Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Svet

O hladnom ratu i perestrojki: Uspon i pad evropske politike Mihaila Gorbačova

Tvorac perestrojke se nadao da će sahraniti Hladni rat i stvoriti "zajednički evropski dom". Međutim, promene u starom "sovjetskom bloku" počele su da se dešavaju tolikom brzinom da ih je postalo nemoguće kontrolisati. Takođe, nekoliko godina kasnije, SAD će prekršiti svoje obećanje da neće širiti NATO dalje na istok
Piše Žak Levesk; Prevod: Pavle Ilić; Le Monde diplomatique
Datum: 11/11/2017

O hladnom ratu i perestrojki: Uspon i pad evropske politike Mihaila Gorbačova

Foto: Profimedia

Neverovatni paradoks: nemiri koji su tokom 1989. potresali Istočnu Evropu označili su vrhunac evropske politike Mihaila Gorbačova. Tolerancija koju je Sovjetski Savez pokazivao prema njima bila je najbolji pokazatelj želje njegovog reformatorskog vođe da okonča Hladni rat i da transformiše uređenje Evrope. Istovremeno, oni su doveli i do propasti njegovog poduhvata. Gubitak kontrole nad Istočnom Evropom koji je ubrzo usledio istrgao je iz ruku predsednika SSSR-a glavne poluge moći koje su mu bile potrebne da bi ostvario svoje planove za budućnost Starog kontinenta.

Neverovatna smirenost koja je vladala u Moskvi dok su se u novembru i decembru 1989. nemiri u Centralnoj Evropi odvijali munjevitom brzinom, jasno je ukazivala na to da je doneta čvrsta odluka da se ni u kom slučaju na njih ne reaguje silom. To ne znači da su prvi čovek Sovjetskog Saveza i njegovi savetnici predvideli obim niti - što je još bitnije - brzinu promena koje su predstojale. Oni su računali da će se te promene odvijati kroz relativno kontrolisani višegodišnji proces. Upravo je to omogućilo prvi model transformacije koji su u Poljskoj uspostavili general Vojćeh Jaruzelski i vođe sindikata Solidarnost, a koji je legitimisan istorijskim dogovorom 5. aprila 1989: dogovorom koji je otvorio vrata daljim nemirima u Poljskoj i njihovom ubrzanom širenju po celoj Centralnoj Evropi nakon otvaranja Berlinskog zida sedam meseci kasnije. Pomenuti dogovor je omogućio ulazak poslanika iz redova Solidarnosti u poljski parlament, ali uz održavanje obavezne većine za komuniste i njihove saveznike.

Kada su na leto 1989. reformatorske komunističke vođe Mađarske odlučile da omoguće održavanje slobodnih izbora i da pretvore Mađarsku socijalističku radničku partiju (MSRP, komunisti) u socijaldemokratsku organizaciju, bili su ubeđeni da će im ti potezi doneti nov legitimitet. Ta očekivanja zasnivala su se na nezavisnim i pouzdanim istraživanjima javnog mnjenja.

Gorbačov je delio takvo viđenje stvari koje će se pokazati kao iluzija. Od svog dolaska na vlast on je u SSSR-u stalno igrao na istu takvu političku kartu, mada je to činio drugačijim ritmom. Bio je ubeđen ne samo u to da njegova reformatorska odvažnost neće dovesti do debakla, već i da je upravo ona najbolji način da se debakl izbegne. Takođe je smatrao da je moguće reformisati i Nemačku Demokratsku Republiku (NDR); zbog toga je "izdao" njenog predsednika Erika Honekera tako što se ni najmanje nije opirao odluci mađarskih vlasti da raskinu svoj ugovor sa Istočnim Berlinom i da početkom septembra 1989. otvore svoju granicu ka Zapadu za Istočne Nemce.

Devetog novembra, na dan kada je Berlinski zid neočekivano otvoren, Genadij Gerasimov, portparol sovjetskog ministarstva spoljnih poslova, potvrdio je: "Ove promene se kreću u dobrom pravcu. Prevazilazimo Evropu koja je bila podeljena od kraja rata i krećemo se ka zajedničkom evropskom domu." Međutim, tokom sledećih nekoliko nedelja, a naročito nakon što je Helmut Kol, kancelar Zapadne Nemačke, u Bundestagu izložio svoj plan o ujedinjenju Zapadne i Istočne Nemačke, koji je iznenadio i njegove zapadne saveznike, SSSR je oštro promenio svoj jezik i počeo da iskazuje velike zadrške prema mogućnosti ujedinjenja.

Tokom američko-sovjetskog samita na Malti, 3. decembra 1989, Eduard Ševardnadze izjavio je da treba "poštovati posleratne činjenice" u Evropi. Njegov portparol je dodao da je prva od tih činjenica to da je "Evropa i dalje podeljena između dva vojna saveza, NATO-a i Varšavskog pakta; druga činjenica je to da su granice u Evropi utvrđene u Helsinkiju; treća je to da postoje dve Nemačke". (1)

 

Pregovori o novoj ulozi Varšavskog pakta 

Ova promena ne znači da su ranije izjave bile plod zavedenosti ili propagande. Gorbačov je želeo "postepeno smanjivanje" podeljenosti Evrope i Nemačke u okviru kontrolisanog procesa gde bi svaki ustupak Sovjetskog Saveza ili Istočne Nemačke bio propraćen ustupcima Zapada - kako po ekonomskim, tako i po pitanjima smanjenja naoružanja i izgradnje novog evropskog poretka. Zbog toga je tokom samita na Malti izjavio da se protivi "svakom veštačkom ubrzavanju". Njemu je draže bilo ono što je istočnonemački vođa Hans Modrov predlagao pre obelodanjivanja Kolovog plana: "Sporazumna zajednica dveju nemačkih država". Naposletku, sovjetski napori da se spreči nezaustavljivo kretanje, ne više ka ujedinjenju, već ka usisavanju NDR-a od strane Savezne Republike Nemačke (SRN), ispostavili su se kao usiljeni i jalovi. Uprkos tome, Gorbačov će se dugo veoma snažno opirati ulasku nove Nemačke u NATO.

Kao što su uradile kada je u Poljskoj general Jaruzelski morao da prihvati stvaranje vlade u kojoj će komunisti biti u manjini, sovjetske vođe su, suočene sa debaklom drugih istočnoevropskih režima, zahtevale da se, u zamenu za njihov pragmatizam, pripadnost ovih država Varšavskom paktu ne dovodi u pitanje. Pored toga, neposredno pred stvaranje vlade koju će voditi Solidarnost, Leh Valensa je u avgustu 1989. na zapadnonemačkoj televiziji izjavio da će ta vlada "izvršavati svoje obaveze prema Varšavskom paktu". Nekoliko meseci kasnije, nakon najave slobodnih izbora u NDR-u, Gerasimov je uveravao javnost da se SSSR neće protiviti uspostavljanju nekomunističke vlasti u Istočnom Berlinu, "pod uslovom da NDR ostane u Varšavskom paktu".

Ovaj sovjetski uslov se podrazumevao. Varšavski pakt je predstavljao jedan od glavnih simbola svetske moći SSSR-a; u evropskim pitanjima nudio je određenu stratešku simetriju u odnosu na SAD, a bio je i njegov glavni politički instrument u pregovorima oko vojne ravnoteže, razoružanja i buduće politike Starog kontinenta. Novi evropski poredak iz vizije sovjetskog predsednika predviđao je dogovor o postepenom razoružavanju oba saveza. Oni bi takođe bili podređeni krovnoj strukturi sveevropske bezbednosti zasnovanoj na institucionalizaciji i osnaživanju autoriteta Konferencije za bezbednost i saradnju u Evropi (KBSE) koja je bila osmišljena kao regionalni podsistem Organizacije Ujedinjenih nacija (OUN).

Varšavski pakt se nekako držao na okupu 1990. Moglo se čak reći i da je diplomatija SSSR-a ostvarila pobedu. Međutim, bila je to mršava pobeda jer je pakt, u suštini, postao puka fasada bez ikakvog značaja na političkom, kao i na vojnom planu.

 

Foto: Profimedia

Pre svog uspona na mesto predsednika Čehoslovačke, Vaclav Havel je tvrdio da će potpuno povlačenje sovjetskih trupa stacioniranih u njegovoj državi morati da bude deo opštih pregovora o smanjenju broja konvencionalnih snaga u Evropi. Takva pozicija bila je u skladu sa stavom SSSR-a. Međutim, Havel je ubrzo bio primoran da promeni svoje mišljenje. Kako se odvijala "plišana revolucija", više masovnih demonstracija je iznelo zahtev za "hitnim i potpunim" povlačenjem 75.000 sovjetskih vojnika. Kako bi zadržao dobre odnose sa Čehoslovačkom, kao i prednost akumuliranih političkih simpatija koje je prema njemu gajilo međunarodno javno mnjenje od jeseni 1989, Gorbačov je prihvatio da od 15. januara 1990. otpočne sa pregovorima o povlačenju koje je trebalo da se okonča u junu naredne godine. U formalnom pogledu, ovi pregovori nisu dovodili u pitanje pripadnost Čehoslovačke Varšavskom paktu.

 

U Mađarskoj je vlast od 1986. sprovodila pregovore o delimičnom povlačenju 50.000 sovjetskih vojnika dalje od oka javnosti. Počevši od 1989, uz predstojeće slobodne izbore 1990. i potrebu da popravi svoj imidž, komunistička vlada u Budimpešti krenula je da vrši sve veći pritisak. Dogovor o povlačenju svih sovjetskih snaga najavljen je konačno 10. marta 1990, samo nekoliko dana pre glasanja. Povlačenje je trebalo da počne sledećeg dana i, kao i u Čehoslovačkoj, da se završi u junu 1991. Za Prag i Budimpeštu bilo je veoma važno, u simboličkom smislu, da se njihove dve države koje su bile žrtve vojnih invazija SSSR-a izbore za povlačenje njegovih trupa.

Krajem januara 1990, dakle dok su u toku bili pregovori o potpunom povlačenju sovjetskih snaga iz Mađarske i Čehoslovačke, predsednikSAD, Džordž H. Buš, predložio je SSSR-u smanjenje prisustva sovjetskih i američkih snaga koje se odnosilo na znatno veće brojeve nego što je prethodno dogovoreno. On je takođe predložio da se zajedničko vojno prisustvo u Centralnoj Evropi ograniči na po 195.000 vojnika. Međutim, želeo je da SAD dobiju pravo da zadrže dodatnih 30.000 vojnika u Evropi izvan ove zone. Moskva je odbila taj predlog koji nije predviđao nikakav ustupak Vašingtona i koji je ocenila kao protivan principu jednakosti prava. SSSR je godinama imao značajnu prednost u broju vojnika i veličini vojne snage u Evropi, a SAD su bile te koje su stalno zahtevale strogu jednakost. Situacija se poprilično izmenila...

Gorbačov je morao da pojede svoje reči i da prihvati brojeve koje je predložio njegov američki pandan. Štaviše, u žalosnom stanju u kom se nalazio Varšavski pakt, američki predlog o gornjoj granici od 195.000 sovjetskih vojnika činio se gotovo kao poklon - zbog toga što je mogao da posluži kao osnova legitimnosti zahteva SSSR-a da zadrži svoje trupe u istočnom delu Nemačke nakon što je njeno ujedinjenje postalo neizbežno iako njegovi okviri još nisu bili definisani.

Na sastanku Kola sa Gorbačovim 17. jula 1990. ta pitanja su definitivno regulisana. Na potpuno iznenađenje čitave međunarodne političke javnosti, prvi čovek SSSR-a prihvatio je ne samo potpuno povlačenje svih sovjetskih trupa sa teritorije NDR-a u periodu od najduže tri do četiri godine, već i ulazak ujedinjene Nemačke u NATO. On je time otklonio i poslednje dve prepreke na putu ka nemačkom ujedinjenju.

Do avgusta 1990. Poljska još nije zahtevala povlačenje sovjetskih trupa, međutim, njihov položaj u toj zemlji je ostao nesiguran. U januaru 1990, Valensa je, protivno mišljenju svoje vlade, zahtevao njihovo potpuno povlačenje. Premijer Tadeuš Mazovjecki ostao je pri stavu da je nužno sačekati konačno rešenje međunarodnog položaja ujedinjene Nemačke.

Tokom pregovora "2 + 4" (dve Nemačke i četiri pobednice nad Hitlerovom Nemačkom: SSSR, SAD, Ujedinjeno Kraljevstvo i Francuska), kancelar Kol je konačno prihvatio ono na šta je Mazovjecki mislio pod pomenutim "konačnim rešenjem" priznavši nepovredivost linije Odra-Nisa koja je predstavljala granicu između Poljske i NDR-a. Samim time, Varšava je bila slobodna da prati češki i mađarski primer. Čak i pre nego što je postignut dogovor o njenoj zapadnoj granici, poljska vlada je razmatrala, uz saglasnost Moskve, smanjenje sovjetskih snaga u toj zemlji za više od 40.000 vojnika.

Varšavski pakt gotovo da je izgubio svoju vojnu svrhu. Isto ga je uskoro čekalo i na političkom planu koji je za Gorbačova bio bitniji. Najrečitiji primer toga desio se tokom sastanka ministara država članica u martu 1990, kada je SSSR u potpunosti nadglasan (uz izuzetak Bugarske koja je jedina bila suzdržana) oko pitanja neutralnosti buduće Nemačke i njene nepripadnosti NATO-u. Dakle, Moskva nije uspela da obezbedi podršku nijedne od svojih saveznica oko glavnog pitanja međunarodne politike u tom trenutku.

Sve do kraja 1989, poljski cilj je bio da se Varšavski pakt pretvori u telo koje je više političkog nego vojnog karaktera, što je bilo u potpunosti kompatibilno sa sovjetskom vizijom. Početkom 1990, Poljska je predložila da bi se integrisano vojno zapovedništvo nad Varšavskim paktom, koje je oduvek bilo u rukama SSSR-a, moglo "rotirati" među državama članicama. Tu ideju je potom iznela i mađarska vlada na čijem čelu su još uvek bili reformatorski nastrojeni komunisti. Nakon perioda oklevanja, Sovjetski Savez, koji je bio spreman na (gotovo) sve kako bi spasao pakt, prihvatio je da razmotri ideju, na veliku sramotu vlade u Varšavi...

Želja novih vođa NDR-a nakon izbora u martu 1990 - to da je SRN u najskorijem mogućem roku usisa u sebe - zadala je smrtonosni udarac evropskoj političkoj strategiji Mihaila Gorbačova i njegovih saradnika. Američki i zapadnonemački zahtev o pripadnosti ujedinjene Nemačke NATO-u, koji je formulisan u februaru, predstavljao je, u suštini, najveće poniženje za SSSR i najozbiljnije preispitivanje njegovog statusa velike evropske sile. Možemo da razumemo zašto je otpor Kremlja prema tom zahtevu izgledao nepokolebljiv. U njemu je postojala veoma jasna svest o tome da bi gubitak NDR-a NATO-u značio gubitak ključnog aspekta razloga za postojanje Varšavskog pakta i ozbiljno uzdrmao pripadnost SSSR-a Evropi. Zbog toga je on nekad insistirao na neutralnosti buduće Nemačke, a nekad na "sinhronizaciji nemačkog ujedinjenja sa uspostavljanjem nove strukture evropske bezbednosti". Suočen sa sve bržim razvojem događaja, on je predložio da nova Nemačka istovremeno bude članica NATO-a i Varšavskog pakta. Ovakvo rešenje bi Varšavskom paktu dalo novi razlog postojanja a njegovim članicama snažan interes da to i ostanu, dok bi simbolizovalo kraj Hladnog rata.

 

Međunarodni strukturni vakuum

Nakon nekoliko meseci otpora, Gorbačov je konačno popustio pred zahtevima SAD i SRN, kao i ostalih članica NATO-a. Takva odluka je začuđujuća budući da je SSSR imao pravo veta u pogledu međunarodnog statusa Nemačke koje je stekao tokom savezničkih pregovora u Potsdamu 1945. Prvi čovek Sovjetskog Saveza je mogao, ne oslanjajući se na silu, da ne popusti u svom stavu, tako što bi dozvolio ujedinjenje Nemačke i za kasnije odložio dogovor o njenom međunarodnom statusu, što je ranije i predlagao. Ustupci koje je izborio u zamenu za svoj pristanak bili su ništavni.

Preokret u njegovom stavu odigrao se 6. i 7. jula u Londonu kada su države članice NATO-a "objavile mir" Sovjetskom Savezu i pozvale njegovog vođu da dođe da govori pred NATO-om u Briselu, što je on i prihvatio. Pretposlednji čin povlačenja bio je samit G7 u Hjustonu na kom je sovjetski zahtev za ekonomskom pomoći ušao u načelni dogovor koji, međutim, nikad nije pretočen u konkretne zajedničke odluke. Poslednji čin se odigrao prilikom sastanka između Gorbačova i Kola sredinom jula, kada je zapadnonemački kancelar, na svoje veliko iznenađenje, dobio zeleno svetlo od predsednika SSSR-a za priključenje Nemačke NATO-u, u zamenu za ozbiljna obećanja o kreditima. U međuvremenu, Džordž Buš je u okviru američko-sovjetskih pregovora obećao Gorbačovu da se NATO neće širiti dalje od granica NDR-a.

Ipak, sovjetska štampa i zvaničnici su neprestano ponavljali da bi ulazak ujedinjene Nemačke u NATO predstavljao neprihvatljiv bezbednosni problem za SSSR. Za prvog čoveka Sovjetskog saveza i njegov krug reformatora, problem je bio znatno više političke nego vojne prirode. U trenutku u kom bi Nemačka ušla u NATO dok se Varšavski pakt raspada, a Savet za uzajamnu ekonomsku pomoć (Komekon) nestaje, SSSR-u je pretilo da bude isključen iz svih evropskih ekonomskih i političkih institucija i potisnut na obod Azije. Drugim rečima, za Gorbačova i Ševardnadzea, glavni spoljnopolitički cilj perestrojke je bio da se SSSR usidri i integriše u Evropu - kako ekonomski, tako i politički i kulturno.

Zasigurno je deklaracija NATO-a po kojoj je KBSE priznata "istaknutija uloga u izgradnji Evrope" bila faktor koji je doveo do promene u sovjetskom pristupu. Naročito zbog toga što je ona predviđala da će sve učesnice imati pravo da određuju to "kako će KBSE biti institucionalizovana da bi postala mesto najšireg mogućeg političkog dijaloga u ujedinjenijoj Evropi" i da je predlagala niz mera poput redovnih susreta, stvaranja stalnog sekretarijata, mehanizma kontrole izbora, parlamentarnog organa, itd. (2)

 

Foto: Profimedia

Za sovjetsko vođstvo ovaj sistem je u dugom roku trebalo da zameni dva saveza i da tako pruži Moskvi okvir njene pripadnosti Evropi. Međutim, SAD i njihovi saveznici su ipak nastavili da posmatraju NATO kao poznat teren i garant političke stabilnosti na kontinentu. Stoga, oni nisu bili spremni da razmišljaju o njegovom gašenju ili zameni, iako su istovremeno, doduše u različitoj meri, imali pozitivno mišljenje o osnaživanju Helsinškog procesa. Time što je prihvatio - i, suštinski, olakšao - pristupanje ujedinjene Nemačke u NATO, Gorbačov je stavio budućnost na kocku; sve je uložio na povlašćen odnos sa Kolom i njegovim naslednicima.

 

Između SSSR-a i njegovih istočnoevropskih "saveznica" postojalo je slaganje oko srednjoročne budućnosti KBSE. One su imale dva razloga da budu daleko zainteresovanije za stvaranje istinskog sistema zajedničke bezbednosti čitave Evrope od članica NATO-a. Pre svega, iako su čestitale ujedinjenoj Nemačkoj na ostanku u NATO-u, sumnjale su da će on imati kapaciteta da je "ograniči" niti da je na dugi rok kontroliše u kontekstu u kom su raspadanje Varšavskog pakta i znatno slabljenje sovjetske moći nužno vodili ka stvaranju centrifugalnih sila ka Zapadu. To je naročito bio slučaj u Poljskoj u kojoj nije vladalo poverenje prema Kolovim propovedima atlantističke vere niti prema njegovim navodnim željama da pospeši političku integraciju zemalja u okviru Evropske zajednice. "Zašto bi div poput ujedinjene Nemačke želeo da mu se ograniči sloboda za političko manevrisanje?" - ovo su reči jednog savetnika u poljskoj vladi. Iz takve perspektive, jedino je zajednički sistem bezbednosti u kom bi učestvovale SAD, Kanada, Istočna Evropa i SSSR mogao da, u dugom roku, efikasno ukroti Nemačku i da garantuje novu ravnotežu u Evropi.

Sa druge strane, sa raspadom Varšavskog pakta i pojačavanjem etno-nacionalističkih problema na Istoku, države tog regiona su strepele od međunarodnog strukturnog vakuuma koji je u njemu nastajao. Iako su odbacile okvir koji im je pružala pax sovietica, insistirale su na potrebi za evropskim strukturama koje bi uključivale SSSR i koje bi bile u stanju da regulišu potencijalne konflikte koji su mogli uskoro da izbiju - naročito one koji su se ticali Mađara u Transilvaniji i Slovačkoj, Moldavaca u Sovjetskom Savezu, baltičkih zemalja itd.

Ako je glavna briga prvog čoveka Sovjetskog Saveza, pitanje pripadnosti ujedinjene Nemačke NATO-u, bila političkog tipa, to ne znači da vojni aspekt te teme nije bio smatran bitnim u redovima sovjetskog vođstva, ponajmanje među vojnim zapovednicima. Već godinama ponižavani i odstranjivani iz procesa donošenja odluka u SSSR-u, oni će se kroz nekoliko meseci vratiti u političku arenu na velika vrata.

Vojska je tvrdila da svi ustupci SSSR-a na polju razoružavanja, koji su često bili jednostrani, nisu doveli do zaključenja Pregovora o smanjenju strateškog naoružanja (Strategic Arms Reduction Treaty, START) niti obezbedili ikakve konkretne pogodnosti za SSSR. To što je Kol 16. jula 1990. prihvatio ograničenje vojske ujedinjene Nemačke na 370.000 vojnika ili što je zvanično osudio nuklearno oružje, kao ni obećanje NATO-a da neće slati strane trupe na teritoriju NDR-a za njene glavešine, nije bilo dovoljno.

Indikativna je činjenica da je ovakav stav vojske naišao na odobravanje među nekim od najžešćih zagovornika perestrojke. Među njima je bio i poznati komentator Aleksandar Bovin koji je prethodno podržao Dogovor o raketama srednjeg i kratkog dometa (i nesrazmerno veće smanjenje sovjetskog arsenala koji je on podrazumevao), a koji se sada brinuo da će START, onako kako je osmišljen, ostaviti SAD sa 11.700 nuklearnih bojevih glava nasuprot 7.118 u Sovjetskom Savezu. On je stoga zahtevao da se Kremlj javno izjasni o uzrocima ove nejednakosti i o njenim implikacijama po bezbednost SSSR-a. (3)

Toliko godina kasnije, ne možemo se čuditi tome što je nakon ovih događaja, u avgustu 1991, jedan deo vođstva Sovjetskog Saveza, koji je uključivao ministra odbrane i šefa KGB-a, pokušao da izvrši državni udar protiv Gorbačova. Ipak, već je bilo prekasno. Nemačko ujedinjenje po NATO-ovim uslovima je formalno dovršeno u oktobru 1990. godine. Prvog jula 1991, tokom sastanka zemalja članica Varšavskog pakta, potpisan je u Pragu već očekivani protokol o potpunom raspuštanju tog saveza. Gorbačova je na tom skupu odmenjivao potpredsednik SSSR-a Genadij Janajev - isti čovek koji će manje od dva meseca kasnije biti glavni glasnogovornik puča. Propast evropske vizije prvog čoveka SSSR-a uskoro će pratiti i propast njegove velike ideje za transformaciju SSSR-a koji će se raspasti krajem 1991.

Nekoliko godina kasnije, Zapad će pokazati svoju nezahvalnost prema začetniku perestrojke i njegovom nasledniku - uprkos svojim zvaničnim obećanjima, on će od 1994. početi sa širenjem NATO-a u Istočnoj Evropi. Gorbačov stoga nije dobio ništa kao naknadu za toleranciju koju je SSSR na njegovu inicijativu pokazao prema oslobođenju Istočne Evrope i ujedinjenju Nemačke. Čak je i prozapadni režim Borisa Jeljcina koji se pretvarao da je SSSR raspušten kako bi se Rusija "pridružila civilizovanom svetu" teško prihvatio da će njegova država ostati izvan saveza koji će postati glavna bezbednosna struktura Evrope.

To znači da je kraj Hladnog rata bio propuštena prilika za integrisanje SSSR-a, a potom Rusije, u nove evropske strukture. Nastavak širenja NATO-a danas predstavlja glavni i permanentni faktor pogoršavanja odnosa između Rusije, Evrope i SAD.

 

 

Žak Levesk je profesor na Univerzitetu Kvebek u Montrealu.

 

(1) Uporedi: Six mois qui ébranlčrent le monde, hronologija Šarla van der Donkta, CQRI, Kvebek, mart 1990, str. 152.

 

(2) Vidi: Le Monde, 8-9. juli 1990.

 

(3) Vidi: Izvestia, Moskva, 24. maj 1990.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.