grupom velikodostojnika – Svetim Sinodom – koje je sam imenovao, svetovna vlast u Rusiji dominira nad duhovnom. Prema teoriji grofa Sergeja Uvarova, pravoslavlje se definiše kao činilac nacionalnog identiteta. „Pravoslavlje, autokratija i nacionalni princip“: taj ministar obrazovanja pod Nikolajem I (1825–1855) u tom trojstvu video je srce „ruskosti“ u vreme kada je tražio kako da odbrani svoju državu od zaraze idejama Francuske revolucije – „slobodom, jednakošću, bratstvom“.

Hiljadu devetsto devedeset sedme godine, tokom predsedničkog mandata Borisa Jeljcina, usvajanjem zakona koji je „prepoznao posebnu ulogu pravoslavlja u istoriji Rusije i razvoju njene duhovnosti i kulture“ izvršen je prvi napad na princip sekularnosti ustanovljen Ustavom iz 1993. godine. Tim zakonom je pravoslavlju data nadmoć i implicitno je ustanovljen „hijerarhijski pluralizam“, kako ga je nazvao Aleksandar Agadžanjan, moskovski stručnjak za religiju (6).

Tokom svoja prva dva predsednička mandata (2000–2008), Putin se predstavljao kao sposoban upravljač bez ideologije. U to vreme, on je suzbijao ambicije Crkve, sprečivši uvođenje poreza iz kog bi se finansirao njen rad, kao i stvaranje njenog federalnog televizijskog kanala (7). „Posebna“ uloga pravoslavlja se konkretizovala tokom predsednikovanja Dmitrija Medvedeva. Početak njegovog mandata, krajem 2008. godine, poklopio se sa smrću patrijarha Aleksija II. Njegov naslednik Kiril pokušao je da rehabilituje model „simfonije vlastî“ koji je u VI veku ustanovio vizantijski car Justinijan. Prema toj ideji, svetovna i duhovna vlast moraju da se međusobno podržavaju i da sarađuju. Medvedev je na to odgovorio u čestitki novom patrijarhu, pozivom na dijalog sa Crkvom kako bi se „razvila država i konsolidovale duhovne vrednosti“, koje su po njemu neodvojive.

 

„Ići u krevet sa crkvenjacima“

 Na inicijativu predsednika Medvedeva i Putina koji je tad dobio funkciju premijera, Crkva je veoma brzo videla koristi od poreskih olakšica na svoje ogromne prihode: 5,6 milijardi rubalja (76 miliona evra) u 2014. godini (8) od donacija vernika i bogatih mecena, ali i od parohijalnih prodaja ikona, sveća, ukrasnih predmeta i kolača. Dok je Rusiju potresala međunarodna ekonomska kriza, Medvedev nije oklevao da odreši kesu za još šest milijardi rubalja između 2008. i 2010. godine za potrebe izgradnje crkava širom države. Takođe, država je 2010. godine pokrenula postupak restitucije 6.400 jedinica imanja koje su sovjetske vlasti oduzele (9). Sa svoje strane, patrijarh Kiril je prihvatio da podrži program „modernizacije“ pokrenut pod Medvedevim, koji je kombinovao novi talas privatizacija velikih državnih preduzeća sa uključivanjem većeg broja političkih snaga u izbornu igru. „Crkva pomaže državi jer iz toga izvlači korist, ali mora se reći da takođe, suštinski, nema izbora“, iznosi Aleksandar Verhovski, direktor moskovskog centra Sova koji sprovodi studije o religijskoj toleranciji i ksenofobiji. „Ne radi se o jednakom odnosu: država vuče konce.“

 Ovaj asimetričan odnos je još više došao do izražaja nakon povratka Vladimira Putina na mesto predsednika. Kada je 2012. ponovo izabran, nakon kampanje koju su obeležili najmasovniji protesti u Rusiji još od njegovog prvog dolaska na vlast, on je odlučio da naciju ne mobiliše više oko svoje ličnosti, već oko široko prihvaćenog prioriteta: odbrane tradicionalnih ruskih vrednosti od Zapada koji, prema viđenju Moskve, nastoji da vojno okruži Rusiju i da ruši režime koji ne odgovaraju ni njegovim liberalnim vrednostima, niti njegovom geostrateškom interesu. „Bez hiljadugodišnjih moralnih postulata, narod će neizbežno izgubiti svoje ljudsko dostojanstvo“, izjavio je Putin tokom diskusije u klubu Valdaj 2013. godine, a kasnije je na istom mestu dodao: „Da bi društvo moglo da postoji, ono mora da podržava (...) poštovanje za naše tradicije i velike religije.“ Otac Smirnov se pridružuje ovoj predsednikovoj ofanzivi. „Kako jedan Rus, jedan pravoslavac da prihvati istopolne brakove? Ne! Rusija i Crkva ne mogu to da prihvate“, insistira on pred nama. „A ne može ni naš predsednik.“

 Kao činilac patriotizma, pravoslavlje je odličan mehanizam putem kog Rusija može da širi svoj uticaj izvan sopstvenih granica. Moskovska patrijaršija broji preko 150 miliona vernika širom sveta, naročito na ivicama nekadašnjeg Ruskog carstva. Dan nakon aneksije Krima, gde se nalazi strateški veoma važna ruska pomorska baza u Sevastopolju, Putin je podsetio da je na tom poluostrvu kršten Sveti Vladimir, „pravoslavno krštenje koje je odredilo osnovne pojmove kulture, vrednosti i civilizacije ruskog, ukrajinskog i beloruskog naroda“. Međutim, Kiril i šef države nemaju uvek isto mišljenje o svim pitanjima, mada to ne ide nužno na štetu Kremlja. Kirilova briga da predvodi značajnu ukrajinsku pravoslavnu zajednicu načinila ga je mostom između Kijeva i separatističkih pobunjenika u regionu Donbasa koje je podržavala Moskva. Dvadeset sedmog decembra prošle godine, medijacija Moskovske patrijaršije je dovela do razmene više od trista zatvorenika sa obe strane fronta (pročitati uokvireni tekst).

 Otvaranje Pravoslavnog duhovnog i kulturnog centra u Parizu krajem 2016. godine označilo je da će pravoslavne kupole zasijati u srcu jednog zapadnog glavnog grada, pored Ajfelove kule – jednog od njegovih najprepoznatljivijih spomenika. Prema rečima istraživačice Marlen Laruel, izgradnja ovog kompleksa koji uključuje crkvu, školu i kulturni centar, koštala je Moskvu 150 miliona evra i potvrdila je „instrumentalizaciju pravoslavlja kao elementa ruske meke moći (10)“.

 Država drži poluge, ali „situacija bi mogla da se brzo otrgne kontroli“, procenjuje Boris Višnjevski, poslanik u Dumi u Sankt Peterburgu, vođa pokreta koji se protivi tome da Ruska pravoslavna crkva dobije pravo na korišćenje katedrale Svetog Isaka. Katedrala, koju je Staljin pretvorio u Muzej ateizma, a potom, 1937. godine, u Muzej istorije umetnosti, jedna je od glavnih turističkih atrakcija grada. Ona je izvor značajnih prihoda (12,5 miliona evra u 2016. godini) koje svejedno ubira Crkva, iako je održavanje zgrade u nadležnosti države. „Nije mi jasno zbog čega država čini usluge Pravoslavnoj crkvi“, izjavio je Višnjevski. Prema njegovom mišljenju, radi se o „veoma opasnoj igri“: privilegujući položaj pravoslavlja u odnosu na ostale religije, država rizikuje da ih otuđi i isključi iz ruskog društvenog ugovora. „Suština nije u uticaju Crkve na pojedinosti svakodnevnog života“, potcrtava istraživačica Keti Ruselet, stručnjakinja za Rusku pravoslavnu crkvu, već njen „simbolički kapital“. Dokle god joj Crkva bude bila korisna kao branitelj tradicionalnih vrednosti, „vlast će ići u krevet sa crkvenjacima“, predviđa Višnjevski. „Iz takvog braka se može roditi čudovište.“

 

Anais Lobet je novinarka.

(1) Aleksej D. Krindač, „Changing relationships between religion, the State, and society in Russia“, GeoJournal, vol. 67, br. 4, Njujork, 2006.

(2) Istraživanje Centra Levada, Moskva, decembar 2012.

(3) Žak Berset, „Le film Matilda, réprouvé par l’Église, réveille les extrémistes orthodoxes“, Portail catholique suisse, 25. septembar 2017, www.cath.ch.

(4) Boris Dubin, „Formes de la foi orthodoxe en Russie contemporaine“, konferencija u Karnegi centru, Moskva, jin 2012, http://carnegie.ru.

(5) Institut Sreda, avgust 2012; IFOP istraživanje za La Croix, Pariz, 2009; Pew Research Center, Vašington, 2014.

(6) Aleksandar Agadžanjan, „Pluralisme religieux et identité nationale en Russie“, International Journal on Multicultural Societies, vol. 2, br. 2, Unesco, Pariz, 2000.

(7) Režis Žente, „Russie: l’Église orthodoxe, l’État et la société. Entretien avec Nikolaï Mitrokhine“, Religioscope, 10. januar 2014, www.religion.info.

(8) Istraživanje ruskog dnevnog časopisa RBK, Moskva, februar 2016.

(9) Agence France-Presse, 30. novembar 2010.

(10) Marlène Laruelle, „Le soft power russe en France : la paradiplomatie culturelle et d’affaires“, Carnegie Council for Ethics in International Affairs, Njujork, 8. januar 2018.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.