Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Svet

Nema političke slobode bez socijalne jednakosti

Usvojivši Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima 10. decembra 1948. godine, članice Ujedinjenih nacija su se prvi put složile koja su to načela koja ljudskim bićima omogućavaju da žive u slobodi, jednakosti i dostojanstvu. Čak i ako je došlo do nekih progresa od tada, eksplozija nejednakosti i opsednutost državnom sigurnošću ugrožavaju politička, ekonomska i socijalna prava - sve krhkija što su odvojenija
PIŠE KUMI NAIDU, LMD
Datum: 11/01/2019

Nema političke slobode bez socijalne jednakosti

Foto: Profimedia

Ponovno čitanje Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, sedamdeset godina nakon što su je Ujedinjene nacije usvojile u Parizu, korisna je vežba, jer taj tekst i danas predlaže najprogresivniju viziju onoga što bi naš svet mogao postati. Dok slavimo ovu godišnjicu, bilo bi logično istaknuti neosporni napredak koji se činio svih ovih godina ne bi li se vizija pretvorila u stvarnost. Ali poštenje nalaže da se kaže kako se netolerancija uvećava i ekstremne nejednakosti šire, dok su države nesposobne da kolektivno preduzmu nužne mere za suočavanje sa globalnim pretnjama. Mi se danas nalazimo u situaciji koju su države potpisnice Deklaracije obećale da će izbegavati. Stoga nemojmo biti zadovoljni ovom proslavom, iskoristimo istorijsku priliku za polaganje računa i usredsređivanje na ostvarivanje ljudskih prava za najveći broj ljudi.

Član 2 Univerzalne deklaracije navodi da proklamovana prava pripadaju svima nama, bez obzira na to da li smo bogati ili siromašni, bez obzira na naš pol ili boju kože, zemlju u kojoj živimo, jezik kojim govorimo, naša mišljenja ili uverenja. Daleko od toga da se pretvorio u stvarnost, ovaj univerzalizam - koji je temelj svih ljudskih prava - i danas podleže silnim napadima. Amnesty International i druge organizacije neprekidno ističu kako su diskursi stigmatizacije, mržnje i straha dosegli svetsku razinu kakva nije viđena od 1930-ih godina.

Nedavna pobeda Žaira Bolsonara na brazilskim predsedničkim izborima, uprkos otvoreno neprijateljskom programu prema ljudskim pravima, savršeno ilustruje izazove sa kojima treba da se suočimo.

Ako Bolsonaro uspe da održi obećanja koja je dao u dehumanizirajućoj kampanji, njegovo preuzimanje vlasti će ugroziti starosedelačke narode, tradicionalne ruralne zajednice (quilombos), LGBTI osobe, omladinu tamne boje kože, žene, aktiviste i aktivistkinje, i organizacije civilnog društva.

Od suštinskog je značaja da se zapitamo zašto smo se našli u situaciji koju je Deklaracija upravo nastojala da spreči: situacija u kojoj su ljudska prava ugrožena i odbačena, dok se štite neki a ne svi.

Iako su brojni i složeni razlozi koji su doveli do toga, jedno je sigurno: to je delimično i rezultat naše nesposobnosti da ljudska prava smatramo nedeljivom i intrinsično povezanom celinom prava koja se primenjuju na sve. Univerzalna deklaracija ne odvaja civilna od kulturnih, ekonomskih, političkih i društvenih prava. Ona ne pravi razliku između nužnosti ostvarenja prava na hranu i osiguranja prava slobode izražavanja. Ona je prepoznala ono što danas priznajemo: dva prava su intrinsično povezana.

Decenijama koje su usledile nakon usvajanja Deklaracije, države su razdvajale ova dva tipa prava, uspostavljajući neravnotežu u njihovoj percepciji i protekciji. (1) Ali i međunarodne organizacije za odbranu ljudskih prava, uključujući i Amnesty International, moraju preuzeti deo odgovornosti za ovu distorziju. Naša organizacija je uglavnom poznata po svojoj odbrani prava slobode savesti i podršci političkim zatvorenicima (zatvorenici savesti su ljudi koji su zatvoreni zbog toga što jesu ili u šta veruju). Takođe smo poznati po svom radu protiv torture, za ukidanje smrtne kazne i za slobodu izražavanja. Ekonomska, socijalna i kulturna prava smo počeli aktivno da nadgledamo i promovišemo tokom dvehiljaditih. Od tada smo razvili globalne kampanje protiv kršenja prava na pristojno stanovanje, zdravlje i stanovanje. Znamo da je ostalo još mnogo toga da se uradi.

Dalekosežne posledice svetske ekonomske krize savršeno ilustruju nužnost suočavanja sa izazovima iz perspektive ljudskih prava. Iskustva brojnih evropskih zemalja su pokazala koliko su fragilna, štaviše praktično nepostojeća, naša bazična socijalna prava. Još gore, legalizacija socijalnih i ekonomskih prava u zemljama koje su ovime najviše pogođene često ostaje nedovoljna. To znači da građanke i građani ne mogu da dokažu svoja prava na sudu, iako su ona očigledno prekršena.

Vlade brojnih zemalja su odlučile da na ekonomsku krizu odgovore merama štednje, za ljude veoma skupe, otežavajući pristup osnovnim potrepštinama, uključujući zdravlje, stanovanje i hranu. Španija je upadljiv primer: vlada je redukovala javne troškove, uključujući i one koji se odnose na domen zdravlja. Kvalitetna nega je zbog toga postala nepristupačna i skupa, uglavnom na štetu osoba sa najmanje resursa, posebno onih koji pate od hroničnih bolesti, hendikepa i problema sa mentalnim zdravljem. Jedna osoba koju smo ispitivali zbog izveštaja u vezi sa ovom temom nam je poverila da sada mora da bira između hrane i lekova: „Trpim veliki bol i moram da uzimam lekove. Ili se lečim ili se ubijam Šjer je bol neizdrživ... Ako treba da se odreknem hrane da bih kupio lekove, onda to i učinim." (2)

Način na koji su vlade izabrale da odgovore na pokrete protiv mera štednje je drugi dokaz neodvojivosti političkih, ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava. Restriktivne mere koje je usvojila vlada u Čadu još dublje su gurnule stanovništvo u siromaštvo. Narušile su pristup elementarnoj zdravstvenoj nezi i učinile su obrazovanje nepristupačnim većini. Stanovnice i stanovnici Čada su protestovali i štrajkovali. Umesto da čuje njihove zahteve, vlada je odlučila da uguši svako neslaganje. Odlučila se na brutalnu represiju, hapseći aktivistkinje i aktiviste, upadljivo kršeći njihovu slobodu okupljanja.

Ako globalna ekonomska kriza izgleda kao da je daleko iza nas, i dalje se suočavamo sa društvenim i ekonomskim podelama. Nejednakost, korupcija, nezaposlenost i ekonomska stagnacija stavljaju stanovništvo u nepovoljan položaj i stvaraju pogodan teren za pojavljivanje vođa koji seju podele i mržnju. To ima eksplozivne posledice.

Francuski predsednik Emanuel Makron želeo je da bude šampion u borbi protiv ovakvih diskursa razjedinjenja koji se sve više ukorenjuju. „Evropa se gotovo posvuda okreće ka ekstremima i ponovo otvara vrata nacionalizmu", rekao je tokom televizijskog obraćanja 16. oktobra 2018. „Potrebna nam je sva energija nacije u ovim teškim vremenima (...) Verujem u vas, u nas."

Ipak, francusko stanovništvo brinu njegove politike koje se tiču radnih prava, penzija i pristupa univerzitetima. Amnesty International je već ukazao na restrikcije prava na protest u Francuskoj, koje se nameću pod okriljem vanrednog stanja. Mobilizacije tokom 2018. u korist zakona koji poštuju ekonomska, socijalna i kulturna prava su, u najboljem slučaju, podstakle indiferentnost francuskog predsednika, a u najgorem slučaju brutalnu policijsku represiju.

Ovakav patern vidimo širom sveta. Urgentno je da vlade polože račune o svojoj nesposobnosti sprovođenja svih prava, nezavisno od toga kako se kategorizuju. Zbog toga nije dovoljno da tražimo slobodu izražavanja i da protestujemo; moramo istražiti i uzroke nezadovoljstva. Uzmimo primer Džamala Kašogija, saudijskog novinara koji je sada poznat celom svetu zbog toga što je u oktobru brutalno ubijen u konzulatu Saudijske Arabije u Istanbulu. Kao i mnogi branioci ljudskih prava u njegovoj zemlji, bio je na nišanu jer je odabrao da praktikuje svoju slobodu izražavanja. U svom poslednjem članku koji je objavljen u Washington Postu on je istakao kako njegovi sunarodnici ne mogu otvoreno govoriti o pitanjima koja se tiču svakodnevnog života.

Patimo zbog siromaštva, političke nebrige i loše edukacije", napisao je. „Stvaranje internacionalnog foruma, nezavisnog od nacionalnih vlada koje seju mržnju, omogućilo bi običnim građanima i građankama arapskog sveta da pronađu rešenja za strukturne probleme njihovog društva." (3) Kašogi je savršeno razumeo zašto ljudska prava čine celinu. Sloboda izražavanja je od suštinskog značaja jer nam omogućava da zahtevamo ostala prava, ali ona sâma nije dovoljna. Zbog toga je egipatski narod skandirao „Hleba, slobode, socijalne pravde!" tokom „arapskog proleća" 2011. Ono što i dalje ne uspevamo da dostignemo bilo je bolno očigledno na trgu Tahrir u Kairu pre sedam godina: ljudska prava su ili sve ili ništa. Ili smo u mogućnosti da ostvarujemo sva svoja prava ili nemamo ništa.

Ako zaista želimo da ljudska prava postanu stvarnost za sve, potrebne su hitne mere. Kao pokret za odbranu ljudskih prava, potrebno je ne samo da nastavimo braniti slobodu izražavanja i protestovanja, već ih i povezati sa ekonomskim i finansijskim odlukama naših funkcionera. Trebalo bi da sarađujemo sa sličnim organizacijama kako bismo zahtevali političku odgovornost u upotrebi javnog novca, za borbu protiv korupcije, protiv nezakonitih tokova kapitala i pukotina u međunarodnom sistemu oporezivanja. Trebalo bi da nastojimo pronaći rešenja za strukturne probleme naših društava.

Radi se o ogromnom poduhvatu koji se ne može ostvariti ukoliko ne ujedinimo snage u savezima sa partnerima iz drugih pokreta: borcima i borkinjama za ljudska prava, advokatima i advokatkinjama, sindikalistima i sindikalistkinjama, predstavnicima i predstavnicama društvenih pokreta, ekonomistima i ekonomistkinjama, religijskim vođama i rukovotkinjama. Uz pomoć naših saveznica i saveznika iz svih regija sveta, moramo obezbediti da se čuje glas onih koji žele da ih ljudi čuju. Samo solidarnost će omogućiti da stvorimo svet bez nejednakosti i nepravdi, svet na visini zadataka koje je postavila Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima.

KUMI NAIDU je generalni sekretar svetske organizacije za zaštitu ljudskih prava Amnesty International.

PREVOD: Maja Solar

(1) Videti: Jean Bricmont, „Une gauche endormie par l'hypocrisie impériale", Le Monde diplomatique, avgust 2006.

(2) „Wrong prescription: The impact of austerity measures on the right to health in Spain" (PDF), Amnesty International, London, 24. april 2018.

(3) Jamal Khashoggi, „What the Arab world needs most is free expression", The Washington Post, 17. oktobar 2018.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.