Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Svet

Male stvari koje dobijaju izbore

Samo je u Ekvadoru kandidat levice, kog je podržao bivši predsednik Rafael Korea, uspeo da na izborima pobedi u prvom krugu. Nasuprot tome, u ostatku Latinske Amerike desnica stiče prednost čak i tamo gde se oslanja na demokratsku mašineriju, koju se nekada upinjala da diskredituje. Upoznajmo se s jednim od majstora ove strateške obnove
PIŠE NAŠ SPECIJALNI DOPISNIK KRISTOF VENTURA
Datum: 07/04/2017

Male stvari koje dobijaju izbore

Collectif Sub - "Manifestacije u Buenosajresu, mart 2016"

Latinoamerička desnica vraća se u igru. Nekad pravosudno-institucionalnim i medijskim šokovima, kao u Brazilu (1), nekad pribegavanjem strategiji tenzije, kao u Venecueli. Ali ne uvek. Nakon više od deset godina levičarske hegemonije, Argentina je, recimo, nedavno izabrala Maurisija Makrija, naslednika italijansko-argentinskog građevinskog i automobilskog mogula, Frančeska Makrija. Kako objasniti ovakav preokret?

Ekonomskom krizom i njenim rukovođenjem, na prvom mestu. Globalni pad potražnje za sirovim materijalima oduzeo je gorivo motoru redistributivne politike. Povratak nezaposlenosti, inflacije, siromaštva i povećanih nejednakosti: nakon razdoblja značajnog napretka, slika se zamračila. Ali i oporavkom javnog resantimana usled uzastopnih korupcijskih skandala u teškom ekonomskom periodu.

Hoće li se desnica zadovoljiti ubiranjem zrelog ploda diskreditacije svojih suparnika i ponovo doći na vlast izborima? To već nije toliko sigurno. Pobeđene vršenjem vlasti, progresivne snage slabo su razvile strateško razmišljanje - što je proces koji ih je mogao navesti na prilagođavanje ili korigovanje aktivnosti kako bi u obzir uzele i posledice nove regionalne konfiguracije i sopstveni uspeh, ponajpre smanjenje siromaštva. Neke frakcije na desnici počinju da rade na iskorišćavanju semena koje je levica posejala.

 

Knjige o strategiji... koje se prodaju

 

Kako je ne bi doveli u vezu s neuspesima neoliberalizma, potčinjenošću Sjedinjenim Državama i diktatorskim autoritarizmom iz perioda represije, desnica je stavila na papir nesvakidašnji politički kalendar i obnovila svoju elektoralnu komunikaciju. Četiri teme čine njegovu osnovu.

Kao prvo, prepoznati društvena dostignuća prethodnog perioda i posvetiti se njihovoj konsolidaciji. Potom obećati prekrajanje odnosa između vlasti i društva, kroz proklamovanje kraja klijentelizma, „populizma" i „intervencionizma" Države, koju je potrebno predstaviti kao pretnju individualnim slobodama, sve skupa s insistiranjem na borbi protiv trgovine narkoticima, korupcije i nesigurnosti. Afirmisati promociju nacionalnog jedinstva naspram društvene polarizacije do koje bi levica dovela. Na kraju, zameniti političko osoblje: podmladiti ga i probrati među akterima civilnog sektora. Drugim rečima, zameniti ljude formirane unutar tradicionalnih vojnih i političkih aparata ljudima iz sveta biznisa i nevladinih organizacija.

Ovoj mutaciji latinoameričke desnice pomoglo je utrkivanje konsultanata raznih kompetencija: u marketingu, kvantitativnim istraživanjima, kvalitativnim istraživanjima, individualnoj i masovnoj psihologiji, sociologiji, komunikacionim tehnologijama i, iznad svega, ideološkoj refleksiji. U Argentini je jedan od njih čak odigrao prelomnu ulogu.

Dočekavši nas u svom stanu u Buenos Ajresu, specijalni savetnik predsednika Makrija entuzijastično deli strast prema svom poslu, kojim se bavi proteklih trideset pet godina. Iako nepoznat u Evropi, njegovo ime nerazdvojno je od uspona šefa argentinske države. Haime Duran Barba rukovodi odnosima sa javnošću i osmišljava sve Makrijeve predizborne kampanje još od njegovog ulaska u politiku 2004. godine i prvog izbora za poslanika, godinu dana kasnije. Šaputao mu je na uvo i dok je držao mandat gradonačelnika prestonice (2007-2015). Mandat koji Duran Barba opisuje kao „tester" za predsedničku kampanju iz 2015. godine. Dolazak jednog industrijalca u Casa Rosadu uveličao je lokalnu popularnost ovog sedamdesetogodišnjeg državljanina Ekvadora. Kratka šetnja duž Avenije Korijentes i njenih čuvenih i bogatih knjižara dovoljna je za procenu ovog fenomena: vitrine i police krase brojna dela posvećena „guruu" i „zvezdi savetniku" makrizma. Za razliku od radova izvesnih francuskih intelektualaca koji se igraju prinčevog savetnika, knjige Durana Barbe se prodaju.

Ovaj osnivač kompanije Informe Confidencial („Poverljivi izveštaj") ne posvećuje sve svoje vreme argentinskom predsedniku. Podjednako se bavi i vođenjem svih kampanja koalicije Propuesta Republicana (Republikanski predlog) - čiji je nastanak 2005. godine u velikoj meri on i orkestrirao - a savetuje i vladu. Još od devedesetih godina, ovo ime sive eminencije argentinske desnice vezuje se i za mnoge zastupnike liberalnog ekonomskog konsenzusa u regionu: Visentea Foksa i Felipea Kalderona (desnica, Meksiko), Antanasa Mokusa (environmentalizam, Kolumbija), Marinu Silvu (hrišćanska ekologija, Brazil), Hamila Mahuada (bivši konzervativni predsednik Ekvadora, u kom je služio i kao sekretar javne administracije 1998-2000), Karlosa Menema (peronistička desnica, Argentina) i Blanku Ovelar (desnica, Paragvaj).

 

Problem za muškarce starije od 45"

 

Iako još od osamdesetih živi u Argentini - marksizam je otkrio tokom studija filozofije i sociologije početkom sedamdesetih - Ekvador i dalje zauzima posebno mesto u njegovom srcu. Kao intimni neprijatelj bivšeg predsednika, Rafaela Koree - koji ga spremno naziva „političkim plaćenikom" (2) - Duran Barba radio je za bogatog banana magnata Alvara Nobou tokom njegove (neuspele) kandidature na predsedničkim izborima 2006. godine. Pored toga ispratio je još dvojicu protivnika Koreine „građanske revolucije": gradonačelnika Gvajakila, Haimea Nebota i njegovog kolegu iz glavnog grada (Kito), Maurisija Rodasa, čiju je kampanju prethodno, 2014. godine, doveo do pobede, protiv odlazećeg gradonačelnika Augusta Rodasa, koji je uživao podršku tadašnjeg predsednika.

Duran Barba je otelovljenje jedne tradicije koju Latinska Amerika o sebi ne otkriva, tradicije konsultanata obrazovanih u severnoameričkoj školi (3): „Naša profesija nisu političke nauke, već primenjena politika." Njegova ambicija? Razvoj naučnog pristupa: „politika vođena istraživanjima i studijama". Sistematizovati, sistematizovati. Sa samo jednim ciljem: pobediti. „Stvar je u tome da saznamo ko bi u određenom trenutku mogao da glasa za nas, zašto i kako." Ubediti javnost u to da je potrebno promeniti svet? Gubljenje vremena koje strateg spremno prepušta levičarskim idealistima. Manje se osvrtao na „politička uverenja", a više na to šta bi partija trebalo da govori da bi pobedila.

Glavna alatka ovog pristupa naziva se „kvalitativna anketa"; njeno glavno oružje, „ciljna grupa". Anketa omogućava sondažu koja je duboka i trajna i koja tokom dužeg perioda prati usko definisane i finansijski kompenzovane uzorke: od osam do deset ljudi „brižljivo odabranih prema njihovom socijalnom profilu". Istražuju se njihov ukus, njihove želje, hijerarhija njihovih životnih preokupacija. Isto tako, mere se i njihove reakcije i razvoj njihovih osećanja - „a posebno resantimana" - u odnosu na određenu „političku ponudu": jedan kandidat, jedan protivkandidat, jedna poruka, jedna partija...

Kada saznamo šta ljudi misle", radi se na tome da se „kandidat približi svojim biračima". „Svako posmatra svet s mesta na kom se nalazi", objašnjava nam Duran Barba, pokazujući prema susednom zidu dnevne sobe. Tamo su razvijene brojne prastare geografske karte. Svaka otkriva neku od predstava o svetu koje su imale velike imperije, još od ere Mesopotamije: persijska, kineska, afrička... „Još od osvita vremena ljudi svet oko sebe zamišljaju na bazi sopstvene realnosti. Uvek misle da su u njenom središtu." Šta to tačno znači? „Naše ciljne grupe su 2005. godine ukazale na problem unutar jednog segmenta stanovništva Buenos Ajresa: među muškarcima starijim od 45 godina. Pokazivali su konstantnu anksioznost, onu do koje dolazi kada ste suočeni sa dvostrukim fenomenom: s jedne strane, tu je produžetak životnog veka; s druge, večni kult mladosti. I tako smo otpočeli studiju. Zaključili smo da u Buenos Ajresu većina novinskih oglasa za poslove namenjene muškarcima od njih zahteva da su mlađi od 50 godina."

 

Levica je babica društva desnice"

 

Kampanja se potom prilagodila ovom novom otkriću, poput videa u kom se obećavalo: „Imate više od 45 godina? Makri će vam dati posao", postavljenog preko muzičke pozadine argentinskog bandoneona i defilea crno-belih lica Sigmunda Frojda, Isaka Njutna, Tomasa Edisona, Majke Tereze i Luja Pastera. Svi su bili stariji od 45 kada su napravili svoj doprinos čovečanstvu. Ovaj novi diskurs ispratio je i kandidatov predlog: dva nivoa poreskih olakšica svim preduzećima koja odvoje deo radnih mesta za zapošljavanje onih iznad 45 i 60 godina. Duran Barba zaključuje isticanjem svega što njegovu umetnost razlikuje od njenog vulgarnog rođaka: „Potrebno je dve do tri godine svakodnevnog rada kako bi se pripremila kampanja jednog kandidata i razvila strategija za njen početak, koja će potom morati sve vreme da se prilagođava i revidira."

Kao pobornik teorije demokratskog pluralizma, koji je zapečatio zajedničku sudbinu demokratije i tržišta, individue i potrošača, Duran Barba je uveren u to da za odgovorom na rastući jaz između glasača i njihovih predstavnika treba tragati dovođenjem u pitanje klasične percepcije uloge politike. Ona bi trebalo da odustane od „punjenja idealima" u prilog ispraznog „transcendentnog kolektiviteta" i da promoviše „ljubav prema realnosti, prevrednovanje konkretnih formi svakodnevnog života": „poći od ljudi, njihovih shvatanja, njihovih potreba, njihove svakodnevice kao baze političke strategije". Koristeći se rečnikom isprelamanim gramšijanskim akcentima, koje ne bi porekli ni izvesni teoretičari levog populizma (4), razvija priču dalje: „U politici je reč o strastima, afektima, osećanjima i resantimanima, pre nego o racionalnosti i programu. To su motori koji pokreću birače."

Uveren u to da prisustvujemo kraju velikih ideala, podele na levicu i desnicu, i klasne borbe kao registara političke mobilizacije, iznosi nam svoju liberalnu viziju: „Narod kao kategorija ne postoji. Ta sveobuhvatna vizija mi se čini opasnom, jer sugeriše postojanje imanentnih društvenih konstrukcija i to da će se od svakoga u nekom trenutku tražiti da stane ili uz narod, ili protiv njega." Ne, demokratija bi trebalo da je „sistem putem kog, u zavisnosti od kontingencija, različite interesne grupe sklapaju savezništvo kako bi sebi omogućile privremeni pristup vršenju vlasti". Otuda i njegova definicija političke akcije: „sklopiti koaliciju, održati je u životu, isisati život iz drugih".

Ukratko, politika bez ideja? „Nipošto! Ulazimo, međutim, u novi istorijski stadijum u kom politika mora da integriše subjekte i vrednosti društva koje se polako rađa." Društva u kom bi levica bila jalova... mrtvorođena. „Što je više levica bila trijumfalna u kontekstu buma cena sirovina, to je u većoj meri usmeravala svoje siromašno biračko telo prema potrošnji i utopiji srednjih klasa. Ona, međutim, nema politiku koju bi toj grupi ponudila i, generalno, sve se više okreće od nje. Taj paradoks je za nju bio fatalan: proteklih nekoliko godina, što je više levica sprovodila vlast, to je više pripremala svoje buduće poraze."

Duran Barba u svoja dva referentna dela (5) proširuje ovu analizu na proteklih četrdeset godina. Te godine izmenile su način na koji ljudi u tom regionu posmatraju politički angažman: demografski rast, omasovljenje izlaznosti u regionu u kom je u većini zemalja glasanje obavezno, intenziviranje urbanizacije, osnaživanje individua tehnološkim revolucijama, bolji pristup obrazovanju, erozija tradicionalnih hijerarhijskih društvenih veza (porodice, religije, patrijarhata, klijentelizma): ti fenomeni potpomogli su nastanak „novog birača".

Individualac, nezavisan, informisan, potrošački nastrojen, vođen principom ispunjenja sopstvenih užitaka, neposredno povezan sa svojim centrima afiniteta, pobunjenički nastrojen spram tradicionalnog autoriteta i elita, ovaj profil čini samo srce „srednje klase, a posebno njenog donjeg segmenta". Ali i srce izbornih bitaka, smatra Duran Barba, koji tu populaciju deli na pet podgrupa: „tvrdi" (srčani birači kandidata za kog radi), „meki" (izjašnjavaju se u prilog protivniku, ali bez entuzijazma), „mogući" (tvrde da glasaju za protivnika, ali ipak izražavaju simpatije za našeg kandidata), „teški" (suprotstavljaju se kandidatu i njegovom projektu) i „nemogući" (kategorički odbacuju sve što kandidat predstavlja). „Naše ankete i statistički alati omogućavaju nam da radimo na 'mekim' i 'mogućim'", nastavlja Duran Barba. Svi ti „inteligentni, ali neinformisani i neformirani ljudi, u borbenom smislu te reči, razumni su glasači. Treba da se zainteresuješ za to što oni žele. Šta vole? Šta ne prihvataju? Moramo da se stavimo na njihovo mesto". Prema ovom strategu, jedan takav kontekst podrazumeva oblikovanje do tada neviđenog diskursa, stvaranje lidera sposobnih da mobilizuju ovu novu srednju klasu prema novim horizontima: „To je ono čemu sam doprineo", zaključio je, ne bez izvesnog ponosa.

 

Budući predsednik je mladi otac porodice

 

Kako se intervju bliži kraj, sagovornik nam predlaže da pogledamo primer jednog od mnogih videa za kampanju Makrija i njegovih najbližih saradnika. „Ovo su snimci zbog kojih smo pobedili", uverava nas. U jednom od tih filmova kandidat se pojavljuje, u raskopčanoj košulji, predivnog sunčanog jutra u gradu Konsepsion u Urugvaju (pokrajina Entre Rios). Pored njega za baštenskim stolom sedi Nikolas, mladi otac porodice, u rukama drži svoje odojče, a kandidat pije tradicionalni i prijateljski maté, postavljen na stolnjak od belog lana, ukrašen dekorativnim cvetnim motivima. Smešteni u horizontali, blisko i neformalno, budući predsednik i mladić vode ravnopravan razgovor: „Misliš li da možemo da vratimo zemlju na pravi put?", pita ga politički lider. „Nadam se... jer, kada me pitaju šta želim ovoj zemlji..." Nikolas zastaje. Reči mu zapinju u grlu: „Ne mogu da pričam, izvini." Između dvojice muškaraca vlada duga tišina, neobična za ovakvu vrstu videa. Suze ispunjavaju očeve oči, zagledane u oči njegovog naslednika. Dok spušta ruku na njegovo rame, Makri umirujućim tonom izgovara: „Mi verujemo u promenu." Poslednji kadar: Maurisio i Nikolas razmenjuju tradicionalni zagrljaj.

Samo jedno pitanje vredi postavljati, zadovoljno se osmehuje Duran Barba: „O čemu moj glasač sanja kada ode na spavanje? O socijalizmu? Ne! O svojoj udobnosti, o tome šta će povećati njegovo blagostanje, njegovo i njegovih voljenih." Vreme je, dakle, za formulisanje „utopije malih stvari". Ukratko, zavesti glasače i zaštititi elitu.

KRISTOF VENTURA je autor dela L'Éveil d'un continent. Géopolitique de l'Amérique latine et de la Caraďbe, Armand Colin, Pariz, 2014.

PREVOD: Matija Medenica

(1) Vidi: Laurent Delcourt, „Printemps trompeur au Brésil", Le Monde diplomatique, maj 2016.

(2) „Correa pide a Rodas explicaciones sobre Durán Barba", La República, Gvajakil, 26. mart 2016.

(3) Vidi: Serge Halimi, „Faiseurs d'élections made in USA", Le Monde diplomatique, avgust 1999.

(4) Vidi: Razmig Keucheyan i Renaud Lambert, „Ernesto Laclau, inspirateur de Podemos", Le Monde diplomatique, septembar 2015.

(5) Jaime Durán Barba i Santiago Nieto, Mujer, sexualidad, Internet y política. Los nuevos electores latinoamericanos, Fondo de Cultura Económica, Meksiko, 2006; El arte de ganar. Cómo usar el ataque en campańas electorales exitosas, Editorial Sudamericana SA, Buenos Ajres, 2010.

Ukupno komentara: 0


Sva polja su obavezna.