Da li želite da preuzmete Nedeljnik android aplikaciju?

DA | NE

Le Monde

Nedeljnik i LMD

Ko ima koristi od inteligencije intelektualaca?

Zaviseći od medijskog priznanja, šefova preduzeća, visokih funkionera ili političara, uloga ovih intelektualaca je strukturno ograničena na oblikovanje dominantih ideja i njihovih varijacija. Oni su postali učeni ponavljači tema konstruisanih u medijima i za medije, koje predstavljaju kao nove društvene izazove
Loran Boneli i Erve Faja / LMD
Datum: 05/07/2017

Ko ima koristi od inteligencije intelektualaca?

Foto: Profimedia

Ko su francuski intelektualci? Prema Rečniku francuskih intelektualaca Žaka Žilijara i Mišela Vinoka (2002, Seuil) radi se o retkoj i demografski ugroženoj figuri kojoj pripada nekih 140 živih intelektualaca, prosečne starosti 74 godine... To je veoma mala skupina u poređenju sa kohortom „umnih radnika" koja uključuje 12.000 istraživača u Nacionalnom centru za naučna istraživanja (Centre national de la recherche scientifique, CNRS), 50.000 univerzitetskih predavača i istraživača, hiljade umetnika, pisaca, novinara itd.

Razlike u brojkama pokazuju da su „intelektualci" neodređena kategorija (za razliku od pravnika i lekara koji su pravno i profesionalno određena kategorija), čije definisanje je i podvig i bojno polje. Ono je podvig jer, ako ne prihvatimo kao dovoljni imenitelj da je reč o onima koji rade umni posao i kao takvi se pojavljuju u javnosti, teško je videti šta je princip klasifikacije koji ujedinjuje medijskog esejistu, fizičara nobelovca, reditelja, vladinog savetnika, genetičara, antropologa ili pesnika. Ono je takođe i bojno polje jer, od afere Drajfus preko Alžirskog rata do novembarsko-decembarskih štrajkova 1995, ova grupa duguje svoje postojanje uzastopnim javnim protestima koji ocrtavaju uslove i linije podela. Definicija intelektualaca, dakle, direktno zavisi od rada onih koji imaju praktični interes od njihovog postojanja, čega je pomenuti rečnik posebno amblematičan primer.

Inauguralni akt na koji se učestalo poziva bila je Drajfusova afera, kada je ustoličen pojam i kada su etablirani uslovi intervencije „intelektualaca" u domenu političke zajednice na osnovu vrednosti koje su omogućavale reviziju procesa: univerzalnost, nepristrasnost, razum... Pozdravljeno od Klemansoa i prezreno od antidrajfusovaca koje je razjarila ova spontana generacija „superljudi", „rođenje intelektualaca" nije bilo ni jedinstveno ni slučajno. (1) Zolin poziv, olakšan naučnim stolećem koje je osnažilo njegove argumente i pripremljen novorođenom nezavisnošću mislioca i stvaraoca, naišao je na povoljnu političku konfiguraciju: na obilje štampe i na nekoliko političara voljnih da sarađuju sa novom vrstom pomoćnika. Ti ljudi su oko slučaja Drajfus zajedno i nehotimično stvorili novu poziciju u javnom prostoru: intelektualca, podrazumeva se na levici.

Potom je autoritet pripisan novoj ulozi stvorio konkurentne figure intelektualaca, uključujući „revolucionarne intelektualce", „specifične intelektualce" i „državne intelektualce". (2) Iako te kategorije nisu nepropusne, one pokazuju da pored legitimiteta pozicije „intelektualca", koji uvek dolazi iz naučnog sveta, smisao figure, međutim, od početka dolazi izvana: od partije, države, javnosti... Otuda i stalna napetost između naučnika i političara koja obeležava aktivnost intelektualca.

Figura „saputnika" koju je popularizovao Sartr iako nije bio član PCF, Sartr je sebe smatrao „saputnikom" partije, prim. prev., figura „specifičnog intelektualca" koju je branio Fuko ili figura „kolektivnog intelektualca" koju je razvio Burdije načini su rešenja ovih napetosti i pokušaji nametanja upotrebe razuma u politici naspram političke upotrebe razuma (videti dodatak). Ali potrebno je ulagati ogroman naučni napor kao protivtežu ne bi li se izbegla sredstva priznanja (urednička, medijska ili politička) instalirana na rubu intelektualnog polja. Bogatstvo kategorije „intelektualci" je upravo išlo u korist onima koji kontrolišu instance reprodukcije, širenja i popularizacije intelektualnog sveta, a ne onima čija vrednost zavisi od rada i priznanja kolega.

Pravi intelektualni preduzetnici deluju kao posrednici između različitih društvenih univerzuma. Najpre u politici: teško bi danas bilo navesti političku ili sindikalnu organizaciju koja nema sopstvene intelektualne figure. Sledivši Komunističku partiju Francuske (PCF), Francuska demokratska konfederacija rada (CFDT) (druga po veličini sindikalna centrala u Francuskoj, prim. prev.) uvek je mogla računati na podršku mnogih ekonomista, sociologa i istoričara. Veoma zastupljeni u časopisima Esprit i Le débat, u više navrata su imali priliku da pokažu ovu vezu, kao u slučaju podrške Žipeovom planu 1995. (3) To se odnosi i na izdavačku delatnost. Uređivanje edicija i časopisa iz humanističkih nauka omogućilo je ključne pozicije onima koji zbog svojih društvenih i političkih karakteristika mogu biti urednici. Mediji su bili odlučujući u aferi Drajfus, a kasnije su postali još važniji. Razvoj masovnih medija, poput televizije, daje javni renome, čitanost i politički uticaj bez presedana u prošlosti.

Dva ključna protagonista Rečnika francuskih intelektualaca upravo su primer gomilanja visokih pozicija u ovim univerzumima. Žak Žilijar se tako nalazi na razmeđi akademskog polja (direktor Ecole des hautes études en sciences sociales EHESS) i sindikalnog polja (bio je član nacionalne kancelarije Syndicat général de l'éducation nationale SGEN, sindikata povezanog sa CFDT). Takođe, prisutan je u „kulturnoj" štampi (izvršni urednik u redakciji Nouvel Observateura) i u izdavaštvu, jer je bio književni savetnik izdavačke kuće Seuil i uređivao je ediciju džepnih izdanja „Points Politique". Dugo je bio u redakciji časopisa Esprit.

Mišel Vinok, profesor savremene istorije na Institutu za političke studije u Parizu (Sciences Po), takođe je povezan sa svetom izdavaštva i štampe. Urednik je edicije „L'univers historique" (sa Žakom Žilijarom) i „Points histoire" za Seuil, dugo je bio blizak nedeljniku Nouvel Observateur, pre nego što je počeo da sarađuje sa nedeljnikom L'Événement du jeudi, uređivao je i rubriku „Passage en revues" za novine Figaro. Član je uredništva časopisa L'Histoire. Njihov položaj moći u svim ovim područjima savršeno ih osposobljava da budu ti koji mogu odrediti ko se „računa" kao intelektualac i da nametnu svoju definiciju te grupe. Uostalom, nije li istorija intelektualaca bojno polje?

Ipak, ne možemo obuhvatiti rečnik adresirajući samo urednike. Baš kao što pričešće zahteva sveštenika, i čin imenovanja intelektualaca zahteva prisustvo nekoliko učenjaka koji imaju „bezinteresni interes" za temu. Saradnja tih stručnjaka je od neprocenjivog značaja: omogućava da celokupna prošlost grupe, od Drajfusove afere, bude uključena u promovisanje nove figure intelektualca.

Kada Žak Žilijar i Mišel Vinok pišu: „Prolazak kroz tužno 20. stoleće, koje se poklapa sa dvostrukom avanturom fašizma i nadasve komunizma, predstavlja dugačku zagradu unutar istorijske tradicije u kojoj Sartr nije poslednji Mohikanac već nedostojni sin", oni ne negiraju samo legitimitet brojnih autora koji se ipak nalaze u rečniku, već propisuju šta bi to trebalo da bude intelektualac.

Slaveći smrt učenjaka predanih partikularnim strastima i vraćajući istraživače u laboratoriju, urednici pozdravljaju refleksiju u okviru „kluba misli" i uključivanje u humanitarne aktivnosti, što označava povratak intelektualaca univerzalizmu. Istovremeno oni prepoznaju i novi pravac francuske misli u kampanjama o „pravu državne intervencije" Bernara Kušnera ili u medijskim institucijama borbe za „bosansku stvar" Bernar-Anrija Levija...

Kritika onih koje nazivaju partijskim aktivistima je međutim iznenađujuća, s obzirom na angažman ovih „slobodnih" intelektualaca u debatama Pokreta preduzeća Francuske (Mouvement des entreprises de France, MEDEF - udruženje francuskih poslodavaca, prim. prev.), u vladinim komisijama za državne reforme i u liberalnim tink-tenkovima poput Fondacije Sen-Simon. Doista, rečnik jeste uključio intelektualce čije delo i angažman zabranjuju da oni budu citirani, ali uglavnom se posvetio „državnim intelektualcima" (poput Žaka Atalija, Alena Manka, Lika Ferija, Žan-Noela Žanenea i drugih) i „medijskim intelektualcima" (4) (poput Alena Finkelkrota, Andrea Gliksmana i drugih manje ili više televizijskih promotera različitih stvari).

Zaviseći od medijskog priznanja, šefova preduzeća, visokih funkionera ili političara, uloga ovih intelektualaca je strukturno ograničena na oblikovanje dominantih ideja i njihovih varijacija. Od „etnizacije društvenog pitanja" do „populizma", od „antiamerikanizma" do „blokade tržišta rada", oni su postali učeni ponavljači tema konstruisanih u medijima i za medije, koje predstavljaju kao nove društvene izazove. Uočava se jaz koji razdvaja ove pozere od autonomije drajfusovaca spram konstitutivne moći.

Kombinacija ličnog puta mnogih od njih (od „levice" do „progresizma" ka „ekonomskom realizmu") (5) i partijske mobilizacije grupe iz prošlosti (koja im omogućava da govore u ime „bezinteresnog razuma") omogućava neverovatan konzervativni preokret. Doista, to im daje solidan legitimitet da utiču na donošenje preduzetničkih reformi i da budu neaktivni u polju odbrane socijalnih prava. Oni podupiru socijalnu regresiju umesto progresa i konzervativizam umesto očuvanja demokratskih tekovina u polju radnog prava, zdravlja, socijalne zaštite i sl.

Oštro kritikujući one koji su bili „saputnici" PCF 1950 1960, novi intelektualci bi mogli biti saputnici (a da to ne priznaju) liberalne elite koja ih prema zaslugama nagrađuje sedištima u državnim komisijama, javnim radio-emisijama, forumima ili hronikama u štampi, povremeno i pozicijom ministra obrazovanja...

Ipak, podrška štrajkačima 1995, protest nekih ekonomista protiv ugovora o Evropskom ustavu, konkretan angažman sociologa i pravnika na strani ljudi bez papira, kolektivna istraživanja negativnih efekata tržišnih i bezbednosnih politika, te pogubnih efekata medijske monopolizacije itd., pokazuju da brojni intelektualci nastavljaju da ne prihvataju svet kakav jeste. Koristeći oružje znanja u podršci otporu i učestvujući u invenciji alternativnih politika, oni pokazuju da je, nezavisno od interesnog veličanja grupe, drugačija istorija intelektualaca moguća. I da ju je moguće drugačije napisati.

 

LORAN BONELI i ERVE FAJA su članovi Grupe za političku analizu (Groupe d'analyse politique, GAP), na Univerzitetu Paris-X (Nanterre).

 

PREVOD: Maja Solar

 

Christophe Charle, Naissance des „intellectuels", 1880-1900, Editions de Minuit, Pariz, 1990.

Vidi: Gérard Noiriel, Les Fils maudits de la République, Fayard, Pariz, 2005.

Julien Duval, Christophe Gaubert, Frédéric Lebaron, Dominique Marchetti i Fabienne Pavis, Le „Décembre" des intellectuels français, Raisons d'agir, Pariz, 1998.

Philippe Riutort, „Genčse et évolution d'une catégorie floue", u: Les intellectuels de médias en France (kol.), L'Harmattan-INA, Pariz, 2006.

O prolasku od „utopijske" revolucije ka konzervativnoj revoluciji vidi: Bernard Lacroix, „Mai 1968", u: Dictionnaire des utopies, Larousse, Pariz, 2002.

Ukupno komentara: 0


Sva polja su obavezna.