Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Svet

Nova britanska politika, novi savezi

Politička opklada britanske premijerke Tereze Mej završila se katastrofalno. Iako je organizovala prevremene izbore da bi ojačala pregovaračku poziciju spram Brisela i obećala „jaku i stabilnu vladu“, Mejova je izgubila i vladajuću većinu koju je imala i sada pokušava da formira manjinsku vladu uz podršku severnoirske Demokratske unionističke partije. Džeremi Korbin je, posle popularne kampanje kojom je osvojio 29 mesta za laburiste (i 40% ukupnog broja glasova, dok su torijevci uzeli 42,4% i ostali bez 12 poslanika), pozvao Mejovu da dâ ostavku. Slabi rezultati UKIP-a i Škotske nacionalne partije (SNP), kao i visoka izlaznost mlađih grupacija glasača, doprineli su formiranju novog političkog pejzaža. Šta to znači za nadolazeće pregovore o Bregzitu? Koliko će dugo Mejova ostati premijerka?
Piše Pol Mejson, prevod: Vuk Vuković
Datum: 29/07/2017

Nova britanska politika, novi savezi

Foto: Profimedia

Ako bi se naselje Milhil u Brokstouu, na periferiji Notingema, moralo opisati jednom rečju, ta reč bi onda bila: uredno. Zimzelene žive ograde, savršeni travnjaci, božuri i lale, voskirani automobili. Greg Maršal, laburistički parlamentarni kandidat, obilazi ceo kraj nekoliko nedelja pre izbora jer zna da će budućnost njegove stranke biti odlučena upravo na ovakvim mestima.

To su, zapravo, mesta koja sada naseljava britanska radnička klasa. Stariju polovinu naselja čine bivši rudari, inženjeri i kvalifikovani radnici; glave mlađih domaćinstava uglavnom su zaposleni u javnom sektoru (univerzitetski predavači, fakultetski asistenti, medicinske sestre). Naselje je normalno u svakom smislu te reči. Izbori koji slede pak nikako to nisu.

Kada je premijerka raspisala prevremene parlamentarne izbore za 8. jun, Dejli mejl je odredio atmosferu pod parolom „Slomite sabotere“. Laburistička partija je, uz Liberalne demokrate i progresivne nacionalističke partije Škotske i Velsa, označena kao pretnja poretku, bezbednosti i volji naroda. Mejovoj je bila potrebna ogromna pobeda, dakle ne samo prosta većina, da bi sprovela svoj projekat „tvrdog Bregzita“.

Konzervativci su, da bi to postigli, imali maničnu, grozničavu strategiju napada. Ako biste čitali samo desničarske tabloide, mogli biste poverovati da je Britanija usred egzistencijalne krize, da je Džeremi Korbin pretnja nacionalnoj bezbednosti, a da kraj sveta samo što nije.

Glavno pitanje u Milhilu, doduše, jesu izrovarene ulice. Maršal, član lokalnog saveta i Korbinov pristalica, kreće od vrata do vrata sa spremnim brojkama o radikalnom predlogu laburista o oporezivanju i javnoj potrošnji, i kontraargumentima povodom Korbinovih pozicija po pitanjima odbrane i migracija. Ipak, prvih nekoliko ljudi koji mu otvaraju prosto pokazuju na ulicu i žale se na rupe. Do kraja te dnevne runde, niko ga nije optužio da je saboter.

Iako mejnstrim mediji konzervativnu pobedu vide kao nešto sasvim izvesno, u Brokstouu nema tih strasti koje su za nju neophodne. „Ne deluje mi kao torijevska pobeda“, kaže Maršal. Stvar je, međutim, u tome što su posle Bregzita svi instinkti upitni (1).

 

„Pozajmite mi svoje glasove“

Terezu Mej na izbore nije izveo izborni oportunizam, već geopolitika i ekonomija. Britanska privreda usporava, ali zato raste inflacija (usled pada funte posle referenduma o Bregzitu). Iako je nezaposlenost na rekordno niskom nivou, skoro potpuna deregulacija tržišta rada sprečava rast plata u privatnom sektoru. Sa druge strane, plate u javnom sektoru već sedam godina mogu da rastu samo 1% godišnje. Sve u svemu – realne plate padaju.

U međuvremenu se, sasvim suprotno od predskazanja pro-Bregzit kampanje, EU priprema da vladu Tereze Mej ponizi istim oružjem koje je oprobano na Grčkoj: rokom i sporazumom. Evropska unija će prvo nametnuti skoro potpuno istupanje iz jedinstvenog tržišta, da bi potom, prema jednom izvoru, ponudila trogodišnju pauzu do potpisivanja novog trgovinskog sporazuma. Ako se uzme u obzir da će 22 konzervativna poslanika možda završiti na sudu zbog kršenja izbornih pravila 2015. godine, jasno je da je pregovaračka pozicija premijerke sve slabija.

Zato se ona i bacila na posao, i to odlučno. Britanskim glasačima saopštila je da na izbore izlaze ne zbog sadržaja dogovora o Bregzitu, nego zato što je za pregovore potrebna jedinstvena vladajuća garnitura. U kampanji skoro i da nije pominjala sopstvenu stranku, a glasače drugih stranaka je pozivala da joj „pozajme glasove“.

Evropska komisija je na to reagovala tvrđim pregovaračkim stavom i pustila je u javnost neke pojedinosti o izvesnoj večeri u Dauning stritu. Tereza Mej je 3. maja Briselu objavila verbalni rat i rekla sledeće: „Evropski političari i zvaničnici prete Britaniji, a sve što se događa je namerno tempirano tako da utiče na ishod izbora.“

Posledice su bile dramatične, što su sutradan pokazali lokalni izbori. UKIP je izgubio najveći deo glasova: Mejova je za dve nedelje uspela da potuče stranku ksenofobične desnice, vrativši, ako se može verovati istraživanjima javnog mnjenja, više od polovine njenih glasača u konzervativni tabor. To je u potpunosti izmenilo britanski izborni pejzaž. S obzirom na to da se Konzervativna partija pretvorila u blok konzervativaca i UKIP-a, ankete su pokazivale da će sa lakoćom dobiti junske izbore. UKIP je odustao od kandidature u 26 jedinica koje drže laburisti da bi dao svoj doprinos pobedi torijevaca.

Sa druge strane, delovalo je da laburiste ne zanima toliko pobeda, koliko suvi opstanak.

 

Mikrokosmos Engleske

Brokstou se, kao izborna jedinica, sastoji iz dva društvena sveta. Na severu se nalaze nekadašnja rudarska naselja, a jug zauzima etnički raznovrsno i relativno dobrostojeće univerzitetsko predgrađe. Jedini put koji ide trasom sever–jug je auto-put sa samo jednim izlazom. Eto Engleske u malom.

Kada su, u severnom delu Brokstoua, nestali rudnici, pojavio se fašizam. Neki od iskusnih laburističkih aktivista koji rade zajedno sa Maršalom upoznali su se u borbi protiv Britanske nacionalne partije (BNP). Međutim, jačanje UKIP-a značilo je jačanje desničarskog, radničkog populizma koje se ovog puta nije dalo sprečiti. Godine 2010, BNP je bio ispred UKIP-a, ali su njihovi glasovi zajedno iznosili tek 2.600 od ukupno 52.000. Na izborima 2015, UKIP je bio treći po redu, sa više od 5.000 glasova. Liberalne demokrate su u izbornom smislu nestale, pošto je veći deo njihovih glasača prešao na stranu konzervativaca, a UKIP je ojačao nauštrb laburista. I u tome je Brokstou bio nalik onome što se događalo u svim manjim mestima Engleske.

Na referendumu o napuštanju EU u junu 2016, Brokstou je glasao za izlazak (55:45 u korist izlaska) uz izlaznost od skoro 80%.

Za laburiste, pitanje je oduvek glasilo: šta se dešava posle Bregzita? Za istraživače javnog mnjenja, postojali su „crveni“ i „plavi“ glasači UKIP-a. Oni iz korpusa laburističkih glasača opredelili su se za UKIP usled privrednih i društvenih posledica velikih migracija, pa će se stoga, kada laburisti prihvate Bregzit, vratiti u tabor socijaldemokratije (2). Ipak, u januaru 2017. laburistički stratezi su izrazili bojazan da bi demografska sličnost mogla delovati i u suprotnom smeru. Privatne ankete su pokazale da laburistima preti gubitak čitavih stotinu mesta u većinski radničkim opštinama, ukoliko se čvrsto ne obavežu da će sprečiti migraciju iz Istočne Evrope, što nisu bili spremni da učine.

To je bila pozadina lokalnih izbora u Stouku na Trentu. Poslanik Tristram Hant, nekad davno zlatno dete desnog krila Laburističke partije, pokrenuo je izborni proces odlukom da napusti politiku i postane kustos, čime je UKIP-u dao simboličku priliku da učini nešto u jednom od svojih najvećih uporišta.

Februar je prolazio, a laburisti su sve davali na Stouk. Iako nisu hteli da popuste UKIP-ovim antiimigrantskim sentimentima, primenili su elegantnu populističku strategiju da bi razdvojili one kojima smeta Brisel od onih kojima smetaju halal meso i poljski naglasak. Elitni komentarijat koji se, poput Metjua Engela iz Fajnenšel tajmsa, uputio na lice mesta da proglasi „kraj“ laburista, bio je sasvim u krivu. Laburisti su sa lakoćom pobedili UKIP. Ispostaviće se, međutim, da to nije bila prava pretnja.

 

„Urbana elita sa juga“

Nešto malo dalje, u Brokstouu, Greg Maršal priprema oko stotinu laburističkih aktivista za masovnu agitaciju među glasačima. Ima tu i trouglastih sendviča i bokala sa čajem, a među aktivistima se nalaze i muškarci srednjih godina sa majicama koje poručuju da je rešenje revolucija, medicinske sestre, šalterski službenici, kamiondžije i, verovali ili ne, nekolicina fabričkih radnika poreklom iz Istočne Evrope. Oni ne mogu da glasaju na izborima ali su spremni da idu od vrata do vrata sa materijalom laburista. „Reći će da smo urbana elita sa juga“, našalio se Maršal, misleći na južni Brokstou. Uprkos tome, prostorija je odisala samopouzdanjem usled situacije u kojoj se nalazila njihova protivnica.

Ana Subri, konzervativna kandidatkinja i poslanica od 2010, čvrsto zagovara ostajanje u EU i u tolikom je nesaglasju sa Terezom Mej da je čak pozvala i na formiranje nove partije centra (3).

Pozicija laburista – prihvatiti Bregzit ali uz najširi mogući pristup jedinstvenom tržištu – više odgovara stavovima pristalica Bregzita na lokalu nego što je to slučaj sa kandidatkinjom Konzervativne partije. Osim toga, Maršal je lokalac do koske, dok Subrijeva uopšte ne živi na teritoriji opštine.

Međutim, kada smo se okupili u manjoj prostoriji sa vodećim aktivistima, postalo je jasno šta je strateški problem laburista. Ljudima koji se bore za pobedu kandidata levice kao što je Maršal i pobedu Korbinovog radikalnog programa deluje da im parlamentarci iz centra partije, kao i partijska birokratija, osujećuju trud. „Vidite ovo“, kaže jedna od njih, s prezirom mi pokazujući telefon, na kome je Fejsbuk post stranačkog koordinatora iz obližnje opštine, u kojoj je kandidat protiv Korbina: „Koristan savet za sve koji idu od vrata do vrata: priznajte da Džeremi Korbin neće pobediti i kažite glasačima da su zemlji neophodni laburistički poslanici sa nezavisnom politikom.“

Pit Redklif, bivši predsedavajući izborne jedinice u Brokstou, može da govori otvorenije, pošto ga je centrala laburista već izbacila iz stranke zbog navodnih veza sa levičarskom grupom koja podržava Korbina: „Mene brine ono što će se dešavati posle izbora. Možemo mi da pobedimo, ali ti poslanici koji vode kampanje na osnovu svog imidža, a ne na osnovu partijskog manifesta, lako mogu da se otcepe posle izbora ako pobedimo, a svakako mogu da nas destabilizuju ako bude bilo makar i nekih izgleda da ćemo pobediti.“

Uprkos svemu, većina aktivista u sobi zrači. Laburistički manifest je upravo „procurio“ i sadrži obećanja o novim, velikim porezima na korporacije i porez na imovinu kojim će se pokriti troškovi besplatnog obrazovanja i zdravstvene i socijalne zaštite. Laburistički aktivisti su godinama slušali kako baš takav program nema šanse da se usvoji. „Ja sam nova članica“, reče žena u tridesetima. „Učlanila sam se samo zato što sam htela da pobedi Korbin. Sve mi je ovo nepoznato, kao i kampanja od vrata do vrata. Ali se osećam baš entuzijastično i energično i čini mi se da vetar duva na drugu stranu otkad je procurio manifest. U subotu sam bila na ulici i baš sam se iznenadila kako mi je lako da pričam sa ljudima.“

Fabrički radnik iz Istočne Evrope mi saopštava šta im je glavna prepreka. „Ljudi iz radničke klase koje poznajem barataju prostom jednačinom: ’manje imigranata = veće plate’. Misle da im krademo poslove, a da će, kada mi odemo, moći da dođu i kažu šefu ’daj mi više para’. Ne slušaju ništa drugo. Za njih, deviza ’rešite se imigranata’ jeste politika.“

U neko drugo vreme, prisustvo manuelnih radnika na političkim sastancima bi bilo dokaz uspešne veze sa stranačkom bazom. U slučaju laburista, to samo zaoštrava stvar. Kao ni tri miliona građana EU koji žive i rade u Britaniji, nijedan od ovih radnika ne može da glasa.

 

Korbinov kec iz rukava

Korbin se odmah na početku kampanje suočio sa strateškim haosom: preletanje laburističkih glasača u tabor Zelenih i škotskih nacionalista, trajni gubitak Škotske, strašne podele unutar same partije i konzervativna mašinerija sa tri puta više novca. Čak ni on lično nema pod svojom komandom partijsku centralu, a dve trećine parlamentaraca ga nije podržalo kao šefa stranke.

Međutim, Korbin i njegov bliski saradnik Džon Mekdonel, ministar finansija u senci, imaju samo jednog keca u rukavu: politiku protiv stezanja kaiša koju su osmislili na početku Korbinovog mandata. Smestivši se u ono što je efektivno bila druga partijska centrala, u lavirintu kancelarija jedne isturene zgrade parlamenta pored Temze, Mekdonelov tim je dobio zaduženje da pripremi veliki program finansijskih podsticaja i preraspodele.

Mekdonel je polovinu plana imao još u septembru 2016. godine. Laburistička vlada bi uzela još 250 milijardi funti duga u roku od pet godina, koji bi iskoristila za stvaranje nacionalnih i lokalnih razvojnih banaka, popravljanje infrastrukture, ulaganje u razvoj veština i produktivnosti, uvećanje lokalnih investicija, pri čemu bi nova potrošnja na usluge mogla da raste samo u iznosu koji se prihoduje iz poreza. To je inače jedno toliko ortodoksno pravilo da je svojevremeno ismevano kao osveženje pravila koje je izneo Ed Bols, centrista, tokom izbora 2015. godine. Mekdonel ga je, u potpunoj tajnosti, iskoristio za kreiranje kejnzijanskog plana kakav britanski glasači nisu videli od 1945.

U pogledu zdravstva, školstva, vrtića i univerzitetskih školarina, Mekdonelovom timu je rečeno da idu u pravcu velike potrošnje koju bi iznela velika povećanja poreza. Manifest je obećao 14 milijardi za ukidanje mera štednje u školama, besplatne vrtiće po nordijskom modelu i besplatno obrazovanje za odrasle. Čitavih 11 milijardi je određeno za ukidanje školarina (koje trenutno iznose devet hiljada funti godišnje), a još sedam milijardi za zdravstvo.

Što se tiče prihodne strane, plan je bio podjednako agresivan. Nova potrošnja na zdravstvo bi se finansirala iz povećanja poreza na dohodak za one koji zarađuju preko 80.000 funti godišnje. Javno finansirano visoko obrazovanje bi se pokrilo iz poreza na kapital stranih špekulanata imovinom, kao i „Robin Hud“ porezom na dilere deonica. Ukidanje poreskih olakšica na ime poreza na dobit, što bi u budžet vratilo 20 milijardi, pokrilo bi ulaganja u razvoj veština i obrazovanje. Plan je bio da se ove ideje saopštavaju na dnevnoj osnovi, sve do lansiranja manifesta u celini. Ipak, viši funkcioner iz desnog krila stranke je, navodno, toliko bio zatečen konačnom verzijom manifesta da je prosledio ceo dokument desnoj štampi.

Uprkos svim očekivanjima, to je, s jedne strane, oživelo kampanju i, sa druge, učvrstilo istorijski raskid laburista sa neoliberalizmom. Nacionalni izvršni odbor stranke, na kome su bleristi pokušavali da blokiraju obećanje o besplatnom visokom obrazovanju, jednoglasno je podržao Korbinov manifest. Laburistička partija je tako postala prva velika socijaldemokratska stranka koja je napravila radikalni rez sa neoliberalizmom.

Evo Korbinove računice: ako laburisti ponude nešto dovoljno veliko i razumljivo glasačima, teme izbora možda neće biti samo Tereza Mej, jaka vlada i Bregzit. Sa druge strane, dok su aktivisti kretali u pohod na ulice Brokstoua, znali su da im situacija nije naklonjena, i to zbog jedne stvari nad kojom nikako nisu imali kontrolu: političke dinamike u Škotskoj (4).

 

Škotsko pitanje

Nakon što je premijerka napokon uobličila svoju strategiju „tvrdog Bregzita“, Škotska nacionalna partija (SNP), koja u koaliciji sa Zelenima drži vlast u Škotskoj, snimila je istorijsku priliku. Šefica SNP-a i škotska premijerka Nikola Stardžon obavezala je i svoju stranku i škotski parlament na drugi referendum o nezavisnosti. Za razliku od onog 2014. godine, plan je da se novi referendum, zakazan neposredno uoči ili posle Bregzita, održi uprkos željama Vestminstera.

Tada, 2014, kada je 55% Škota glasalo protiv nezavisnosti od UK, EU je bila snažan motiv: napustite li Britaniju, napuštate i EU. Škotska bi morala da ponovo pokrene postupak pridruživanja koji traje godinama i povlači i usvajanje evra kao valute. Ipak, 2017. godine, sa Britanijom koja izlazi iz EU i Briselom koji je navodno naklonjen posebnom dogovoru sa nezavisnom Škotskom, tih strahova više nema.

Laburisti su u Škotskoj zbrisani posle 2014. zato što su veliki delovi progresivnog salarijata (5) hteli nezavisnost. Dve trećine novog članstva SNP-a su bivši članovi laburista. Od škotskih laburista ostala je pak jedna neobična koalicija socijalističkih levičara i blerista koje vezuje samo želja za ostajanjem u UK. Izgubivši jednu polovinu glasačkog tela usled ofanzive škotskog nacionalizma, laburistima su konzervativci počeli da preuzimaju ono što im je ostalo. Torijevci su zauzeli drugo mesto na izborima za škotski parlament, a osim toga su izvojevali nekoliko pobeda na lokalnim izborima u maju. Prema najnovijim anketama, deluje da će preoteti mesta od SNP-a u junu, pošto laburistički glasači koji su za Bregzit i ostajanje u zajedničkoj državi zamene mesta radi sprečavanja nezavisnosti.

Većini laburista van Škotske više nije ni stalo do sudbine škotskog krila – tolika je ogorčenost zbog njenog samouništenja. Laburističkim stratezima u Vestminsteru je jasno da će, u dogledno vreme, ako uopšte i bude antitorijevske poslaničke većine, laburisti moći da formiraju samo manjinsku vladu uz podršku SNP-a.

Sve dok Škotska bude deo UK, sa većinom koja podržava SNP, konzervativci će alternativu moći da otpišu kao „koaliciju haosa“, što je Mejova i činila tokom kampanje. Ako i kada Škotska napusti UK, stvar će po laburiste biti još gora. Nikada u svojoj istoriji ta stranka nije dobila većinu glasova u Engleskoj: zapravo, mogla je da dođe na vlast jedino povezivanjem glasova radničke klase sa severa Engleske, škotske i velške radničke klase, stanovništva velikih gradova i delića srednje klase.

Škotski primer pak zavređuje dalje proučavanje iz jednog strateškog razloga. Ono što je laburiste čitav vek vezivalo za škotske radnike bilo je preklapanje ekonomskog i kulturnog narativa u partiji. Klasne razlike bile su veće od verske podele na katolike i protestante, ali i od škotskog nacionalnog identiteta. Danas to više nije slučaj.

Pojava progresivnog kulturnog nacionalizma među Škotima, onog koji je na strani globalizma i socijalliberalizma, pokazala se za polovinu populacije jačom od laburističke ideologije. Dok torijevci mirne duše kupe rentu od ksenofobije pro-Bregzit glasača i obnove protestantskog verskog sektaštva, baza škotskih laburista svodi se na glasače koji neće ni nezavisnost ni Bregzit, ali hoće da zaustave istorijske sile koje nagrizaju britansko društvo. Na veliku žalost čitave partije, te su sile nezaustavljive.

 

„Razočarani u politiku“

Na pragovima Brokstoua, malo je ljudi znalo tačno šta je ulog ovih izbora. Dok smo uljudno zaobilazili saksije i cveće, imali smo utisak velikog nesaglasja: izbori koji se na nacionalnom nivou vode u obliku ideološkog i kulturnog rata uopšte nisu raspalili strasti, bar u tom naselju.

Laburistička partija je dovoljno velika da joj se kampanja ne svede na „da, možda, ne“ agitaciju iz prošlosti. Zato bi se Maršal i ostali aktivisti zadržavali dugo, ponekad baš dugo, na svakom pragu. Rečeno im je da treba da slušaju koliko i da pričaju. Od oko 50 domaćinstava koja je Maršal posetio za vreme mog boravka tamo, oni koji su glasali za laburiste bili su odlučni u tome i potpuno svesni stigmatizacije laburista od desničarske štampe. Izlazili bi iz svojih dvorišta ili šupa i, sa znalačkim pogledom, govorili da su „uvek za laburiste“ i da su to „čitav život“.

Torijevski glasači su bili ljubazni. Uglavnom su to bili stariji ljudi; nije bilo neprijateljstva, naprotiv, bili su otvoreni za ozbiljan razgovor sa Maršalom o lokalnim problemima. Ako su laburisti nekada gubili ovakva mesta, za to su podjednako bili odgovorni kako apatija i dislokacija, tako i desnica. Kada bismo ih pitali šta žele da laburisti poprave i promene, mnogo neopredeljenih bi pomenulo puteve ili lokalne službe, ali bi ostali ćutke slegali ramenima.

Za Don Eliot, organizatorku laburističke kampanje i lokalnu članicu saveta, to je manifestacija veze između neoliberalne politike i isključivanja iz politike u celini: „Broj naših glasača ovde opada od 2010, i to ne samo zato što su se radnici razočarali u našu partiju već i zato što su se razočarali u politiku. Sedam godina je stezanje kaiša ljude istiskivalo iz sistema i sad imaju osećaj da ne dobijaju ništa od njega. Zato i nisu politički angažovani. Što su duže torijevci na vlasti i prodaju priču da je ’svako za sebe’, to će ljudi više gubiti iz vida vrednost javnih službi.“

Kada je Tereza Mej raspisala izbore, u anketama je bila na 49%, a laburisti na 26%. Posle tri nedelje kampanje, laburisti su se popeli za osam procentnih poena, ali se udeo konzervativaca nije promenio. Laburistička prednost ostvarena je na štetu Liberalnih demokrata, koji su sve stavili na strategiju otpora Bregzitu.

Mejova je, zavedena brojkama, objavila manifest koji je bio strateški raskid sa liberalnim konzervatizmom Dejvida Kamerona. Stezanje kaiša će trajati do 2025. godine, ali sporijim tempom. Udari na one koji traže socijalne beneficije neće više biti prioritet. Umesto toga, prvi put od 1990-ih, torijevci su dali znak da su spremni da oporezuju srednju i gornju radničku klasu i da primoraju srednje slojeve Britanije da ponesu teret rastućih troškova socijalne države. Jedina „kameronovska“ tačka koju je Mejova zadržala jeste rešenost da smanji porez na dobit na 17%, što će od Britanije načiniti poreski raj da bi mogla da bude konkurentna sa Irskom i Luksemburgom posle Bregzita.

Uprkos ideološkom rezu sa Kameronom, gibanja u Konzervativnoj partiji su ipak neznatna. Mejova je raskrstila sa tridesetogodišnjim ulaganjem elita u liberalizam i Evropu, iako su, bar zasada, konzervativni glasači liberalne provenijencije spremni da sklope de facto izborni pakt sa UKIP-om, pošto im je jasno da je najljuća nacionalistička i ksenofobična retorika stvar čiste predstave. Dok, s jedne strane, Mejova udara na „koaliciju haosa“ na centru i levici, upravo je njena izborna baza, pa čak i njene partije, postala koalicija, i to ksenofoba i liberala. Izvori bliski ministru spoljnih poslova Borisu Džonsonu i ministarki unutrašnjih poslova Amber Rad tiho priznaju da će, posle izbora, Mejva iskoristiti svoju većinu da se vrati na pozicije mekog Bregzita. Stvar je u tome što, kao što je to „curenje“ u vezi sa onom večerom pokazalo, nije potrebno biti genije pa shvatiti kako iskoristiti protivrečnosti premijerkine pozicije. Pored toga, vreme je na strani EU.

 

Progresivna politika – ulog svega

Političari i glasači ostali su potpuno zatečeni napadom u Areni Mančester. Vlasti su proglasile najviši nivo pretnje, poslali vojsku na ulice prvi put u poslednjih deset godina i kampanja je obustavljena na tri dana. Prema istraživanju javnog mnjenja iz tog perioda, laburisti su se popeli na 38% i smanjili prednost konzervativaca na svega 8%, što je bila reakcija na besomučnu kritiku Korbina kao „pretnje po nacionalnu bezbednost“ u desnoj štampi i na zaokret Mejova u pogledu politike finansiranja socijalne brige i nege iznete u manifestu.

Mejova se nije potrudila da koordiniše višepartijski nacionalni odgovor na mančesterski napad, ali je zato upotrebila pogodnosti svog položaja da se predstavi u predsedničkom svetlu, a Korbina i druge stranačke vođe stavi u drugi plan. Čim se okončalo primirje, Korbin je osuo paljbu po spoljnoj politici premijerke, merama štednje koje su, prema njegovim rečima, ugrozile antiterorističke policijske operacije, i medijima.

Uprkos skoku u anketama, budućnost Laburističke partije, ali i progresivne politike u Britaniji uopšte, ulog su svega. Ona neće biti odlučena na ovim izborima, ali hoće u toku dvogodišnjeg haosa Bregzita.

Moguće je da laburisti dosegnu i 35%, što je znatno bolje od rezultata iz 2015, ali da izbore izgube sa većom razlikom (6). Za Korbinove pristalice, to će biti potvrda bojazni da slabi centrizam partije potiskuje njeno osnovno glasačko telo, a da je malo verovatno da će ono obuhvatiti više od 35% glasača, izuzev u kriznim situacijama.

Ako torijevci dobiju izbore sa ogromnom većinom, Korbin će istog časa morati da se suoči sa izazovom desnog krila sopstvene stranke. Priča se da je stotinu poslanika iz neoliberalnog krila, koje Korbin nije mogao da zameni kao kandidate na izborima, okuraženo pobedom Emanuela Makrona i spremno da formira posebni blok u parlamentu. Ukoliko se to ostvari, pitanje je da li će Korbin moći da preuzme kontrolu nad partijskom centralom i konsoliduje partiju oko novog levog programa. U svakom slučaju, slabi rezultati Liberalnih demokrata, kao i izrazito nezadovoljstvo poslanika laburističke desnice, upućuju na neizbežno formiranje makronovske partije centra, pre ili kasnije.

Takva centristička avantura bi se suočila sa pitanjima koja se postavljaju samo u Britaniji: da li je za zaustavljanje Bregzita, kao što to hoće Liberalne demokrate, ili za ublažavanje efekta ostajanjem u okvirima jedinstvenog tržišta, što su potencijalni saveznici sa centra, kao Makron, rekli da će sprečiti? Da li je za još ratova u Blerovom stilu, kao što je to bio Irak, ili je protiv rata, na tragu liberala?

Ako bi Korbin doveo do izbornog oporavka i time osujetio dobijanje većine konzervativcima, uz mogućnost koalicije na liniji laburisti–SNP–liberali–Zeleni, kriza oko Bregzita bi ušla u novu fazu. Izvesno je jedino da su sve snage koje stoje iza Bregzita, ksenofobije i ekonomije slobodnog tržišta okupljene oko torijevaca, a da progresivne partije nisu spremne na taktički savez i da ostaju egzistencijalno podeljene oko pitanja da li Bregzit treba sprečiti ili lečiti.

 

 

(1) Vidi: Paul Mason, „UK: lost, divided and alone“, Le Monde diplomatique, englesko izdanje, jul 2016.

(2) Will Dahlgreen, „The two tribes of UKIP“, yougov.co.uk, 25 mart 2015.

(3) Thomas Colson, „Tory MP Anna Soubry: It’s time to ’get on with’ creating a new party to fight against a ’Hard Brexit’“, businessinsider.fr, 31. mart 2017.

(4) Informativnosti radi, Ana Subri je Grega Maršala u Brokstouu pobedila za 1,5%, tj. u apsolutnom iznosu svega 863 glasa.

(5) Salarijat označava one koji rade za platu (salary), a ne za najamninu ili nadnicu, što bi bila tradicionalna radnička klasa. Salarijat je, prema Gaju Stendingu, u stalnom radnom odnosu i zarađuje koliko mu odredi državni budžet, i ne poistovećuje se lako sa nižim slojevima.

(6) Neka čitalac mirno spava: podsećamo da su na kraju, prema navodima sa samog početka teksta, laburisti dobili 40% glasova, a konzervativci 42,4%. 


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.