Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Svet

Mit o generaciji šezdesetosmaša: Duh protesta i njegovi tumači

Seksualna revolucija Vilhelma Rajha verovatno nije bila očekivana revolucija. Liberalni kapitalizam je čak imao i koristi od oslobođenja morala. Ali ko bi predlagao vraćanje na stari moral cenzure i inhibicije?
PIŠE: ALEN GARIGU
Datum: 02/06/2018

Mit o generaciji šezdesetosmaša: Duh protesta i njegovi tumači

PLAKATI IZ MAJA 68 Ostavimo strah od crvenog životinjama na povocu, LMD

Ako i postoji generacija šezdesetosmaša, onda je to u glavama onih koji je ne vole: glavama starijih koji još uvek mozgaju o nemirima, štrajkovima, izgubljenom novcu, žestokom preispitivanju porodicnih i gradanskih vrlina; kao i glavama mladih koji aktuelne greške, skoro pola veka kasnije, pripisuju izvornom skretanju današnjih šezdesetosmaša na vlasti. Ako bi ovo trebalo izraziti u politickom smislu, cini se da mržnja dolazi sa svih strana: od konzervativaca, katolika, tradicionalista, dinamicnih preduzetnika, ali i od levicara pretvorenih u menadžere ili onih koji se drže pozicija stare levice. Ovi zapravo vrlo slicni neprijatelji barem otkrivaju zanemarenu cinjenicu: generacija šezdesetosmaša nikada nije došla na vlast.

Verovalo se da je takvoj generaciji, probudenoj politikom maja šezdeset osme a cesto i ranije, namenjeno da jednog dana preuzme uzde u svoje ruke. Medutim, njeno odsustvo je posebno upadljivo ako se uzme u obzir njena demografska težina, jer radi se o deci baby boom generacije, najvecoj starosnoj grupi u Francuskoj svih vremena. A koliko njih je došlo na vlast?

U zemlji u kojoj je Pokret otpora tokom 1950-ih bio glavni kamen kušnje politicke klase i u kojoj je Alžirski rat predstavljao politicku školu generaciji rodenoj pre rata, uzalud tražimo politicke vode koji bi poticali iz generacije šezdesetosmaša: nijedan predsednik republike, nijedan premijer, možda poneki diskretni i zaboravljeni ministar. Ako zaista želimo razmotriti generaciju u politickoj odredbi, izuzeci se ticu samo onih ministara cija su mladost, dobro poreklo i dobro školovanje bili veoma udaljeni od protesta tog vremena. Ovo odsustvo je nesumnjivo bilo prvi ucinak dominacije desnice na vlasti. Ali i kada bi levica pobedila, njene vode bi ponavljale isto nepoverenje u kritiku, ironiju i provokaciju, nepoverenje koje je tipicno za profesionalne politicare.

Ovo odsustvo bi možda ipak, pre svega, moglo biti posledica nikada racionalizovanog izbora generacije koja se nije interesovala za vlast, vec samo za njeno negiranje. Prve godine nakon šezdeset osme - koje se takode paradoksalno koriste u pluralu kao „šezdesetosmaške godine" - osnažene su kritikom politike koja je stvorila tu generaciju.

Neki su pak pokušali da izgrade karijeru izvan svojih grupa istomišljenika (malih trockistickih ili maoistickih grupa). Brzo su odustali. Nema sumnje da su im nedostajale predispozicije za partijske borbe, predloge, racunice, trofeje i izdaje. Cak nisu pronašli ni put do javnosti, osim Danijela Kon-Bendita, redovnog gosta i obaveznog govornika na platoima kojeg novinarski refleksi odmah povezuju sa oznaciteljem maj '68. Iako je ova generacija izbegla vlast, doživela je prezir ljudi sa vlasti. Prezrena je od starijih koji su, poput predsednika republike Žorža Pompidua, bili spremni za najbrutalniju represiju, kako navodi americki ambasador u Parizu (videti depeše koje je otkrio Vikiliks). U Pompiduovoj knjizi Gordijev cvor (Le nśud gordien) nalaze se osude pune mržnje, koje su pak bile privlacne sitnoj provincijalnoj buržoaziji lekara i javnih beležnika. Prezrena je i od mladih, poput Nikole Sarkozija, koji nisu propustili priliku - uz mešavinu zavisti i laskanja belim glavama - da žestoko napadnu „duh šezdeset osme". A da ne govorimo o oportunistickim piscima koji su postigli lak uspeh na ledima navodne „misli šezdeset osme".

Iskljucenje šezdeset osme se otkriva i u politickim inspiracijama današnjice. Ekonomija liberalne ortodoksije je antipod utopistickog komunizma koji je inspirisao generaciju šezdesetosmaša - veoma udaljenu od duha menadžerstva levice koja se preobratila ka ekonomskom realizmu i ludilu racunovodstva. U vreme kada se najvulgarniji klišei nesputanog rasizma umnožavaju u svakodnevnom životu ili prema obojenom ministru, sporost i umerenost reakcija se tužno nadovezuju na bes koji je rasizam podsticao pre cetrdeset godina. S druge strane, otisak generacije šezdesetosmaša je lako prepoznati u društvenim promenama koje su bile logicna posledica gigantskog pokreta transformacije morala. Protivnici „braka za sve" proklinju levicare koji su utrli put i sigurno bili ti koji su povlacili konce iza scene. Zaboravlja se da generaciji šezdesetosmaša, koja je radila na ukidanju zabrane homoseksualnosti, ništa nije bilo suprotnije od zahteva za brakom. Simpatija prema onima koji traže brak za sve bila je pomešana sa sumnjivim osecajem konformizma tog zahteva. Drugi primer je debata o prostituciji. Kako u projektu kažnjavanja kupovine ljubavi ne videti ruku generacije šezdesetosmaša? Uspon puritanske levice je još jedan antipod duha šezdeset osme, što porice njenu hedonisticku i libertarijansku orijentaciju.

Simptomaticno je to što odlicne knjige objavljene povodom cetrdesetogodišnjice „maja šezdeset osme" malo ili nimalo ne govore o seksualnosti (1), zbog sramežljivosti autora ili zbog zaborava. Ako je to situacija koja objašnjava šezdeset osmu, onda je seksualna inhibicija ono što dominira u ovom vremenu. Posebno u golistickoj Francuskoj, gde parovi (uz izuzetke) traže od svoje dece i unuka da žive u seksualnoj bedi koja se smatra neizbežnom. Izgleda da nema niceg neprihvatljivijeg od toga da mladi ljudi zahtevaju zadovoljstva na koja stariji nisu imali prava. A pogotovo u vreme kada su se pojavila sredstva kontracepcije koja je puritanska vlast pokušavala da zabrani. Mladi ljudi, dakle, treba da rade, spavaju i jedu, podsecaju studentski kampusi koji su zapravo izgradeni u to vreme. Zaboravljeno je kako je studentski protest poceo u jesen 1967. osporavajuci interne propise studentskih domova, odnosno segregaciju mladica i devojaka. Opšte informacije su se naravno dobro razumele, ali njihovi odnosi su samo izazvali prezir staraca koji upravljaju zemljom. I koji su pogrešno procenili obim pokreta.

Kada je Novirtov zakon legalizovao kontracepciju 1967, to je bilo veoma restriktivno i važilo je samo za mnogoclane porodice, a zakon nikako nije bio usmeren na to da omoguci mladima da vode ljubav van braka. Dok je omladina na univerzitetima gutala kriticku filozofiju, seksualna beda je proizilazila iz patrijarhalne politicke dominacije. Seksualna revolucija Vilhelma Rajha verovatno nije bila ocekivana revolucija. Liberalni kapitalizam je cak imao i koristi od oslobodenja morala. Ali ko bi predlagao vracanje na stari moral cenzure i inhibicije? Retko se cene pionirke i pioniri. Razumljivo je da se, s obzirom na pristojnost, konformizam, puritanizam i konzervativizam, šezdesetosmaši ne osecaju dobro (da ne kažemo da nisu kod kuce) u svetu u kojem, kako kaže Bodler, „akcija nije sestra sna". Šteta je što oni nisu preuzeli misije vlada, reci ce onaj koji još uvek veruje u politicku vlast.

Baš kao i istorijska saglasnost, politicko iskustvo razocaranja omogucava da se o šezdesetosmašima govori po uzoru na cetrdesetosmaše iz 1848. Ova generacija Bodlera, Flobera, Hajnea itd. živela je „junske dane" koji su ugušeni u krvi i doveli su do razvoda radnika i Republike kao apsolutno razocaranje. To je bilo potvrdeno i udvostruceno državnim udarom iz decembra 1851, tom „farsom", kako se govorilo, kojom je predsednik republike preuzeo vlast jer nije mogao da bude ponovo izabran. Šarl Bodler je u to vreme pisao: „Ja sam fizicki depolitizovan. Nema više opštih ideja." Ovi umetnici su utocište našli u larpurlartizmu, na dobrobit književnosti i umetnosti uopšte. Revolucija simbolizma je bila plod neuspeha politike, a splin (spleen) cena koju je trebalo platiti. Splin generacije šezdesetosmaša verovatno nije bio tako plodan. Ali u svetu u kojem su ideje tako retke, ne mogu im se pripisati greške koje nisu pocinili. Te generacije ionako više skoro nema.

PREVOD: Maja Solar

(1)    Primera radi, Dominique Dammame, Boris Gobille, Frédérique Matonti, Bernard Pudal, Mai-juin 1968, Pariz, Editions de l'Atelier.


Ukupno komentara: 0



Sva polja su obavezna.