Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Svet

Mit o navali na Evropu: Imigracija, debata na stranputici

U Evropi stanovništvo stagnira i stari; na drugoj strani Mediterana, ono raste i podmlađuje se. Ovo zapažanje mnoge navodi na zaključak da eksplozija migracija postaje neizbežna. Zbog toga bi trebalo ili da se podignu barikade, ili da se granice otvore. Nije li takva analiza preterano fatalistička?
PIŠE Benoa Brevij, LMD
Datum: 08/02/2019

Mit o navali na Evropu: Imigracija, debata na stranputici

Foto: Profimedia

Migracioni tokovi ka Evropskoj uniji dotakli su svoj najniži nivo od početka „izbegličke krize? pokrenute ratom u Siriji. Broj ilegalnih prelazaka granica kontinenta smanjio se za devet puta, sa 1,8 miliona 2015. na 204.219 u 2017. godini, prema agenciji Fronteks. Pa ipak, još uvek se jednako govori o imigraciji. Ta tema preti da dominira evropskim izborima u proleće 2019.

To je u svakom slučaju zajednička želja Emanuela Makrona i Viktora Orbana. Strahujući od „invazije?, mađarski premijer objašnjava: „U Evropi trenutno postoje dve strane. Makron je na čelu političkih snaga koje podržavaju imigracije. Na drugoj strani smo mi, koji želimo da zaustavimo ilegalnu imigraciju.? Glasovi krajnje desnice, obodreni anketama i dobrim rezultatima na poslednjim izborima, za sebe misle da su danas većina u Evropi. „U Poljskoj, Austriji, Mađarskoj, na vlasti su naše ideje?, radovala se Marin Le Pen, predsednica Nacionalnog fronta, 16. septembra. Makron, sa svoje strane, označio je te „nacionaliste? koji „se zalažu za govor mržnje? kao svoje prve protivnike (29. avgusta).

Smatrati francuskog predsednika „šefom promigrantske stranke?, po Orbanovim rečima, svedoči o slepilu u koje je teško iskreno verovati. Sa zakonom o kontrolisanoj imigraciji, delotvornim pravom na azil i uspešnom integracijom (koja je proglašena 10. septembra), on je produžio trajanje administrativnog pritvora do devedeset dana (od ranijih četrdeset pet), uključujući tu i porodice sa decom; uveo je registraciju maloletnika bez pratnje, banalizovao saslušanja po zahtevu za azil putem video-konferencije, pooštrio pristup boravišnoj dozvoli za roditelje francuske dece, ograničio pravo na zemlju na ostrvu Majote, itd.

Usred sve ove buke, čini se da se radikalna levica cepa između pobornika otvaranja granica i onih koji su za regulativu i koji bi da se bave uzrocima raseljavanja stanovništva (1). Teško ostvariv cilj, jer razvoj južnih zemalja, koji je daleko od toga da smanji migracione tokove, nasuprot tome, samo će ih podstaći.

Ova primedba dobija na značaju otkako se prošlog februara pojavilo delo Stivena Smita koji proriče da će doći do „navale? „mlade Afrike? na Evropu i „afrikanizacije? Starog kontinenta (2). Podržan mnoštvom brojeva i statističkih podataka, dokaz koji izvodi ovaj nekadašnji novinar Liberasiona, Monda i Radija Frans internasional (RFI) izgleda neumoljivo. Afrika bi bila podvrgnuta „demografskom kotlu? koji bi bio podstaknut veoma visokom plodnošću južno od Sahare. Prema nekim procenama Ujedinjenih nacija, njeno stanovništvo će porasti od 1,2 milijarde stanovnika 2017. godine na 2,5 milijardi 2050, i na čak 4,4 milijarde u 2100. godini. U međuvremenu, taj kontinent će doživeti značajan ekonomski razvoj, prihodi stanovnika će se uvećati, i sve veći broj njih će raspolagati „sredstvima potrebnim da bi mogli da odu i potraže sreću negde drugde?. Zato moramo da očekujemo „masovno podizanje? kontinenta, koje će biti toliko da će, za trideset godina, 20% do 25% evropskog stanovništva biti afričkog porekla (naprema 1,5% do 2% u 2015).

Sa takvim predviđanjima Smit se plašio da će „podići strasti i polemike?. Njegova knjiga, koja je skoro prevedena na engleski, nemački, španski i italijanski jezik, dobila je nagradu Revue de deux mondes, nagradu Francuske akademije i priznanje Brijen za geopolitičku knjigu koju je dodelilo Ministarstvo spoljnih poslova, zbog čega je sada svrstana u izdanja sa crvenom trakom koja nose pečat Ke d'Orseja (Ministarstva spoljnih poslova Francuske, prim. prev.). Dok bi je filozof Marsel Goše učinio štivom „obaveznim za sve političke lidere? (L'Obs, 27. juni), Makron smatra da je tu „savršeno opisana ta afrička demografija koja je prava bomba? (15. april). Tokom šest meseci, sa izuzetkom antropologa Mišela Ažijea, u jednom intervjuu (3), nije se čuo glas koji bi protivrečio Smitu.

Prvi značajniji napad došao je najzad u septembru, iz pera Fransoa Herana. U jednoj belešci Nacionalnog instituta za demografske studije (INED), zatim u članku za širu javnost (4), ovaj profesor na Kolež de Fransu, koji rukovodi katedrom za migracije i ljudske zajednice, podseća da 70% afričkih emigranata ostaje na svom kontinentu, što predstavlja stabilan broj od devedesetih godina prošlog veka. Ali on naročito osporava metod i podatke koje je koristio Smit. Koristeći bilateralnu bazu migracija koju su ustanovili Svetska banka, Međunarodni monetarni fond (MMF) i Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), on računa da će Afrikanci i njihovi potomci činiti 3% do 4% evropskog stanovništva oko 2050, „vrlo daleko od zastrašujućih 25%?.

Heran ne razmatra ideju „masovnog podizanja? Afrike; on jednostavno smatra da se to neće dogoditi pre 2050. Da bi odredio veličinu budućih afričkih migracija, Smit je preuzeo redove veličine starih kretanja stanovništva, posebno velike transatlantske migracije - tokom koje se, u XIX veku, pedeset miliona Evropljana doselilo u Ameriku - i emigraciju Meksikanaca ka Sjedinjenim Državama između 1970 i 2015. godine. Optužujući taj metod kao nedovoljno pouzdan, Heran se suprotstavlja: „Ako postavimo indeks ljudskog razvoja na skalu od 1 do 10, većina podsaharskih zemalja se nalazi na nivou 1, dok je Meksiko na 6, Francuska na 9 i Sjedinjene Države na 10. Koliko su migracije sa nivoa 6 na nivo 10 ogromne (25 miliona osoba u dijasporama koje su u pitanju), toliko su one koje idu od nivoa 1 na nivoe 9 i 10 ograničene (manje od 2,3 miliona). Ali ko može da veruje da će do kraja 2050. godine podsaharska Afrika spaliti sve faze razvoja da bi dostigla trenutni relativni položaj Meksika?? Drugim rečima, u naredne tri decenije Afrika će biti još suviše siromašna da bi pakovala kofere i kretala na put.

Mladi izostavljeni iz računa

Pored razlika koje postoje među njima, Smit i Heran dele istu dijagnozu: ljudi iz vrlo siromašnih zemalja se mnogo ne premeštaju a ekonomski razvoj daleko od toga da obuzdava emigracije, samo ih dodatno ohrabruje. „Vi razarate jedno od naših najjačih uverenja?, oduševljava se Alen Finkelkraut intervjuišući premijera (5). Čini se, dakle, da ovaj filozof otkriva jedan fenomen koji je čvrsto postavljen od 1971. godine. Pre tog datuma prevladavao je takozvani „neoklasični? model: smatralo se da svako približavanje ekonomskog nivoa između zemalja odlaska i dolaska mehanički dovodi do smanjenja migracionih tokova. Zatim je tu šemu doveo u pitanje geograf Vilibur Zelinski, koji, prvi put, razvija hipotezu „tranzicije u kretanju?, sada češće nazivanu migratornom tranzicijom, kod koje on razlikuje više etapa (6). Kako se siromašne zemlje razvijaju, njihova stopa smrtnosti, naročito odojčadi, opada; stanovništvo postaje sve mlađe i stopa emigracije raste. Kada se dostigne visok nivo bogatstva, odlazak stanovništva se smanjuje a dolazak stranaca se povećava - osim u izuzetnim okolnostima (rat, ekonomski kolaps, politička kriza...) koji mogu da radikalno izmene situaciju.

Već četrdeset godina, brojne studije slučaja potvrđivale su taj model. Nekada zemlje emigracije, Italija, Španija, Grčka, Irska, Južna Koreja, Malezija ili Tajvan prošle su taj ciklus i postale imigracione zemlje. Druge, kao što su Turska, Indija, Kina ili Maroko, mogle bi ostvariti ovakvu promenu u narednim decenijama. Uopšteno govoreći, ekonomisti Mihael Klemens i Hana Postel utvrdili su da je u periodu između 1960. i 2010. godine stopa emigracije porasla u 67 od 71 države koje su prešle iz statusa zemlje sa niskim dohotkom u zemlju sa srednjim dohotkom (7). Ovaj fenomen se tako periodično ponavlja, nezavisno od mesta i vremena, da izgleda gotovo prirodno. Ukoliko Afrika ne predstavlja izuzetak od tog pravila, ekonomski rast bi mogao da izazove dramatičan porast emigracije, posebno u podsaharskoj regiji. „Dobijanjem pomoći za razvoj, za koju se smatralo da je sredstvo da se Afrikanci zadrže kod kuće a na koje se često pozivalo, bogate zemlje pucaju sebi u nogu?, kaže Finkelkraut.

Da bi objasnili ovaj fenomen, istraživači su izneli nekoliko razloga. Jedan od njih, jedini koji je zadržao Smit i na koji se najčešće poziva, odnosi se na ublažavanje finansijskih ograničenja. Emigriranje je skupo; treba da se plate viza, putni troškovi, troškovi smeštaja: oni su kočnica za najsiromašnije. Povećanje prihoda mehanički omogućava sve većem broju pojedinaca da raspolažu sredstvima koja su neophodna za ulazak u migracijsku avanturu, broj kandidata za odlazak je utoliko važniji jer se povećava udeo mladih ljudi.

Ali ako nedostatak resursa nesumnjivo može da osujeti jedan migracijski projekt, treba se još zapitati zašto neki žele da napuste zemlju koja se razvija. Odgovor koji daju istraživači je jednostavan: u najsiromašnijim zemljama ekonomski razvoj ne znači prosperitet za sve ljude. Rast poljoprivredne proizvodnje transformiše ruralni svet i ostavlja obilje radne snage, često mlade, sve obrazovanije, koje industrijska ekonomija ne može da apsorbuje, posebno ne tako da im nudi dovoljan broj kvalifikovanih radnih mesta. Blokirani na selima ili na marginama gradova, oni koji su ostavljeni po strani udaljeni su od onih koji su u igri i koji mogu da uživaju u blagodetima potrošnje. U kontekstu boljeg pristupa informacijama, ovaj jaz pothranjuje želju da se sreća okuša na nekom drugom mestu, a njeno ispunjenje omogućava povećanje dohotka.

U mnogim slučajevima, danas se ekonomski razvoj kombinuje sa uvođenjem slobodne trgovine, čiji su efekti na kretanje stanovništva već mnogo puta dokazani. Meksiko predstavlja školski primer u tom pogledu. Potpisan 1992. godine, Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini (NAFTA) stanovništvu je bio predstavljen kao način da se smanje migracioni tokovi. „Meksikanci više neće morati da emigriraju na sever kako bi našli posao: moći će da ga nađu ovde?, obećavao je tada predsednik Karlos Salinas de Gortari (8). Ekonomist Filip L. Martin je, sa svoje strane, već predviđao suprotan efekat (9), a ono što je usledilo dalo mu je za pravo. Oslobođene carinskih barijera, Sjedinjene Države su preplavile svog suseda subvencionisanim kukuruzom proizvedenim u uslovima intenzivne poljoprivrede. Snižavanje cena destabilizovalo je ruralnu ekonomiju, gurnuvši na puteve milione kampezinosa (seljaka, farmera prim. prev.) koji nisu mogli da nađu zaposlenje ni u svojim mestima, ni u novim fabrikama smeštenim na granici. Za manje od deset godina, broj ilegalnih migranata u Sjedinjenim Državama porastao je za 144%, sa 4,8 miliona u 1993. na 11,7 miliona u 2002. godini. Potpisujući, 2014, sporazume o slobodnoj trgovini sa tridesetak afričkih zemalja, Evropska unija bi tako mogla da podstakne imigraciju protiv koje se, kako tvrdi, bori.

Ni u jednom trenutku, Smit ne pominje nejednak karakter rasta, posledice logike tržišta, procese akumulacije kapitala i grabljenja zemlje od strane velikih posednika koji uništavaju seosku ekonomiju uvodeći u nju najamni rad (10). Ako sve studije o migracijskoj tranziciji dovode do istih rezultata, to je bez sumnje zbog toga što one posmatraju isti tip razvoja, koji nije zasnovan na težnji za punom zaposlenošću i za smanjenjem nejednakosti, već na slobodnoj trgovini, privatizaciji, fleksibilnosti tržišta rada, maksimizaciji „komparativnih prednosti? da bi se privukle direktne strane investicije.

U stvarnosti, nije razvoj taj koji izaziva emigraciju, već neusklađenost između ponude i potražnje posla, posebno za mlade. „Svi podaci ukazuju da napeto tržište rada u zemljama porekla obeshrabruje odlaske (11)?, ističe ekonomista Robert Lukas, dok Klemens i Postelova preciziraju: „Nesumnjivo je da postoji negativna veza između stope zaposlenosti mladih i emigracije. Stopa emigracije u zemljama sa stopom zaposlenosti mladih iznad 90% upola je manja od one u zemljama u kojima je zaposleno samo 70% mladih (12).? Pozivajući da se ne brkaju korelacija i uzročnost, profesor Hejn de Has naglašava da dinamična demografija ne generiše mehanički snažnu emigraciju. „Ljudi ne migriraju zbog rasta broja stanovnika, podseća on. Oni migriraju samo ako je rast stanovništva praćen sporim ekonomskim rastom i visokom stopom nezaposlenosti. (...) Kada se snažan demografski rast podudara sa snažnim ekonomskim rastom, kao u većini naftnih monarhija u Zalivu, emigracija je niska (13).?

Suprotstavljanje unutar širokih slojeva naroda

Ideja da će desetine miliona Afrikanaca, gurnutih odsustvom perspektive, ratovima ili klimatskim promenama, krenuti na put egzila danas je široko rasprostranjena na Starom kontinentu. Majstori identitetske panike to koriste kako bi zahtevali više ograničenja. „Nije smisao Evrope da postane afrička?, opravdava Finkelkraut. Drugi zahtevaju, ali polazeći od fatalističke konstatacije, slobodu kretanja i otvaranje granica. „Iluzorno je misliti da ćemo moći da zadržimo a zatim i prekinemo migracione tokove. (...) U narednim decenijama, migracije će se proširiti dobrovoljno ili uz ograničenja. One će doći do naših obala, a naša vlastita zemlja imaće svoje iseljenike. Izbeglice gonjene ratovima i klimatskim katastrofama biće još brojnije?, detaljno opisuje na primer „Manifest za prihvat migranata? koji su pokrenuli Politis, Regards i Mediapart.

Bio bi moguć i jedan drugi put koji oni ne istražuju. Taj put, koji je mnogo strmiji, pošao bi od preispitivanja dominantnog ekonomskog modela, kako bi učinio poželjnijim društva iz kojih stanovnici žele da odu. Ne pokazuje li predviđanje da će sudbina Juga biti satkana od kriza i bede svojevrsni pesimizam?

Ljutnja koja se zapaža u zemljama prijema nije zapisana unapred. Ona se rađa u opštoj štednji, destabilizaciji društvene zaštite, slabljenju javnih službi, političkom izboru da se u konkurentski odnos dovedu siromašni sa još siromašnijima, javno i privatno, aktivni i penzionisani, maloletni i nezaposleni, kako bi se dobila pomoć, socijalni stan ili mesto u vrtiću. Dolazak migranata izgleda onda kao dodatni pritisak na resurse koji su postali oskudni, što dozvoljava krajnjoj desnici da odigra svoju strategiju podele klasa. „Ja sam odlučila da favorizujem Francuze zato što mislim da ka njima treba usmeravati našu nacionalnu solidarnost, i ideja da na nedosledan i neodgovoran način primamo hiljade migranata da bismo ostavljali beskućnike na ulici, mene užasava?, uzvikuje gospođa Le Pen (14). I ovde je moguć jedan drugačiji put. On ne podrazumeva potpisivanje manifesta i zahteve da se otvore granice, kada se zna da do toga neće doći, već posvećenost strpljivom političkom radu koji bi pokrenuo silu stvarno sposobnu da promeni tok stvari.

PREVOD: Aleksandar Stojanović

(1) Videti: Embarras de la gauche sur l'immigration, Le Monde diplomatique, april 2017.

(2) Stephen Smith, La Ruée vers l'Europe. La jeuneAfrique en route pour le Vieux Continent, Grasset, Pariz, 2018. Ukoliko nije navedeno drugačije, citati su preuzeti iz ovog izdanja.

(3) La jeunesse africaine est-elle un danger pour l'Europe?, L'Obs, Pariz, 18. februar 2018.

(4) François Héran, L'Europe et le spectre des migrations subsahariennes, Population et Sociétés, br. 558, Pariz, septembar 2018; Comment se fabrique un oracle, 18. septembar 2018, www.laviedesidees.fr.

(5) Répliques, France Culture, 17. mart 2018.

(6) Wilbur Zelinsky, The hypothesis of the mobility transition, Geographical Review, tom 61, br. 2, Njujork, april 1971.

(7) Michael A. Clemens et Hannah M. Postel, Can development assistance deter emigration?, Center for Global Development, Vašington, februar 2018.

(8) Carlos Salinas de Gortari, govor na Masačusetskom tehnološkom institutu (Massachusetts Institute of Technology (MIT)), Kembridž, 28. maj 1993.

(9) Philip L. Martin, Trade and migration: The case of Nafta, Asian Pacific Migration Journal, tom. 2, br. 3, Tauzand Ouks (Kalifornija), septembar 1993.

(10) Douglas S. Massey, Economic development and international migration in comparative perspective, Population and Development Review, tom 14, br. 3, Njujork, septembar 1988.

(11) Robert E. B. Lucas, International Migration and Economic Development: Lessons from Low- Income Countries, Edward Elgar Publishing, Northampton, 2005.

(12) Michael A. Clemens et Hannah M. Postel, Can development assistance deter emigration ?, op. cit.

(13) Hein de Haas, Migration transitions : A theoretical and empirical inquiry into the developmental drivers of internation migration, Međunarodni institut za migracije (International Migration Institute) Univerziteta Oksford, januar 2010.

(14) RTL, 16. januar 2017.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.